Srđan Koljević /scenarista i reditelj/II deo – Principova Marseljeza

Razgovarala Ljiljana Bogdanović  

„Neposredno pred atentat zajedno su šetali Princip i sin državnog tužioca, bili su drugovi i posle je on svedočio kako je Princip naručio od uličnih muzičara da sviraju Marseljezu. Mislim da je to ključ za razumevanje filma i cele priče kod inostrane publike: uoči dolaska predstavnika neke feudalne monarhije koja je okupirala neku drugu zemlju, neki mladići slušaju Marseljezu i provociraju slušajući Marseljezu“

Scenario za svoj novi film, koji će – pod naslovom „Branio sam ‚Mladu Bosnu‘“- i režirati, Srđan Koljević je napisao pre dve decenije. To je priča o Sarajevskom atentatu, o „Mladoj Bosni“ i Gavrilu Principu, ali ispričana iz perspektive „sudskog procesa veka“, odnosno iz vizure advokata Rudolfa  Cistlera koji je po službenoj dužnosti branio atentatore na suđenju za ubistvo Franje Ferdinanda. O ovom poduhvatu, čiji je, kako već rekosmo, „ idealan čas upravo kucnuo“, razgovaramo sa autorom.

Tvrdite : Jedino dobar i kvalitetan film je onaj koji domaća publika prepoznaje kao istinit i autentičan, a istovremeno ga strana publika razume i emotivno i intelektualno. Može li priča o Principu i drugovima da  funkcioniše u svetu oblikovanom i „obrađenom“stereotipima u poimanju važnih kategorija o kojima film govori?

To je stvar koju stalno ponavljam i studentima. Ova priča, zato sam je i odabrao, kao i žanr sudskog filma, jeste nešto što je univerzalno interesantno gledaocima. Kao što  vizura Rudolfa Cistlera čini da na pravi način uđemo u priču o Sarajevskom atentatu,  isto tako dozvoljava ulaz onima sa strane (koji o celom događaju ne znaju ništa ili imaju određene predrasude ili znanja ili poluznanja) jer sada stvar sagledavaju iz ugla advokata. Naprosto, to je za mene bio način da film bude istinit, u skladu sa izrečenim idealom: istinit i autentičan i interesantan, jer otkriva nove aspekte događaja i  obuhvata ga kad je u pitanju suđenje, a s druge strane daje ulaz nekome iz inostranstva ko ništa ne zna o tome, a stavlja film u poziciju da mu se ne može ni na koji način prišiti etiketa propagande kojom „neki sad hoće da ispričaju svoju priču“.

Kako će , u pomenutom ključu, vaša filmska priča komunicirati sa publikom, kako ste joj, kao pisac,  u tome pomogli? Hoće li moći da „potkupi“ srca i um gledalaca širom sveta? Jer publiku su, pa čak i ovde, već „potkupili“  i to sve agresivnije i veštije i danas čine misionari ideja i ubeđenja radikalno drugačijih ne samo od vaših već i od ideja junaka filma?

Gledaoci su otvoreniji, pogotovo u inostranstvu. Mi smo dosta zatrovani politikom. Moje iskustvo u inostranstvu je da, čak i ako gledaoci imaju određena predubeđenja, otvoreni su za umetnička dela. Samo je stvar kvaliteta umetničkog dela ili filma da li ćete da doprete do njihovog osećanja pravde i emocija na način koji je uspešan, adekvatan, ubedljiv, uverljiv, istinit i da ispričate svoju priču. Zato je, recimo, glavni odnos u mom filmu odnos Rudolfa Cistlera, advokata, i Veljka Čubrilovića, učitelja koji je pomogao Principu i Grabežu prilikom dolaska do Sarajeva i koji je u tom trenutku otac, oženjen, rađa mu se ćerka, dakle ima ljudsku dimenziju koja će učiniti da  iznutra, iz ljudske dimenzije, što je glavno za gledaoce, razumemo dramu likova i situacije u kojima se nalaze.

[restrictedarea]

Scenario je, kažete, nastao pre dve decenije. Minulo vreme proticalo je brže i gušće nego što je to bivalo u  „lepim i dosadnim“ vremenima. Hoće li delo koje ćete danas snimiti zaista biti delo koje ste nameravali da napravite pre dvadeset godina?

Za 20 godina ja sam, naravno, ostario, ali kad sam ponovo pogledao inicijalnu verziju priče fokusiranu na suđenje, s obzirom na ono što sam u međuvremenu shvatio, mislim da se nešto malo izmenilo u obradi. Dobro je što se ova priča priča sada, a ne pre 20 godina. Mislim da su tada tenzije i predubeđenja bili još žešći nego sada, kad govorimo o eksjugoslovenskom prostoru. Mislim da je i sada prerano, a možda i nije, možda je funkcija umetnosti da bude na početku za otkrivanje jedne stvari koju ni ja nisam u potpunosti znao i koju sam u međuvremenu shvatao, a to je ideja Jugoslavije i pogled na nju. Danas, ako imamo dovoljnu istorijsku distancu prema tragičnom krvavom raspadu Jugoslavije, ne možemo a da ne primetimo da je ideja jugoslovenstva bila utemeljena u generaciji mladih iz 1914, i u najboljim pojedincima te generacije, i u najširem smislu u toj generaciji  – u omladini svih konfesija i naroda, i u Bosni, i u Hrvatskoj, pa čak i u Sloveniji, štaviše, veoma mnogo u Sloveniji. To danas možemo da pogledamo i malo se zamislimo nad tim, bez obzira što je to sada istorijska prošlost, i možemo da shvatimo da Jugoslavija nije nastala kao projekat samo srpskog zanosa ili težnje za slobodom. Često se misli da je Jugoslavija bila možda prevashodno srpski san, međutim ona je nastala sasvim logično, kad pogledate iz ugla tog vremena i sa zanosom te generacije, na način na koji je Italija nastala ujedinjenjem. Te generacije su zaista verovale i imale razloga da veruju da je Jugoslavija idealni izraz slobode i zajedništva za sve.

 

Za doba kada se atentat dogodio kažete:  „U to vreme je Austrougarska, kao feudalna carevina, bila 50 godina iza svog vremena, Bosna je kao okupirana kolonija bila 100 godina iza svog vremena, a ‚Mlada Bosna‘ je bila 100 godina ispred svog vremena“. Mladobosanci su, dakle, naši savremenici. Da li je zaista tako? Promena psihološke matrice i mentaliteta u naciji ili nacijama kojima su oni pripadali danas je nesumnjiva?

Na to pitanje sam odgovorio, govoreći o tome da ono što danas ostaje kao veza između  generacija od pre 100 godina i sadašnjih generacija jeste upravo socijalno pitanje, koje je vrlo revolucionarno. Pitanje jednakosti, pitanje obespravljenih u socijalnom smislu, potlačenih, porobljenih, poniženih – taj aspekt je veoma živ danas i to je nešto sa čim pripadnici svih naroda mogu da se identifikuju ne samo eksjugoslovenskih nego uopšte, mislim da to i jeste ugao iz koga će film da bude razumljiv i evropskoj publici,  mislim da je to put ka razumevanju filma, o tome ko su bili mladobosanci i šta je bio  njihov pokret. Nedavno sam pronašao zanimljiv podatak. Neposredno pred atentat zajedno su šetali Princip i sin državnog tužioca, bili su drugovi, i posle je on svedočio kako je Princip naručio od uličnih muzičara da sviraju Marseljezu. Mislim da je to ključ za razumevanje filma i cele priče kod inostrane publike: uoči dolaska predstavnika neke feudalne monarhije koja je okupirala neku drugu zemlju, neki mladići slušaju Marseljezu i provociraju slušajući Marseljezu. To je ono što, mislim, može najšira publika u Evropi da razume i da smesti u odgovarajući kontekst iz koga može da sagleda suštinu oslobođenja koje ima dva nerazlučiva dela, socijalni i nacionalni.

Kada se pominje obeležavanje stogodišnjice Velikog rata, čini se da su vodeći političari srpskog naroda svesni velike igre koja se priprema. Tomislav Nikolić upozorava da će „neki moćni“ pokušati da iskoriste obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata „za revidiranje, i nečasno prekrajanje istorijskih činjenica“, a Milorad Dodik oštro kritikuje pokušaje „menjanja istorije i njenog povezivanja sa skorom prošlošću BiH“. Ipak – „sedimo pasivni!“ O kakvom je „đavolu“ reč?

To pitanje i nije za mene u suštini. Ja sam činio sledeće – svoju priču, koju mislim da bi trebalo da snimim, sada sam, pre više od pola godine, predočio i predložio. Uz komplimente za kvalitet projekta dobili smo obećanja podrške, ali za sada još uvek to nije ostvareno. Pri tome, koliko ja znam, ne postoji nikakav naš projekat, izuzev filma, koji bi na neki način imao domet van lokalnih granica i koji bi uopšte progovorio o ovoj temi, a i po onome što su nam rekli u Ministarstvu kulture, oni zapravo nemaju nikakav projekat o 1914.

U filmu će se pojaviti i intelektualci, među njima i Tin Ujević, Dimitrije Mitrinović, intelektualac je i Cistler, advokat  heroj. Oni imaju ovde gotovo uzvišenu auru moralne čvrstine i idejne nepotkupljivosti. Čast izuzecima, ali naše doba svim pojmovima daje nova značenja, pa se intelektualna nekorumpiranost  danas pre smatra uvrnutim i nerazumnim podvižništvom nego obavezom.

Uvek je bilo tako. Nije to odlika samo našeg vremena. U mom filmu zaista Cistler jeste  moralno čvrst i pošten intelektualac, ostale sagledavam i pokušavam da ih razumem sa ljudske strane.  Cistler simbolizuje intelektualno poštenje uz iste probleme koji postoje danas a koje je on imao u svoje vreme i koje je Tomas Mor imao u Engleskoj u prošlosti. U tom smislu on bi danas, sa svojom moralnom nefleksibilnošću, sa moralnim imperativom koga se drži, na isti način bio u sukobu sa okolinom, naprosto ljudsko društvo je takvo, to je univerzalno, a s druge strane umetnost ima moć još od Šekspirovih vremena da nas opomene kroz priče o izuzecima.

Možda je Cistlerova definicija o razbojništvu (on je govorio o razbojništvu sile i moći oličene u državi) višestruko zanimljiva i u sadašnjem vremenu, jer razbojništvo je suštinski imperativ našeg sveta. Razbojništva su individualna, njih uočavamo i kada odabrani i poštovani pojedinci, nadmeno i biranim rečima unose pometnju, a veliki i moćni igraju po taktu čiju je „svirku“ Cistler okarakterisao rečima: onog trenutka kada je pravo odbačeno, država postaje samo veliko razbojništvo. Ta pojava danas je ozakonjena, gotovo da se ne razume „u čemu je problem“!

Cistler je u svom govoru u odbrani citirao Svetog Augustina: da onog trenutka kad je pravo uklonjeno, kad ostane gola sila – države postaju velika razbojništva, i  zanimljivo je koliko se to kroz istoriju ponavlja. Možda i to ima veze sa onim što smo pominjali, da na čudan način danas stvarnost više podseća na onu od pre sto godina nego što podseća na onu od pre pedeset godina i to, naravno, ne treba shvatiti suviše doslovno i bukvalno – ali u opštoj atmosferi, u doživljaju. Zanimljivo je da je to značenje citata Svetog Augustina.

O „Mladoj Bosni“ su pisali mnogi autori. Zanimljiva je oštra kritička analiza koju je napravio Slovenac  Drago Jančar, govoreći o Sarajevu iz perspektive devedesetih. „Zar ne vidimo neobičnu sličnost između Gavrila Principa, zajedno sa njegovim urotničkim drugovima i današnjih terorističkih fanatika“, pita se zamišljeni Jančar, kojeg posebno citira Muharem Bazdulj u predgovoru sjajnom izdanju časopisa „Gradac“ posvećenom „ Mladoj Bosni“.  Istina je međutim da su Princip i svi „zaverenici“ bez razlike, a bilo ih je na celom prostoru koji se danas zove zapadnim Balkanom, gajili snažnu jugoslovensku i ujediniteljsku ideju, i bili njnjeni vatreni pobornici. Jedan od fenomena koje vredi rasvetliti jeste i krah ove ideje!

Da, u istraživanju istorije jugoslovenske ideje, shvatio sam dimenzije svega, kolika je prožetost njome bila u toj generaciji – od Slovenije preko Hrvatske i Dalmacije koja je bila jedno veliko žarište jugoslovenstva, zaista, zbog veze sa Italijom i načina na koji je nastala Italija. Zato je taj aspekt veoma interesantan. Na primer, sedam dana pre atentata u Sarajevu održana  je dobrotvorna priredba na kojoj su bili prisutni i Ivo Andrić i Gavrilo Princip i predstavnici iz Hrvatske i cele Bosne i Slovenije i, između ostalog, jedan od vođa slovenačkog „Preporoda“,  jedan od prvih koji je izjavio da Franc Ferdinand neće dugo živeti. Znači, imamo jednog Slovenca koji je prvi planirao atentat na Ferdinanda. Cilj  dobrotvorne priredbe bilo je prikupljanje priloga za otvaranje hrvatske škole u Trstu. Ovo se dešava u Sarajevu sedam dana pre atentata. Dakle, koordinacija i apsolutno prožimanje napredne južnoslovenske omladine su postojali, počev od toga da je stan Tina Ujevića u Zagrebu bio mesto gde je atentator Luka Jukić noć uoči atentata na hrvatskog bana Culaja spavao. Da i ne pominjem Augusta Cesarca. Dakle, mislim da ono što ne znaju mnogi ljudi na prostorima od Slovenije preko Hrvatske i Bosne jeste da su svi najbolji predstavnici te generacije bili uključeni i okupljeni oko zajedničke ideje jugoslovenstva. To je zaista interesantno i kažem, možda je pravi trenutak da sa istorijske distance možemo da pogledamo objektivno ideju koja je nastala na ovim prostorima spontano i logično, a ne kao konstrukcija, kako se često predstavlja. Danas možemo objektivnije da to sagledamo, čini mi se, a mislim da ćemo u budućnosti moći sve objektivnije da se uveravamo, jer znamo da je to definitivno prošlost koja danas nikoga ne ugrožava. Interesantna je, mislim, u suštini, Jugoslavija, nastala na ideji da će svi narodi da ostvare slobodu i da će imati veliku zajednicu, sa ostvarenim nacionalnim i socijalnim slobodama, i ako to prevedete na suštinu, to su  postulati iz kojih je i EU nastala, a suprotni su od onih na kojima je nastala Austrougarska, što je zanimljivo ako stvar svedete na ono što je u srži i u suštini.

Budući da je tema intelektualne hrabrosti ono na čemu uporno insistirate i stalno joj se vraćate  u govoru o svom filmu, vratimo se i mi još jednom tom razmišljanju. Koliko je sa onim što zovemo „tabloidizacija stvarnosti“ (vi pak posebno govorite i o tabloidizaciji nauke i istorije u funkciji revizije odgovornosti za rat) uopšte spojiva duhovna nezavisnost i istrajavanje na sistemu vrednosti koji ne smatra individualnu korist i probitačnost vrhovnim božanstvom u svetu i životu?

Tabloidizacija zaista urušava sistem vrednosti i jedini način da se tome suprotstavimo jeste obrazovanje i obrazovni sistem, pod jedan, i pod dva, uvođenje kriterijuma vrednosti koji su okrenuti onome što se smatra ozbiljnim segmentom kulture i koji će da barata utemeljenošću u materiji o kojoj njse govori. Najveći problem na kojem počiva tabloidizacija su poluinformacije ili delimične informacije. Tako da jedini način – ako je uopšte moguće vaspostaviti kriterijume i sistem vrednosti – jeste da se ozbiljno i utemeljeno govori, da se stvori vrednosni sistem baziran na tome da li se radi o poznavanju materije ili o nepoznavanju. Možda ovo suviše idealistički zvuči.

Kako komentarišete Hitlerovu „osvetu Principu“, odnosno nedavno obelodanjenu fotografiju na kojoj vidimo kako ozareni Adolf Hitler , 1941. godine, prima rođendanski pokolon: spomen-ploču Gavrilu Principu koja mu je poslata iz okupiranog Sarajeva?

Meni je to bilo fascinantno i mislim da je zaista značajna ta fotografija, kao otkriće, i apsolutno se uklapa u suštinu priče. Fotografija plastičnije i rečitije od svih polemika govori ko je na kojoj strani u priči.

„Mlada Bosna“ je neupitna metafora slobodarstva i žrtve, kao i visokog moralnog sjaja ovih kategorija. Može li se uopšte među Srbima zamisliti neka ozbiljnija i trajnija „revizija“ u poimanju  i  razumevanju fenomena „Mlade Bosne“ i uloge Gavrila Principa?

Ne verujem da se može dogoditi ozbiljnija revizija, kao što i rezultati ankete govore, uprkos tabloidizaciji i neinformisanosti, nepostojanju obrazovnog sistema – ljudi generalno i dalje znaju suštinu, većina ljudi i dalje zna suštinu Sarajevskog atentata i  šta je bila „Mlada Bosna“. Važno je reći – uvek se ističe Gavrilo Princip, ali poenta je da je mnogo mladih ljudi, cela napredna omladina, bila prožeta istim duhom. U smislu omladine i ideala koji su ih rukovodili, ne u smislu tajnih zavera, on je rezultat velike kolektivne težnje za slobodom. Nisam pesimista da mislim da će se nešto zaista promeniti. Jednako kao što Irci ili Italijani znaju mesto i ulogu revolucionara u svojoj prošlosti koji su se žrtvovali za ostvarivanje i nastanak slobode i u socijalnom i u nacionalnom pogledu, mislim da će i ovde opstati takva valorizacija i način mišljenja, ne verujem da će doći do ozbiljnijih revizija, čak mislim, koliko sam upoznat, da svi projekti koji sad tematizuju priču o „Mladoj Bosni“ imaju deo oko kojeg se svi slažu. Niko to ne dovodi u pitanje. Postoje i druge interpretacije koje kreću dalje, ali osnovno će i dalje da ostane.

[/restrictedarea]