Bezumno kreditiranje parazita

Kako prava nauka u srbiji nestaje dok pseudonauka buja /DRUGI DEO/

Piše Filip Rake Vukajlović

Računajući po zaposlenom u Centru za promociju nauke, okolonaučna promocija je u Srbiji hiljadu puta važnija od same nauke zbog koje je ,navodno,  CPN pre tri godine osnovan. Da li će ijedno za nauku talentovano mlado srpsko čeljade, u državi sa ovakvim prioritetima, biti spremno da svoju budućnost planira i gradi ovde?

No, vratimo se na CPN koji je glavna tema (Fokus) ovog teksta, sa ciljem osvetljavanja nekih najinteresantnijih detalja. Đavo je, kao i uvek u detaljima, a ovi izgleda da teško optužuju sve najvažnije „igrače“ u bezumnom rasipanju narodnog novca. Ako se uskoro malo pažljivije zaviri u papire, mislim da neće biti teško da se dokaže da je sve samo jedna ogoljena pljačka.

Pođimo opet redom. U pomenutom U g o v o r u od 8. marta 2011. godine, koga je Đelić bukvalno u poslednjoj sekundi potpisao kao odlazeći ministar Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja, na čije ukidanje je pokorno pristao, na drugoj strani u članu 3. stoji:

„Projekat izgradnje CPN finansira se u skladu sa Finansijskim ugovorom, iz sredstava Republike Srbije – zajmoprimca kredita od Evropske investicione banke i Instrumenata pretpristupne pomoći EU.

Ugovorne strane (Ministarstvo nauke i JUP, primedba moja) saglasno konstatuju da ukupna procenjena vrednost Projekta izgradnje CPN iznosi 65.000.000 evra (šezdeset pet miliona evra)“.

PITANJA ZDRAVOG RAZUMA Svako trezven će se zapitati, kakva belosvetska bitanga i lopina treba da bude čovek, koji krajem decembra meseca 2010. godine mnogo puta ponovi da će „izgradnja Centra koštati 20 miliona evra“, a onda kao odlazeći ministar odobri da se za tu besmislicu potroši 65 miliona evra kreditnih para? Da ga možda nije poneo međunarodni ženski dan 8. marta, pa rešio čovek da CPN direktorki Aleksandri Drecun učini prigodan dar? S kim je, za samo dva protekla meseca, Božidar Đelić utvrdio ukupnu vrednost projekta izgradnje CPN i to tako da se cena izgradnje poveća preko tri puta? Da li je pomislio na to da je ta cena preko četiri puta premašila početnu ogromnu cifru od 15 miliona evra, koliko je bilo predviđeno Strategijom? U bestidnu opuštenost „velikog kombinatora“ mogli smo da se uverimo po isteku novih pola godine, oktobra meseca 2011. godine. Na tada održanom 56. beogradskom Sajmu knjiga, Đelić izjavljuje da će izgradnja CPN koštati 34 miliona evra. Ko ne veruje neka pogleda: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/286481/Djelic-U-Centar-za-promociju-nauke-bice-ulozeno-34-miliona-evra. Klikom na video-link može da se vidi i čuje šta je Đelić građanstvu saopštio. Pored cene, reče i da će CPN imati izgled „lunarnog modula koji je sleteo na Novi Beograd“! Šta još treba da se desi pa da nadležni zaustave svako dalje trošenje ovog nerazumno uzetog kredita, zatvore CPN i pokrenu krivične postupke protiv Đelića i svih njegovih pomagača i nalogodavaca? Dok se svi lopovluci oko kredita ne utvrde, njega uopšte ne bi trebalo vraćati jer se iz aviona vidi da se radi o tzv. „predatorskom kreditu“ (ili, srpski rečeno, o „pljačkaškom kreditu“).

„ČISTA IMPROVIZACIJA” Interesantno je pomenuti da su se, s vremena na vreme, pojavljivali i kritički tekstovi koji su stavljali pod sumnju svrsishodnost gradnje ovog lopovskog „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ nazvanog CPN. Tako, na primer, „Novosti“ 20. novembra 2012. godine, pišu o odlaganju početka gradnje CPN, ali opet pominju da je vrednost ovog projekta „samo“ 20 miliona evra. Novinar je razgovarao sa akademikom Ljubišom Rakićem koji je tada rekao: „Nisam za gradnju takvog Centra, mnogo je i dva miliona evra, a ne dvadeset ili čak osamdeset, koliko je pominjano da će koštati. U ovakvoj situaciji u kakvoj se nalazimo, smatram da je takva gradnja nepotrebna i da je u pitanju čista improvizacija Đelića i bivše vlade, koja nema svoje utemeljenje u stanju i potrebama nauke. Mislim da taj Centar nikako neće doprineti ni promociji ni razvoju nauke.“ S akademikom Rakićem bih mogao da se složim u vezi sa smislenošću zamišljene skupe promocije i odsustva ikakve koristi za nauku, ali nikako ne prihvatam eufemizme kojima se očigledni lopovluk proglašava za „čistu improvizaciju“? Još majka nije rodila takvog majstora „improvizatora“ koji može da zaduži Srbiju u Evropi za novih četiri stotine miliona evra tek tako. Radi se to planski, sa stranim okupatorom u dosluhu i od toga imaju koristi mnogi izdajnici i petokolonaši u Srbiji. Pitam sve: šta je hipoteka za ovaj lopovsko-pljačkaški kredit?

[restrictedarea]

SVE PROMOTERSKE SNAGE Šta sve ovo vreme radi „admiral srpske promocije“, Aleksandra Drecun, osim što organizuje igraonice i nabavke inkubatora i učestvuje na mnogim „raundtejblovima“, „vorkšopovima“ i „konferencijama“? Njena vojska od dvadesetak zaposlenih u CPN stalno je pod uzbunom i sa oružjem na gotovs. Ove oružane promoterske snage, ubedljivo najjače u regionu a verovatno i u Evropi, imaju čak i svoju mornaricu, za sada samo admiralski brod „Argus“. I dok promoterska „rečna pešadija“ neumorno krstari Srbijom, njen „admiral“ je, siguran sam, sve svoje ogromne „oklopne potencijale“ duboko ešalonirala, ustremila i upotrebila da smuva otpočinjanje izrade glavnog projekta „čardaka za promociju“. Jer dobro zna da će, ako se za projekat, na primer, potroši nekoliko miliona evra, moći da otpočne staru priču o tome kako ne ide: „da se plati uže a da se dalje ne nabavlja i june“. O okončanju prve faze ove važne bitke saznajemo aprila meseca 2013. godine, kada Aleksandra Drecun daje opširan intervju beogradskoj „Politici“, u kome kaže:

„Završeni su građevinski pripremni radovi, ovih dana imamo intenzivne sastanke sa arhitektama, tako da će do jeseni biti gotov glavni projekat… Cela zgrada biće gotova za dve godine od početka radova.“ Ne reče nam ni slova ko je odobrio pravljenje projekta i po kojoj ceni? Umesto toga, odslika nam tada jarkim bojama neverovatno svetlu budućnost i prema kojoj bi trebalo da: „Srbija u naredne dve godine dobije najveći naučni centar u jugoistočnoj Evropi koji će moći da koristi 50 miliona ljudi Starog kontinenta… Uz 4500 kvadrata izložbenog prostora sa interaktivnim eksponatima, najmlađi, studenti i afirmisani naučnici, ali i svi ostali građani, imaće na raspolaganju planetarijum, kongresnu salu, galeriju nauke i umetnosti, radionički prostor, inovacione laboratorije… Objekat liči pre na spejs šatl nego na uobičajenu zgradu, jer je to naš pogled u budućnost. U teškim vremenima, ovakvi projekti imaju poseban značaj, jer jedino ako obrazujemo ljude, možemo da uhvatimo korak sa svetom. Ljudi prave nacrt kuće za život na Marsu. Znam da u našoj zemlji, sa drugačijim prioritetima, to deluje daleko, ali ako mi generacije koje dolaze spremamo za to novo doba, moramo imati neku formu za trku.“ Aleksandra Drecun ne pita šta košta kad u budućnost baca svoj skupi pogled na moguće „forme za trku“. Koliko bi nam tek naplaćivala da se suštinom slučajno može baviti? Ne bi li za srpske vladine službenike bilo mnogo jeftinije da su joj prethodno dali da se malo ogleda na prošlosti, pre nego što joj, ovakvoj u Mars zagledanoj, budućnost prepustiše? Na primer, da završi renoviranje i da na noge podigne Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, čija otvaranja svi žele i očekuju, ali već više od decenije nikako da dočekaju. Ako se kojim slučajem završi ovaj Drecun-Đelića muzej, pa nam nagrne onih „50 miliona ljudi Starog kontinenta“ koji mu gravitiraju, gorepomenuta dva nacionalna muzeja i ne treba uopšte otvarati. Na logično pitanje novinara „Politike“: odakle novac za tako veliku investiciju, „admiral“ Drecun odgovara da ne želi da govori o tome „dok tender ne prođe“. Ne propušta da naglasi da su sredstva za to već predviđena iz kredita Evropske investicione banke.

Stvari su se izgleda malo zakomplikovale u toku najnovije rekonstrukcije pred formiranje naše nove „glavate vlade“. Aleksandra Drecun je bila prinuđena da dosta spusti svoje u nebo usmerene durbine i da 10.08.2013. godine da intervju beogradskom „Kuriru“.

 

ZDANJE SA NAUČNIM VRTOM Na skoro budalastu opasku novinara da će CPN biti „jedan od simbola naše zemlje“ i na pitanje o ceni i stanju realizacije projekta izgradnje, Aleksandra Drecun odgovara: „Ako projekat bude imao svu podršku, a ja verujem da hoće, imajući u vidu želju donosilaca odluka da Srbija bude napredna i budućnosti okrenuta zemlja, početkom sledeće godine biće raspisan tender za izgradnju. Projektna dokumentacija se završava i po onome što kažu inženjeri, izgradnja će trajati oko godinu i po dana… Zgrada s naučnim vrtom košta oko 38 miliona evra, a novac je obezbeđen iz kredita Evropske investicione banke, koji je namenski dat Srbiji za ovaj projekat… Moramo biti svesni da se konkurentnost jedne zemlje danas meri njenom sposobnošću da proizvodi obrazovane građane, da stvara stručnu radnu snagu, veličinom i snagom njene naučne zajednice i kapacitetom za inovacije.“ Ako se sada saberu samo poslednje laži o ceni koju pomenuše Đelić i Drecun, onda vidimo da se pojavljuje još jedna „sitna“ razlika od četiri miliona evra, koja bi verovatno trebalo da se potroši na besmislicu, za koju Aleksandra Drecun uvodi do sada nedefinisan pojam: „naučni vrt“. S obzirom da je zgrada, koju bi „žuti“ promoteri hteli da im Srbija plati i izgradi, u stvari zlatni čardak uglavnom na nebu, kao uostalom i sve simulirane promotivne magle kojima se bave, dosetiše se da bi mogli da ostanu zapamćeni po osmom svetskom čudu: nad ljutim betonom podignutim, Visećim „naučnim vrtovima“ Aleksandre Drecun! Primetite da se, sada, kada je „naučne vrtove dobila“, ova gospođa uopšte više ne ustručava da kaže cenu iako tender tek treba da bude raspisan. Očigledno je da ovde čovek mora da se seti srpske narodne poslovice: „Budalama more do kolena“. Samo, nije jasno ko je ovde budala? Jer, ako se za nabavku kapitalne opreme i za adaptaciju postojećih zgrada i laboratorija za 6000 (ili još više) istraživača u svim institutima i na fakultetima „žutom“ Strategijom predvidi oko 70 miliona evra kredita Evropske investicione banke, a za Aleksandru Drecun sa dvadesetak promotera odvoji 65 miliona evra istog kredita da bi ih ulupali u „promotivni čardak sa Visećim naučnim vrtovima“, onda se zaključci nameću sami. Računajući po zaposlenom, okolonaučna promocija je hiljadu puta važnija od same nauke zbog koje je pre tri godine, navodno, osnovana. Da li će ijedno za nauku talentovano mlado srpsko čeljade, u državi sa ovakvim prioritetima, biti spremno da svoju budućnost planira i gradi ovde?

AGITPROP, UZ LOPOVLUK Videsmo kako su DS podvižnici uspešno odgovorili „izazovu“ i našli „kvaku promocije nauke“ iskoristivši je u agitpropovske svrhe („evropske“ vrednosti i sl) a naročito u lopovske svrhe za apanaže i provizije (prilikom izgradnji) evroatlantskih zaslužnika kako iz zemlje tako i iz inostranstva (o ovome uskoro u nekom sledećem tekstu). Njihovi verni pratioci iz SPS i još uvek samo kandidati za Socijalističku internacionalu, nikako ne žele da zaostanu za svojim uzorima na evropskom putu u propast, bar kad je uništavanje srpske nauke u pitanju. Oni, naime, svom snagom podržavaju plaćanje do sada najubistvenijeg evropskog naučnog harača za pravo učešća na konkursima za novi ciklus evropskih projekata pod nazivom: „Horizont 2020.“ U sledećoj godini za ovu namenu bi trebalo izdvojiti surovih dvadeset i četiri miliona evra! To je više od četvrtine današnjeg srpskog naučnog budžeta. Ovo sasvim liči na suludu situaciju u kojoj domaćin kuće odlučuje da svakog meseca sve prihode predaje na raspolaganje komšiji da bi, posle toga, on i članovi porodice pisali projektne zadatke istom komšiji, tražeći da im, po svom nahođenju, dodeli deo njihovih para za nasušne potrebe.

I, da li, posle svega što im oteše i na grbaču nabaciše, srpskoj nauci i pravim naučnicima ostaje išta drugo, osim da se u podzemlje povuku?

Umesto epiloga:

Pomenuh na početku da sam se od prvog dana snažno suprotstavljao bezumnom podizanju pljačkaškog kredita, navodno za nauku. Marta 2010. godine sam na portalu „Srpskog lista“ objavio tekst: NAUČNO BUĆKALO ZA SRBE (http://www.srpskilist.net/gledista/naucno-buckalo-za-srbe) u kome sam, između ostalog, do detalja izložio kako bi se štednjom i bez kredita mogla organizovati i znatno unaprediti srpska nauka. Iste primedbe sam poslao i piscima Strategije bazirane na kreditnom zaduživanju Srbije. Smatram da je ovde celishodno citirati deo koji ukazuje na korake koje je trebalo preduzeti pre uzimanja kredita:

„Da vidimo šta je valjalo raditi pre podizanja kredita i kako bi se ponašali zaista razumni i odgovorni narodni predstavnici. Razvijene zemlje, na primer, u nauku ulažu od 1– 3 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP). Sadašnji procenat izdvajanja za nauku u Srbiji, međutim, jeste između 0,25 i 0,3 odsto BDP. Naučna infrastruktura – sposobni ljudi i solidna baza eksperimentalnih istraživanja – uslov je i za kvalitetno obrazovanje i svekoliko društveno napredovanje. Ali, za svako ulaganje se mora imati jasna predstava o tome šta se radi i zašto, koliko to košta, kada se mogu očekivati rezultati i kakvi se rezultati mogu očekivati, i ko odgovara za svako veće ulaganje. Siromašnije zemlje bi trebalo da budu još opreznije i strože u kontroli ovih šta, zašto, ko, koliko i kada!“

Naravno da o dobroj naučnoj opremi i solidnim uslovima rada maštaju svi koji se naukom ozbiljno bave, a naročito oni koji su joj posvetili čitav život. Poverovao bih, stoga, da sam pred kraj radnog veka tako nešto dočekao i u otadžbini, da su pre odluke o velikom kreditnom zaduživanju ministar Đelić i njegovi saradnici preduzeli sledeće:

1. Da su, racionalizacijom, prestali da finansiraju bar 30 procenata osoba sa univerziteta i iz instituta koje se naukom ne bave ili koje je struka odavno prevazišla – mlade ili stare prirodnjake, lekare, ekonomiste, mašince, građevinare i sve koji jedino znaju da se umile nadležnima.

2. Da su tačno odredili koliko zaista ima vrhunskih, koliko dobrih i koliko zadovoljavajućih naučnika koje valja finansirati, i od njih prikupili podatke o raspoloživoj opremi i potrebama i planovima za nabavku nove, pa pažljivo sagledali opravdanost i mogućnost zadovoljenja tih želja i potreba.

3. Da su tačno procenili šta srpskoj nauci, po oblastima, najviše nedostaje i šta joj je neophodno za opstanak, pa i uspeh, na najkompetitivnijem od svih globalnih tržišta. Da su napravili planove uspostave odgovarajućih laboratorija, uvođenja novih metoda i tehnika, i pripreme vođa projekata ili angažovanja najboljih iz inostranstva.

4. Da su tačno utvrdili sa koliko upotrebljivog istraživačkog prostora već raspolažemo. Naime, ministar Đelić je prilikom nedavne posete „Vinči“ upozoren na postojanje hiljada i hiljada kvadratnih metara slobodnog, kvalitetnog istraživačkog prostora. Nešto od toga je potpuno novo dok se nešto, sa neznatnim ulaganjima, brzo može dovesti do potrebnog nivoa. Predloženo mu je i da se neki instituti iz centra grada prebace u „Vinču“, a da novac dobijen od prodaje atraktivnih lokacija uloži u istraživačku opremu i obnovu istraživačkog prostora.

5. MNT i vlada Srbije su mogli iskazati svoju političku volju i odlučnost da podrže nauku time što bi svake godine iz budžeta povećavali izdvajanja za nauku za 0,15 odsto BDP – dok ne dostignu bar 1 odsto (naspram sadašnjih oko 0,25 procenata). Tako bi i najnepoverljivije ubedili da vlast smatra nauku važnom i da se uzda u njenu sposobnost da poveća BDP. Ovako, sve što MNT čini liči na pripremu za neku otimačinu sa prihvatljivim opravdanjem.

6. Najjednostavnije, najbrže i najdelotvornije bi bilo, ipak, da se uloži u opremanje nekoliko oglednih, dobro definisanih laboratorija iz prirodno-tehničkih i medicinskih nauka, uz dovođenje vrhunskih vođa projekata koji bi naše mlade istraživače obrazovali i „zanatu“ učili. Ti i slični vrhunski kadrovi bi novim zakonskim rešenjima bili uključeni i u rad sa studentima na univerzitetu. To je jedini način da takve laboratorije žive i rade normalno, kao u razvijenom svetu.

Ovakvim, svima razumljivim i prihvatljivim potezima, moglo bi se uštedeti 30-40 procenata sadašnjeg budžeta za nauku i iskoreniti pojava i umnožavanje naučno beznačajne proizvodnje. Ako bismo ovome dodali i predloženih, novoizdvojenih 0,15 odsto BDP, imali bismo oko osamdeset miliona evra iz sopstvenih sredstava i bez zaduživanja. To bi činilo bezmalo još jedan celokupni budžet za smanjeni broj naučnih radnika u osmišljenoj i kontrolisanoj „naučnoj proizvodnji“. I sa pola toga, ovaj nam kredit, zapravo, ne bi bio ni potreban. Ali za to valja imati ministre koji razmišljaju i imaju bar zeru hrabrosti. Valjda je i to jedan od razloga što misleći i hrabri ljudi u današnjoj Srbiji ne mogu ni prići odgovornim položajima…

[/restrictedarea]