Bugarska borba za Makedoniju

Piše Zoran Milošević

Razočarani Evropskom unijom u kojoj su postali gubitnici,  Bugari sada trguju onim što im je preostalo – geopolitičkim položajem

Današnja zvanična bugarska spoljna politika i ideologija stoji na poziciji stvaranja jedinstvene bugarske države (što u praksi znači težnju ka pripajanju BJR Makedonije). Spoljnja i unutrašnja politika opredeljena je, piše E. Kazakov u članku „Spoljna politika Bugarske“ koji je objavio ruski portal real-kremlin.ru, ključnim položajem na Velikom volžskom putu i granicom sa islamom koji ima veliki uticaj na unutrašnje prilike u ovoj državi. Bugarski političari su vešto, posle raspada SSSR-a, izbegli raspad zemlje i formirali ideologiju spoljne politike, pri čemu su se oslanjali na SAD i Evropsku uniju. No, ti „oslonci“ nisu doveli do ostvarenja zacrtanog cilja, „ujedinjenja“ sa BJR Makedonijom. Zato, smatra Kazakov, u Sofiji razmišljaju o geopolitičkoj preorijentaciji – na Rusiju! Uslov Sofije je, kako navodi portal stoletie.ru, da Moskva stane iza projekta „pripajanja BJR Makedonije Bugarskoj“.

 

DVE PRESTONICE JEDNE DRŽAVE Činjenica je da Republika Bugarska, kao i BJR Makedonija, do dana današnjeg ne mogu da pronađu stazu kojom bi prošle do Brisela i Evropske unije, što daje Rusiji šansu da povrati uticaj u Sofiji i Skoplju, „prestonicama dve bugarske države“, navodi probugarski Makedonac Georgij Kolarov. Šansa se sastoji u tome da Moskva podrži bugarske nacionalističke i patriotske snage u obe države, zapravo da zauzme poziciju „koju su uvek zauzimali istoričari i slavisti, razmatrajući na svim naučnim konferencijama u Ruskoj Federaciji makedonsku istoriju kao deo bugarske istorije, a makedonski jezik kao dijalekat bugarskog“. Naredni meseci daće odgovor na pitanje o geopolitičkoj orijentaciji obe „bugarske“ države, a on će biti usmeren različitim tenedencijama u Evropskoj uniji i Rusiji, navodi Kolarov.

Pitanje povratka nekadašnjeg uticaja Moskve u Sofiji i Skoplju, u istorijskom i savremenom smislu, otvorio je spomenuti Georgij Kolarov člankom u uticajnom ruskom nedeljniku „Zavtra“ od 29. oktobra 2013. godine koji su preneli mnogi ruski, beloruski i ukrajinski portali i koji je izazvao veliku pažnju tamošnje javnosti. No, to nije najvažniji razlog. Važniji je stav autora koji otvoreno zastupa probugarske stavove u vezi sa Makedonijom, što otvara mnoga pitanja, posebno: šta će evroazisjke integracije doneti Balkanu i ko će crtati, odnosno ko će biti glavni „sufler“ Rusima u crtanju novih mapa država na Balkanu? Pri tome, posebno se uočava nerazumna srpska indiferentnost prema ovom pitanju, a očigledno je vreme da se naša nauka i politika uključe u definisanje svojih interesa u slučaju operacionalizacije ruske geopolitike na Balkanu. Na tome već rade Bugari, dok srpski političari potpuno zanemaruju evroazijske integracije zaslepljeni evroatlantskim integracijama. Može se, dakle, desiti da Bugari budu brži i ubedljiviji i nadigraju srpske političare. No, pođimo redom.

 

„OKUPACIJA” I „ROPSTVO” Georgij Kolarov u pomenutom članku polazi od ispravne teze da je Rusija imala ključnu ulogu u oslobađanju balkanskih Slovena od Turaka, ali da ondašnji političari nisu imali mudrosti za zadrže uticaj među pravoslavnima Balkana. Uzrok je i nezadovoljstvo novonastalih balkanskih država dodeljenim teritorijama. Za Kolarova, Sanstefanski mir od 3. marta 1878. godine „doneo je pravdu Bugarima jer je doveo do toga da svi Bugari žive u jednoj državi“. No, protiv ovakve Bugarske istupila je Velika Britanija i Austro-Ugarska, te je došlo do revizije Sanstefanskog ugovora. Prema tumačenjima bugarskih istoričara, bugarski etnički prostor je podeljen na pet delova: dva mala dela (Severna Dobrudža i Zapadna Krajina pripala je Rumuniji, odnosno Srbiji). Severni deo Bugarske (između Dunava i planine Balkan faktički je dobio autonomiju – Nezavisna kneževina Bugarska). Teritorija između planine Balkan i Rilo ograđena Rodopskim masivom takođe je stekla administrativnu autonomiju i nazvana je Istočna Rumelija. U njoj Turci nisi imali pravo da drže vojsku i policiju, niti su imali pravo na vlastitu spoljnu politiku. Južne i jugozapadne teritorije – Trakija i Makedonija ostale su u sastavu Turske. Tamo su lokalni Bugari steklu samo kulturnu autonomiju. Ovaj događaj je za bugarskog istoričara Kostadina Kostadinova bio ključni momenat zbog kojeg je Rusija izgubila Bugarsku, što je dovelo do toga da Bugari ratuju u Prvom svetskom ratu na strani Austro-Ugarske i Nemačke, odnosno protiv Srba i Rusa.

[restrictedarea]

U Trakiji i Makedoniji je u avgustu 1903. godine počeo ustanak  na čijem čelu je stajala organizacija VMORO (Unutrašnja makedonsko–odrinska revolucionarna organizacija). Ustanak je u početku bio uspešan, ali je potom bio razbijen od Turaka i  deo ustanika se povukao u planine. Ustanicima su komandovali bugarski profesionalni oficiri.

Tako je bilo sve do 1912. godine kada je stvoren Balkanski savez Bugarske, Grčke, Srbije i Crne Gore pod pokroviteljstvom ruskog cara Nikolaja II. „Rezultat je“, konstatuje Kolarov, „bio turski poraz, dok su Grčka, Srbija i Crna Gora okupirale Zapadnu Trakiju i Makedoniju“.  „Tako su etničke bugarske teritorije bile okupirane od Grka i Srba“. Arbitar, Nikolaj II nije imao „političke volje da ispravi ‘nepravdu’.“ Posle toga „Bugari su napali Grke i Srbe na etničkoj bugarskoj teritoriji“, što su iskoristile Turska i Rumunija, pa je prva uzela Istočnu Trakiju, a Rumunija okupirala severnu Bugarsku. Bugarska vojska je kapitulirala i na pregovorima Bukerešt je dao Bugarskoj mali deo teritorije u Makedoniji, oblast Trakije, a Rumuniji je predata Južna Dobrudža. „Ova podrška Rusije pravoslavnim susedima Bugarske i ‘okupacija’ bugarskih zemalja dovela je do toga da je Bugarsko carstvo ušlo u Prvi svetski rat na strani Centralnih sila“, konstatuje Kolarov.

Posle toga „Makedonija, Zapadna i Istočna Trakija dospele su u ‚ropstvo‘ raznih država: Jugoslavije, Grčke i Turske, a VMORO se raspala“. Bugari su posle toga stvorili VMRO – Unutrašnju makedonsku revolucionarnu organizaciju, koju je vodio Todor Aleksandrov. Aleksandrov je poginuo 1925. godine, tačnije, na njega je izvršen atentat po nalogu Kominterne, koja je stvorila „plan veštačke makedonske nacije“. Njegov naslednik, Ivan Mihajlov (bio je komšija Aleksandrovu, iz predgrađa Novo Selo gradića Štipa, a njihove komšije bili su baba i deda autora članka u ruskom nedeljniku „Zavtra“, Georgiju Kolarovu) vodio je ekstremnu politiku i često je  protivnicima bez suda izricao smrtne presude, pa je tako naredio (Mari Bunevoj) i ubistvo srpskog političara Velimira Prelića iz Skoplja zbog sprovođenja srpske politike u Makedoniji, što je ova i učinila 11. januara 1928. godine. Takođe, u savezu sa hrvatskim ustašama i mađarskim fašistima, pripremili su i izveli atentat na jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića u francuskoj luci Marselju 9. oktobra 1934. godine. Ubistvo je izveo najbolji strelac u VMRO, Vlado Černozemski. Danas istoričari znaju da je koordinaciju ubistva kralja Aleksandra vodio nemački Abver, što svemu daje nacistički predznak. Neki istoričari, opet, smatraju da je ubistvo kralja bilo samo maska za ubistvo francuskog političara Luja Bartua, a da pritom Francuska ne objavi rat Nemačkoj. VMRO je u Drugom svetskom ratu stala na stranu fašista, tj. Hitlera i Musolinija, što je dovelo do masovnog uništavanja Srba od strane pripadnika ove organizacije u Jugoslaviji (tačnije u Makedoniji i na jugu današnje Srbije).

 

NASLEDNICI ALEKSANDRA VELIKOG Kolarov ističe još jednu laž, da „u Makedoniji faktički nije bilo Srba“. Zato je, navodno, Metodij Šatorov, vođa Makedonske komunističke partije (u sastavu Komunističke partije Jugoslavije) partiju priključio bugarskim komunistima. To je naljutilo Tita koji je naredio njegovu likvidaciju 6. septembra 1944. godine.

Tokom postojanja Socijalističke republike Makedonije u sastavu Jugoslavije kažnjeno je 22.000 Bugara, dok je 144.000 bilo osuđeno na dugogodišnje kazne zatvora zbog isticanja bugarskog identiteta. Dalje, Kolarov optužuje Staljina, tačnije „zapadne saveznike koju mu nisu dali da uspostavi pravdu u Jugoslaviji“, zatim Hruščova, „koji se oslanjao na Jugoslaviju kao glavnog saveznika u destaljinizaciji SSSR-a“, te Brežnjeva „koji je Titu dodelio orden i favorizovao jugoslovensko rukovodstvo“. Na taj način „niko nije sprečavao Tita i njegove sledbenike da u Makedoniji terorišu bugarsko stanovništvo“.

Sa razbijanjem Jugoslavije i osamostaljivanjem Makedonije probugarski političari dobijaju važne političke funkcije (premijer Nikola Kljusev, Dimitar Dimitrov, Ljupče Georgijevski i drugi). Georgijevski se posebno zalagao za „integraciju Makedonije i Bugarske“.

 

No, danas VMRO u Makedoniji zauzima „antičku tendenciju“ tvrdeći da Makedonci nisu Bugari, već naslednici Aleksandra Makedonskog, što je ohladilo odnose Sofije i Skoplja. Zbog toga je Sofija blokirala pristup Makedonije Evropskoj uniji, „dok se ne vrati na probugarski kurs“.

Docent dr I. A. Gagin iz Rjazana razvio je teze (na naučnoj konferenciji „Konflikti i kompromisi u sociokulturnom kontekstu“) kako da Rusija sarađuje sa Bugarskom (i obrnuto) a objavio ih je portal semargl.me. Zanimljivo je da Gagin ističe jednu karakteristiku bugarskih političara – da lako menjaju geopolitičku i vrednosnu orijentaciju.

Ovu odliku zapaža, na svoj način, i deo prozapadne inteligencije (režiseri, novinari, lekari i pisci) Bugarske, koja se obratila pismom predsedniku bugarske države Rosenu Plevnelievu 3. jula 2013. godine, prenosi portal bulgariatoday.ru. Oni su „ustali“ protiv promene geopolitičke orijentacije Bugarske, jer je smatraju „apsurdnom, nepromišljenom i opasnom“. Bugarska bira između „civilizovane Evrope“ i asimilacije u primitivnu „Putinovu Evroaziju“. „Mi vidimo da Bugarska tone u ‚retrogradne pozicije‘, što će je ‚diskreditovati u očima demokratski nastrojenih građana, kao i među evropskim demokratijama“. U zaključku pisma, autori predlažu da se predsednik obrati naciji i javno iskaže svoj odnos prema naprednoj evroatlantskoj zajednici i  mračnim perspektivama koje čekaju bugarsku državu ako se priključi Evroaziji“. Pismo je potpisalo 29 predstavnika bugarske inteligencije, među kojima su Boris Hristov, Georgi Gospodinov, Tedi Moskov, Georgi Danilov, Evgei Mihailov, Marin Janev i drugi. Pismo je poslato i svim predsednicima i vladama država koje čine Evropsku uniju, predsedniku Komisije EU Žozeu Manuelu Barozu, kao i predsedniku Evropske narodne partije Vilfridu Martensu.

Borba za nametanje svojih viđenja (pre)uređenja Balkana Moskvi započeta je od Bugara pomenutim člankom u ruskom nedeljniku „Zavtra“ (Sutra) a oni su očigledno razočarani Evropskom unijom u kojoj su postali gubitnici,  pa sada trguju onim što im je preostalo – geopolitičkim položajem, a premoći bugarske propagande u Rusiji u vezi sa Makedonijom doprinose srpski političari evroatlantskom zabludelošću i zaslepljenošću, kao i osvedočenim umećem gubljenja teritorija. U slučaju da Bugari Moskvi nametnu svoja viđenja o tome kome treba da pripadne Makedonija u postunijskoj eri, svakako neće oni biti krivi, kao ni Rusi.

BUGARSKO PROLEĆE

Srpski mediji, po pravilu, ne pišu o situaciji u Bugarskoj. Trenutno se tamo razvija klasična revolucionarna situacija, navodi Sergej Vasilenkov za poznati ruski portal pravda.ru. Ekonomija se ne razvija, životni standard je u konstantnom padu, državu masovno napušta omladina u potrazi za poslom, a nastupila je i politička kriza koja dodatno blokira državu. U martu 2013. godine vlada je dala ostavku, posle masovnih protesta stanovništva.

Bugarska je siromašna zemlja u kojoj, sem u nekoliko većih gradova, nema centralnog grejanja, greju se na drva. Struja stalno poskupljuje, kao i hrana. Topla kuća ili stan za Bugare su danas luksuz, koji malo ko može sebi da obezbedi. U prodavnicima praktično nema domaćih proizvoda. Meso se uvozi iz Nemačke, paradajz iz Holandije i Turske, luk iz Kine, krompir iz Češke – u državi koja godišnje ima 320 sunčanih dana i plodnu zemlju. Poljoprivrednu proizvodnju u Bugarskoj vlada smatra nerentabilnom.

Posebna tragedija Bugara je što su ostali bez medicinskog osoblja. Kada je Bugarska ušla u Evropsku uniju, medicinsko osoblje je masovno otišlo na rad u zapadne delove Unije, tako da danas Bugare leče vračare.

Zato se Bugari sa setom sećaju Sovjetskog Saveza kada su naftu i gas plaćali poljoprivrednim proizvodima i imali dobar životni standard i stabilne plate.

U Bugarskoj su svuda masovni protesti, ali političare to ne interesuje, već samo šta o tome misle u Briselu. No, zato, znajući da Bugari vole svoju zemlju, razvijaju nacionalizam i usmeravaju pažnju javnosti na nacionalno pitanje. Prema dominantnom bugarskom diskursu, sve nevolje rešilo bi „ispravljanje istorijske nepravde“, tj. pripajanje BJR Makedonije Bugarskoj.

ŠTA JE BUGARIMA  DONELA EVROATLANTSKA „SLOBODA“?

Portal takie.org navodi kako su bugarska „braća“ prošla u evroatlantskim integracijama i da je 2013. godine, u odnosu na poslednju godinu postojanja SSSR-a, izgubljeno 60 odsto radnih mesta i Bugarska se pretvorila u koloniju briselske birokratije. Nekada čuveni poljoprivredni proizvodi se više ne proizvode, već se paradajz, krastavci i drugo povrće uvozi iz Holandije, čak 80 odsto svih potreba (!?).

Bugarska je rasprodala sve što je imala. Na primer, prodat je rudnik zlata „Čelopeč“ za dva miliona dolara nepoznatim vlasnicima ili vlasniku, da bi sada imala samo dva odsto od dobiti. No, glavna intriga je u tome što u Ugovoru o kupoprodaji država ne sme da pita koliko se zlata iskopa, tako da ni ta dva procenta nisu dva, već verovatno mnogo manje. Elektromrežu je Bugarska prodala Česima, Austrijancima i Nemcima. Vodovod i kanalizaciju Francuzima, a rudnike bakra Belgijancima.

Do ulaska u Evropsku uniju Bugarska je bila veliki izvoznik struje (Turskoj, Grčkoj, Makedoniji, Albaniji, čak i Italiji). Zahvaljujući elektrani na nuklearni pogon koju su izgradili Rusi – „Kozloduj“. Da bi pristupila Uniji, Bugarska je morala da ugasi nukearnu centralu „Kozloduj“ i da 16 odsto potreba za strujom pokrije „zelenom“ energijom (da kupi skupu nemačku tehnologiju za proizvodnju struje uz pomoć vetrenjača i Sunca). Ta struja je jako skupa, što je dovelo do dramatične situacije i deo stanovnika se odrekao korišćenja električne energije, čime su vraćeni u srednji vek. Da trauma bude veća, stare sovjetske termocentrale („Marica-Vostok 1“ i „Marica-Vostok 3“) posle zatvaranja nukelarke i skoka cene struje, prodate su Amerikancima uz obavezu da narednih 15 godina Bugari kupuju struju od njih.

Rezultat: za 23 godine evroatlantske „slobode“ Bugarska se pretvorila u najsiromašniju državu Evropske unije. Istovremeno, vlasti su uništile nauku i raspustile naučne institute, a sva istraživanja u državi sprovode zapadne kompanije.

Danas se, takođe, u Bugarskoj primenjuje Hitlerova politika „duvan i rakija treba da uništavaju bezvredne Slovene tamo gde ne stiže nemačko oružje“. Zbog nezaposlenosti, Bugari se masovno opijaju i puše jeftine strane cigarete. Takva su danas, dodaje portal takie.org, naša „braća“ Bugari koje smo oslobodili od turskog ropstva.

KAKVA JE BUDUĆNOST MAKEDONIJE?

Budućnost Makedonije ne određuju samo bugarske pretenzije, već i albanska politika. Prema mišljenju Ljubov Ljuljko, moguća budućnost Makedonije je i da bude deo „Velikog kalifata“. Skoplje stalno potresaju sukobi mladih Albanaca i Makedonaca. Glavne resore odbrane, posebno Ministarstvo odbrane, sada vodi Albanac Talata Džaferi, koji je 2001. godine za vreme ustanka Albanaca dezertirao iz makedonske vojske i predvodio borbu albanskih separatista. Protiv njegovog imenovanja za ministra odbrane bilo je pravoslavno stanovništvo koje je demonstriralo, ali ih je policija rasterala silom.

Njegovo imenovanje u Briselu smatraju opravdanim jer on, navodno, predstavlja stub otpora vehabijizaciji Balkana. Brisel, naime, polazi od procene da je Makedonija postala glavni kanal ubrzane vehabijizacije muslimana u Evropi, što dovodi do radikalne promene sistema vrednosti.

[/restrictedarea]