O BH popisu i srpskom demografskom sunovratu

Piše Dragomir Anđelković

Opstanak Republike Srpske direktno zavisi od toga da li će se Banja Luka uskoro okrenuti vođenju aktivne demografske politike ili će ignorisati sumornu realnost izumiranja Srba, koju potvrđuje i najnoviji popis stanovništva u BiH

Ono što je u većini drugih država rutinska stvar, u Bosni i Hercegovini je, neretko, prvorazredno političko pitanje i to sa potencijalno opasnim posledicama. To važi i za popis stanovništva, koji je u susednoj državnoj zajednici, prvi put od predratne 1991. godine,  održan ovih dana. Zašto se tek sada, posle 22 godine, sprovodi popis u BiH, na šta ukazuju rezultati i šta iz njih, pre ili kasnije, može da proizađe?

 

ZAMRZNUTA PROŠLOST U Bosni i Hercegovini je do sada funkcionisao neki vid etničkog ključa – zasnovanog na podacima iz 1991. godine – za učešće u lokalnim i entitetskim vlastima. S obzirom na demografske promene do kojih je došlo tokom građanskog rata, to je stvaralo paradoksalnu situaciju od koje su profitirali samo pojedinci što su dobijali položaje isključivo na osnovu činjenice da pripadaju nekom od konstitutivnih naroda. U nekim sredinama u kojima su živeli do rata, gotovo da je ostalo manje, za pojedine funkcije i formalno kvalifikovanih, pripadnika tih naroda, nego što im je bila kvota koja im je na temelju nekadašnjeg stanja pripadala.

Sarajevska politička elita branila je takvo stanje jer, navodno, nije želela da legalizuje promene nastale tokom sukoba, odnosno iracionalnim negiranjem stvarnosti pokušavala je da postigne nemoguće, tj. da vrati točak istorije unazad. Međutim, to nisu bili pravi razlozi. Oni su ležali u nečem drugom. Muslimani su dugo, poput Buridanovog magarca, bili razapeti između dva – u kontekstu popisa stanovništva – nespojiva cilja. Želeli su da održe laž o „genocidu“ izvršenogm tokom rata i, s druge strane, da pokažu da su natpolovična većina u BiH.

Što se Srba, odnosno Republike Srpske tiče, tu su stvari bile mnogo prostije, a uz to su bile i kompatibilne. RS je želela popis stanovništva (1) kako bi vlast na raznim nivoima bila saobražena sadašnjem demografskom stanju (što doprinosi umanjivanju unutrašnjeg pritiska na srpski entitet) i (2) da bi se pokazalo da su besmislene priče o tome da su, navodno, stotine hiljada muslimana pobijene tokom sukoba iz 90-ih godina.

 

[restrictedarea]

DOBICI I GUBICI Preliminarni rezultati popisa ukazuju da su Srbi, naizgled, postigli ono što su hteli. Iako u RS pripadnika našeg naroda ima oko 90 odsto, zbog organizovanja akcije dovođenja na popis ili posrednog popisivanja muslimana koji u posleratnom periodu žive u inostranstvu, ispalo je da Srba u Srpskoj živi tek oko 80 odsto. No, i to je dovoljno. Podaci definitivno pokazuju da je Srpska uistinu srpska, te da je besmisleno da u nekim državnim strukturama, drugim narodima pripada 45 odsto vlasti. Drugo, nedvosmisleno su pale u vodu nebuloze da su Srbi izvršili genocid nad bosanskohercegovačkim muslimanima.

Oni su se, na kraju krajeva, ipak odlučili za to da pokažu da ih u BiH ima i više nego što ih stvarno ima. Otuda, dok ih, između ostalog i zbog pomenutih muslimanskih popisnih manipulacija, u ukupnoj populaciji procentualno ima znatno više nego 1991. godine – odnosno dok ih u RS ima oko 17 odsto – Srbi su na nivou doratnog udela u BiH, a u muslimanskim delovima te složene države skoro da ih i nema. Iz toga se, formalno gledano, može zaključiti da su Srbi bili mnogo više izloženi etničkom čišćenju od muslimana.

Sve u svemu, Srbi su na popisu postigli svoje. To je taktički uspeh ali njegov značaj ne treba precenjivati. Popis pokazuje da se ne radi o dobrim strateškim kretanjima po nas. Bez obzira na to što su muslimani uveličali brojnost, ne zavaravajmo se, očito je da je, proporcionalno Srbima i Hrvatima, njih sve više u BiH. Neki sarajevski krugovi tvrde da će popis pokazati da ih ima 54 odsto. Videćemo da li je tako, ali iz drugih izvora se saznaje da ih svakako ima bar oko 50 odsto. Muslimanima je pao natalitet, ali su relativno mlada populacija i na osnovu toga i dalje imaju prirodni priraštaj. Srbi u RS, kao i oni u Srbiji, izumiru. Nekada se govorilo „Hercegovina ceo svet naseli a sama se ne raseli“, ali sada je i zapadni, vitalniji deo našeg nacionalnog korpusa, ušao u fazu ozbiljne biološke kontrakcije. Ako se sadašnji trend nastavi, u narednim decenijama Srbi u RS će još više izumirati, a broj muslimana u BiH i dalje će blago rasti (a proporcionalno znatno će rasti).

 

OPASNE KALKULACIJE Srbi su pokazali da su puke laži priče o genocidu nad muslimanima, ali se država stvara i brani ne istinom, već snagom. Demografija je dugoročno njen suštinski bitan faktor. Srbi su potvrdili da su homogena većina u RS, ali niko ozbiljno više i ne pomišlja na vraćanje stanja, u pogledu rasporeda stanovništva i ustrojstva BiH, na ono koje je postojalo do rata. Cilj Sarajeva i međunarodnih činilaca koji ga podržavaju je svođenje RS na nivo obične federalne jedinice nalik onima u sastavu Nemačke, a ne ukidanje. Prvo se u Briselu, Vašingtonu i Sarajevu smatra realnim, a kada bi se to, ne daj bože, desilo, nije bitno da li u RS živi čak i svih 100 odsto Srba. Naš entitet i narod u BiH bili bi majorizovani.

Muslimanima je namera da se baš to dogodi. Oni ističu da su većina u BiH i da je nepravedno da im pripada „svega“ jedna trećina vlasti, te govore o potrebi uvođenja principa „jedan čovek – jedan glas“. Naravno, ne veruju da je to moguće, ali sada maksimiziraju zahteve i svoje brojno stanje kako bi u očekivanju ustavnih promena u BiH obezbedili bolju polaznu poziciju da dobiju bar modifikovanje dejtonskog ustavnog modela, na način koji bi podrazumevao ograničavanje prava veta konstitutivnih naroda i izvesnu centralizaciju. Tako bi dobili više BiH a manje RS i prava Srba i Hrvata, da bi u narednoj fazi krenuli i dalje, u nadi da će jednog dana stići i do čvrste federacije bez etničkog ključa (ako ne i unitarne države).

Da li je sve to realno? Ako Srbi nastave da se svađaju i izumiru – jeste. Srpska politička elita i sa zapadne strane Drine, iako ne želi urušavanje nacionalnih interesa (što je u Srbiji ponekad slučaj) stavljanjem u prvi plan lično-partijskih motiva, iz čega proizlazi strašna nesloga, reskira da se to malo pomalo desi. Pod pritiskom tzv. „međunarodne zajednice“ da se neki ustupak da kako bi se sačuvala vlast ili na nju došlo, i te kako je realno da se omogući dalekosežna erozija državnosti sa kumulativnim efektom.

To treba imati u vidu pogotovo kada sledeće godine idu izbori na svim nivoima a stranci gledaju da u njima love u mutnom radi realizacije ustavnih promena u BiH. Međutim, i ako nadvlada politički razum u tom pogledu, situacija će biti veoma loša bez dalekosežnih demografskih mera. Ako udeo Srba nastavi da se smanjuje u stanovništvu BiH, a naši tamošnji političari su složni oko zaštite vitalnih interesa srpskog naroda, RS neko vreme može da zadrži sadašnje pozicije, ali kada se kritična masa Srba izgubi, ni tada to više neće biti moguće. Tim pre to važi u uslovima – da još jednom istaknem – naše hronične nesloge! O svemu tome dosta možemo da naučimo na osnovu libanskog primera.

 

LIBANSKE POUKE  Hrišćani su u Libanu, pred Drugi svetski rat, imali većinu od oko 60 odsto. U skladu sa tim, ustavnim aranžmanom iz 1943. godine, definisano je da u parlamentu odnos hrišćanskih i muslimanskih poslanika bude 6:5 u korist prvih, odnosno da hrišćanin po ključu bude predsednik republike. Rast muslimanske populacije doveo je do zahteva za većom ulogom u političkom sistemu, što je, između ostalog, gurnulo zemlju u građanski rat koji je trajao od 1975. do 1990. godine.

Bez obzira na brojčanu premoć muslimana (dodatno povećanu prisustvom palestinskih izbeglica i sirijskih trupa) hrišćani su održavali vojnopolitički balans dok su bili relativno složni. Kada se takvo stanje, umnogome i usled mešanja zapadnih sila, poremetilo, došlo je do njihovog vojnog poraza. Tada je ozvaničeno novo uređenje, koje naizgled izjednačava pozicije muslimana i hrišćana (kojih sada u istoj proporciji ima u parlamentu). Zapad nije želeo radikalnu promenu dotadašnjeg sistema etničko-verske participacije u vlasti, ali su odškrinuta vrata kroz koja se, na osnovu sve većeg udela u stanovništvu, bez obzira na formu koja sprečava majorizaciju, sve više uvlači dominacija muslimana.

Dogodi li se da srpski političari u BiH pristanu na bilo kakve ustavne promene kojima bi se umanjile ingerencije RS ili pak uloga konstitutivnih naroda, reskiraju da otpočne proces koji će, fazno, dovesti do obesmišljavanja RS. To može da se desi u budućnosti i ako se sada izbegne, ako se ne povede aktivna demografska politika. Jedna je stvar ako Srba u BiH ima 31-32 odsto a muslimana oko 50 procenata, a sasvim druga ako za dvadesetak godina nas bude 25 odsto a muslimana 65 procenata. Ne zavaravajmo se da je drugačije.

 

IMPERATIV DEMOGRAFSKE OBNOVE Demografska dominacija će se, pre ili kasnije, projektovati i na političke odnose! Demografski pritisak (kome se istom merom ne parira) predstavlja konstantu, a čak i kod složnih naroda kakav Srbi nisu, pre ili kasnije, dođe do perioda nesloge, koja umanjuje otpornu snagu. Stoga, Banja Luka mora da shvati da je vođenje aktivne demografske politike ključ za opstanak Srba kao državotvornog naroda i RS kao države tj. ravnopravne članice BH (kon)federacije. Koliki god da su ekonomski problemi, moraju se naći sredstva za delovanje u prilog demografske konsolidacije. Ona nisu ogromna, a mnogo toga može da se postigne i snažnom propagandom. Ali, naši političari kao da ne uviđaju dimenzije demografske tragedije sa kojom se suočavamo, te ništa ne preduzimaju. Tako je i u Srbiji, a ne samo u RS, ali u Zapadnoj srpskoj državi posledice toga su još opasnije.

Valjalo bi o tome da razmislimo sada kada je obavljen popis stanovništva u BiH, kao i o potrebi održavanja, čak i u predizbornim vremenima, bar minimuma nacionalne sloge kada se radi o zaštiti vitalnih nacionalnih interesa. Ako ne bude drugog, do opasne erozije državnosti RS može da dođe već u narednim godinama, a ako izostane prvo tj. hitno ne otpočne sistematsko sprovođenje politike demografske konsolidacije RS, to će se sigurno desiti u daljoj budućnosti čak i ako sada izbegnemo negativne ustavne promene.

Zato nam i prvo i drugo neizbežno treba! Ni u Srbiji, a kamoli u RS, nema više vremena za odlaganje početka sveobuhvatne borbe protiv „bele kuge“. Iznalaženje bilo kakvih izgovora za to ili pak ignorisanje problema jeste direktno prizivanje državno-nacionalne tragedije!

 

[/restrictedarea]