Alber Kami, Na stotu godišnjicu rođenja francuskog nobelovca – Piščeva uloga nije lišena teških dužnosti

Piše Raško V. Jovanović

„Svojim nepopustljivim odbijanjem, protiv svakog makijavelizma, protiv zlatnog teleta realizma, reafirmisao je postojanost morala“, zapisao je Žan Pol Sartr na vest o Kamijevoj pogibiji januara 1960. godine

Alber Kami se bavio i novinarskim i publicističkim poslom o čemu svedoče i dva teksta koja objavljujemo. Marta 1944. pridružuje se ilegalnom listu „Combat“, organu mreže otpora koja nosi isto ime, sa Paskalom Piom, kao glavnim urednikom. „Tu se izlaže najozbiljnijem riziku: svoj život deli između Galimara i Pokreta otpora, baš kao što su drugi delili svoje živote između Galimara i kolaboracije…
Dvadeset prvog avgusta izlazi prvi broj sada već legalizovanog lista „Combat“. Uz pomoć Pie, Kamija i istoričara Albera Olivijea, taj će list – kako kaže Žan Mark Domio – postati najumniji i najbolje pisan u čitavoj istoriji francuske štampe.
Trećeg januara godine 1960. Alber Kami gine u saobraćajnoj nesreći. Agencija „Frans-pres“ objavljuje kratku vest: „Pažnja, hitno, hitno. Pisac Alber Kami poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Ivonu, u blizini Sansa“.
Žan Pol Sartr zapisuje:
„Svojim nepopustljivim odbijanjem, protiv svakog makijavelizma, protiv zlatnog teleta realizma, reafirmisao je postojanost morala“ i, budući da je bio u javnom sukobu sa Kamijem, dodao:
„Jedna zađevica ne znači ništa – ne treba je ni pominjati – i označava samo jedan od načina da se živi zajedno“.
„Combat“ je objavio specijalno izdanje, ističući na čitavih šest stubaca naslov: ALBER KAMI JE MRTAV.

BIOGRAFIJA

Alber Kami francuski pisac, filozof i novinar rođen u Oranu novembra 1913. godine.
Do sedamnaeste godine se sam bori za život kada su mu dijagnostikovali tuberkulozu.
Od 1918. do 1923. dani školovanja i kasnije studije protiču u neprekidnoj borbi za opstanak.
U alžirskoj radio-stanici radi od 1936. i 1937. kada je angažovan i kao glumac.
Priključuje se francuskom Pokretu otpora 1940. protiv nacizma u potrazi za odgovorima svojih priča i stvarnosti.
Radi u listu „Borba“(Combat) u Parizu od 1944.
Autor je romana, drama i knjiga eseja „Stranac“ (1942) „Kuga“(1947) „Pad“ (1956) „Nesporazum“(1944) „Kaligula“ (1944) „Pravednici“, „Opsadno stanje“(1948) „Mit o Sizifu“(1943) „Svadba“, „Pobunjeni čovek“(1951) „Progonstvo i kraljevstvo“, „Leto“, „Naličja i lica“.
„Srećna smrt“, napisana između 1936. i 1938. posthumno objavljena 1971.
„Prvi čovek“ nedovršeni roman posthumno objavljen 1995.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960. u Ivonu.
Njegova kćerka Katrin odbila je Sarkozijev predlog da bude sahranjen u Panteonu, mestu sećanja na francuske velikane rekla je da njen otac nije bio ljubitelj velikih počasti i po sopstvenoj želji bio je sahranjen daleko od Pariza, njegovih palata i elite.

Dramatičar visokog humanističkog angažmana

Nevelik, ali i te kako umetnički vredan dramski opus pisca – romansijera, dramatičara i esejiste Albera Kamija, dragoceno je svedočanstvo izuzetnog humanističkog angažmana usmerenog ka spasavanju moralnih i duhovnih vrednosti čovečanstva

Čitavo delo Albera Kamija zasniva se na ideji o apsurdnosti ljudske sudbine. Kami se bavi pitanjem kako pomiriti čovekovu težnju za večnošću i efemernost postojanja. U pokušaju da razreši tu antinomiju, Kami nalazi razrešenje u Revoltu, koji životu daje sadržaj i veličinu. Svim apsurdima sveta Kami suprotstavlja stvaralački akt koji apsurdnost poriče, jer smatra da „stvarati znači dvaput živeti“.
Nevelik, ali i te kako umetnički vredan dramski opus pisca – romansijera, dramatičara i esejiste Albera Kamija, dragoceno je svedočanstvo jednog izuzetnog humanističkog angažmana usmerenog ka spasavanju moralnih i duhovnih vrednosti čovečanstva. Na sunovratnoj nizbrdici 20. veka, kojom se svet uputio već četrdesetih godina prošloga stoleća, Alber Kami je i u drami umeo da podigne glas protiv opšte društvene laži, što je otvoreno činio na polju romana i u esejistici. Njegovi pozorišni komadi – „Nesporazum“, „Kaligula“, „Opsadno stanje“ i „Pravednici“ u suštini predstavljaju pokušaje da određene esejističke teme u vidu opservacija o položaju čoveka u apsurdnim uslovima života i o njegovom (ne)prihvatanju da logici apsurda potčini svoju subjektivnost i volju za promenama prikaže i na pozorišnoj sceni. To je vidljivo u Kamijevoj mladalačkoj drami „Kaligula“, koja je i prvo prikazano njegovo delo u Beogradu. Izvelo ga je Jugoslovensko dramsko pozorište na svojoj Maloj sceni u Pozorištu „Boško Buha“ 2. juna 1960. Drama se zasniva na suprotstavljanju dva, po filozofskom shvatanju, oprečna tabora, i to jednog, čiji je protagonista Gaj Cezar Kaligula, rimski imperator od 37. do 41. g. n. e. koji se sa privrženicima zalagao za poštovanje neumitnosti životnog apsurda, uz opredeljenje da i sami svojim postupcima povećaju broj apsurdnih stvari i pojava oko sebe ne bi li se tako svojom voljom i postupcima poistovetili sa objektivnim procesom života. Polulud, Kaligula je vladao kao tiranin i bio ubijen zbog surovosti i rasipništva. Drugi tabor bio je sastavljen od Kaligulinih protivnika, koji su iz načelnih, ali i iz ličnih interesa želeli da ga svrgnu sa prestola. Taj se tabor formirao spontano, u otporu prema nosiocu i propagatoru ideje apsurda, kao humanističko nastojanje da se životni apsurd savlada i podvrgne potrebama društva.

[restrictedarea]

ANONIMNI REDITELJ Danas ne znamo ko je režirao prvo Kamijevo delo koje je prikazano u Beogradu, jer na plakatu stoji da je režija „studijski rad Male scene“. Anonimni reditelj, prema pisanju kritičara Elija Fincija „nastojao je da nađe scensku formulu realizma za Kamijev apstraktni svet u dva pravca: on je pre svega nastojao da svim likovima, koji su kod Kamija bez pravih individualnih karakteristika, da sasvim konkretna određenja, ponajviše spoljna, na osnovu sasvim sitnih pojedinosti i nagoveštaja…“, što naravno nije bilo dovoljno. O glumcima, Eli Finci je napisao: „Glumačko ostvarenje ‚Kaligule‚’ležalo je, svom svojom težinom, na srednjoj i najmlađoj generaciji ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kao taktički potez, to može biti simpatično; pedagoški, to je nesumnjivo probitačno. Ali, u ukupnom rezultatu, to se ipak osetilo: nijedno glumačko ostvarenje nije odskakalo u odnosu na prosek naše standardne glume. Zoran Radmilović, u naslovnoj ulozi, kao suludi vladar koji svoju filozofiju pretvara u smrt, da bi objektivnom apsurdu dodao i svoj subjektivni, bio je samo na trenutke onaj Kamijev čudovišno pronicljivi i odlučni monstrum ,,koji se, obrazovan na Kamijevoj lektiri, odenuo u rimsku togu (kao da nas, naivne, može prevariti). Njegovu ženu Kesoniju tumačila je Olga Spiridonović nejednako: izvrsna u scenama lukavstva i ženstvenosti, u gnevu i akciji delovala je veštački, isforsirano. U grupi dvorjana isticali su se Jovan Milićević (Herea) Marko Todorović (Lepid) i Bekim Fehmiju (Mucije).“
Trebalo je da prođe dvadesetak godina pa da „Kaligulu“ prikaže Narodno pozorište. U režiji Petra Šarčevića i scenografiji Petra Pašića, kostimima Ljiljane Orlić, 11. maja 1979, na Velikoj sceni najstarijeg beogradskog teatra ponovo je prikazan Kamijev „Kaligula“ i to sa Predragom Manojlovićem u naslovnoj ulozi. Pošto je konstatovao da ga Kaligula podseća na jednog dramskog junaka mladalačke pobune – na Klajstovog princa Fridriha od Homburga, Jovan Hristić piše: „Jer, ‚Kaligula‘ je – pre pomalo suva i poprilično dosadna filozofska drama što se svim silama trudi da dokaže ideje koje više niko nije u stanju da shvati sasvim ozbiljno – romantičarska drama o mladom čoveku koji izaziva sudbinu tražeći nemoguće, koji se buni protiv određenog reda stvari, preokrećući ga naopačke, i savršenom logičkom doslednošću dovodi apsurd sveta do kraja.“ Pošto je istakao kako je očekivao da će u Narodnom pozorištu videti oživljene lepotu i zanos, kojima odiše Kamijeva drama, dakle, pored visokoparnih filozofskih ideja i mladalačku svežinu i nepotkupljivost „koje čine pravi život te divne drame“, Jovan Hristić konstatuje: „Ali Petar Šarčević režirao je Kamija, poštujući više nego što treba ono što smo nekad poštovali ‚filozofijom‘, a suviše malo istražujući ono što bi moglo da bude opaki metafizički zanos kojim samo mladost može da se zanese…“ O tumaču glavne uloge Hristić je napisao: „Predrag Manojlović igrao je Kaligulu kao neurotičara, a ne kao mladog metafizičkog pobunjenika, bez imalo onog ‚neljudskog lirizma‘ koji u njemu vidi Kerea, ne shvatajući da neuroza nije ključ za razumevanje Kamijevog junaka. Njegovi već poznati istrzani pokreti zagušivali su čistotu Kaliguline pobune i navodili nas da se za jednu od najprozračnijih drama moderne književnosti zapitamo: čemu pisati drame o ludacima? Manojlovićev Kaligula izašao je iz Svetonija, sa Kamijevim, osim imena, ima malo zajedničkog.“ Pošto je tako, oslanjajući se na Kaligulinog biografa Svetonija, osporio Manojlovićevu interpretaciju Kamijevog junaka, Hristić je ukazao na kreaciju Mihajla Viktorovića, koji je „bio izvanredan kao Kerea, zreo čovek koji je sve video, koji sve zna i koji prozire zanesenog Kaligulu, isto onako sigurno kao što u antičkoj tragediji Horovođa prozire protagoniste što se međusobno ubijaju.“ Jovan Hristić istakao je još nekoliko glumaca, izvođača „Kaligule“ u Narodnom pozorištu, da bi o Cezoniji, Olivere Marković ukazao kako joj je „bilo više stalo do sudbine žene što se približava opasnim godinama nego do ljubavi prema Kaliguli koji je njena poslednja životna opklada.“ U zaključku Hristić piše: „Rimska dvorana Petra Pašića bila je pravi dekor za veliku dramu (iako za dekor Kami kaže: ‚Nije važno. Sve je dozvoljeno osim filmskog stila‚) a kostimi Ljiljane Orlić imali su i potrebnu raskoš, i potrebnu usklađenost.“
„Kaligulu“ je u režiji Mirjane Ojdanić prikazalo i Pozorište „Dvorište“, juna 1977, u Domu kulture Studentski grad. Mirjana Ojdanić Kamija „čita iskustvom današnjeg pozorišta koje je upoznalo dela Beketa i Joneska. Njoj je očigledno bliži žarijevski od Sartrovog paradoksa. Kaligula, po ovoj rediteljskoj koncepciji, nije čovek koji, shvativši apsurd, želi i ostale da prisili da ga uvide, već obesni dečak koga sukob logike i nelogičnog ustrojstva univerzuma zabavlja. Čak ne veruje ni u sopstvenu tezu da je jedini slobodni čovek. Sputava ga logika po čijim zakonima dela i ide u zločin. Isto toliko koliko i njegova, uslovno rečeno, slobodna volja poništava slobodu onih koji ga okružuju.“ – ocenio je kritičar Dejan Penčić Poljanski i istakao: „Najbolji utisak ostavlja Branislav Lečić u ulozi Kaligule. Šteta je samo što povremeno suviše veruje u zasnovanost Kaligulinih argumenata, pa u želji da ga opravda postaje ozbiljan i zabrinut.“

DEKARTOVSKI LOGIČNO „Nesporazum“ je druga Kamijeva drama na beogradskom repertoaru. Prikazana je u „Ateljeu 212“ iste godine kad i „Kaligula“ 10. oktobra 1960, u režiji Mire Trailović. „Ideja od koje je Kami krenuo u ‚Nesporazumu‘, i dekartovski logično joj potčinio sve uzavrele emocije, tako poetski lansirane, kao da podrazumeva jedno svirepo, jedno ponižavajuće neprijateljstvo života prema čoveku, kao da sadrži jednu bolnu, jednu grozničavu otuđenost čoveka od sveta u kome je prisiljen da živi, jednu odbojnost prema atmosferi u kojoj mora da se ostvaruje. Simbolična reč koja je istaknuta u naslovu dela nije tu, dakle, jedno precizno određenje za ono što se u ovom delu faktički odigrava, nego, istovremeno, i jedan mnogo širi, uopšteniji, dalekosežniji simbol ljudske sudbine, jedna metafizička metafora suštinskih kvaliteta u odnosima među ljudima i između ljudi i života.“ – ističe Eli Finci. O režiji konstatuje: „Reditelj Mira Trailović, iako nije zanemarila ni jednu Kamijevu misao, zavarala se bogatstvom realnih mogućnosti u dočaravanju atmosfere i psihološkom preciziranju situacija i tako jasno i bogato obojila sve ono što je u Kamijevom zdanju dato samo kao nužno zlo, kao životna platforma bez koje bi svi idejni konflikti, moralne dileme i misaoni zaključci ostali gole i apstraktne sheme.“ Ocenjujući glumce, Finci je najviše komplimenata uputio Miri Stupici, konstatujući da smo „u ulozi Marte videli jednu neuobičajenu, po mnogim akcentima sasvim novu Miru Stupicu.“ Potom on ističe: „Glumica koja nas je toliko puta osvojila neodoljivim scenskim temperamentom, pokušala je u ovoj ulozi da izađe iz sebe, da racionalnim sredstvima dočara jedan lik koji je svojom moralnom indiferentnošću, osećanjem iznad svih konvencija, sasvim suprotan njenim prisnim raspoloženjima. Ako se u prvom činu, u odsečnosti pokreta, kartonskoj tvrdoći stava, reskosti dikcije, isuviše osećala težnja da se spoljnim sredstvima dosegne do jedne pravilno zamišljene slike lika, docnije se, naročito posle razgovora sa bratom, racionalna shema preobratila u minuciozno modeliranje, ispunjeno obiljem nijansi i preliva.“ Od ostalih izvođača Finci je pohvalno pisao o Predragu Tasovcu kao Janu, Blaženki Katalinić u ulozi majke, Olgi Savić kao Mariji i Miodragu Voliću u ulozi sluge.
„Nesporazum“ je bez većeg odjeka prikazalo i Beogradsko dramsko pozorište na svojoj Novoj sceni 23. marta 1994, u režiji Filipa Gajića, scenografiji i kostimima Bojane Đurović. Majku je tumačila Azra Čengić, Slobodan Beštić Žana, Mirela Pavlović Martu, Ivana Todorović Mariju, Filip Gajić i Drago Inđić domara.
U Narodnom pozorištu prikazan je „Nesporazum“ 10. decembra 2011, u režiji Veljka Mićunovića, koji je delo tumačio zadržavši se na prikazu realnih odnosa likova, a zanemarivši filozofski, odnosno metaforički smisao dela. Ulogu majke tumačila je Ljiljana Blagojević, dok je Vanja Ejdus nastupila kao Marija. Martu je tumačila Marija Vicković, Jana Mihailo Lađevac, dok se u ulozi Starog pojavio Milan Gutović. Koliko znamo, predstava se više ne izvodi.

DRAMATIZACIJA DELA „ZLI DUSI“ „Pravednici“ su treće Kamijevo delo prikazano na beogradskoj sceni. Predstavljeno je na sceni „Bojan Stupica“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 17. maja 1980, u režiji Dimitrija Jovanovića. Pošto je konstatovao da Kamijev tekst nije naročito pogodan za uspostavljanje komunikacije sa gledaocem, bez obzira što autor u njemu iz filozofsko-etičke perspektive razmatra aktuelni problem anarhizma, odnosno političkog ubistva na primeru delovanja ruskih anarhista. Kami u delu ne opisuje samo događaje, već nastoji da pronikne i u motivacije postupaka dramskih junaka. Delo je Dimitrije Jovanović režirao, striktno poštujući tekst i ostvario korektnu scensku prezentaciju Kamijeve idejne zamisli. Nastupili su glumci Cvijeta Mesić (Dara Dulebova) Maja Dimitrijević (Velika kneginja) Vojislav Brajović (Ivan Kaljajev) Mihajlo Kostić (Stjepan Fjodorov) Miša Janketić (Boris Anenkov) Branko Cvejić (Aleksej Vojnov) Miodrag Radovanović (Skuratov) Marko Todorović (Foka) i Ivan Janketić (čuvar).
Najzad, bilo bi nepravedno u pregled Kamijevog prisustva na beogradskim pozornicama ne uvrstiti i njegovu dramatizaciju romana „Zli dusi“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Veoma uspelu dramatizaciju, koja se ne bez razloga svrstava među najbolje, kada su u pitanju dramski prikazi romana ruskog pisca, uprizorilo je sa velikim uspehom Narodno pozorište u režiji Arsenija Jovanovića 3. novembra 1968. Impozantan glumački ansambl, sa odličnim Ljubom Tadićem kao Stavroginom na čelu, u kojem su briljirali i Nada Škrinjar kao Marija Timofejevna, Ljubiša Jovanović kao Verhovenski i Mija Aleksić kao Lebjatkin, izvodio je predstavu, koja je ostala u sećanjima kao vrhunsko ostvarenje u istoriji beogradskog glumišta.
Drama „Opsadno stanje“ Albera Kamija nije uopšte prikazivana na beogradskoj sceni. U ambijentu jednog španskog grada, Kami poziva na borbu protiv tlačitelja svih vrsta, te po tome može biti aktuelno i danas. Ako se razmotre naša izvođenja Kamija, primetno je da su prvi scenski susreti verodostojnije prenosili piščevu misao nego što je slučaj poslednjih godina, a to je svakako indikativno za situaciju u pozorištu danas.

Samokritika

A sada malo samokritike. Zanat koji se sastoji u svakodnevnom određivanju, i to nasuprot sadašnjosti, zahtevajući zdrav razum i jednostavnu čestitost duha, nije bez opasnosti. U težnji za boljim, često se odajemo najgorem, a ponekad i onom što je samo manje dobro. Sve u svemu, možemo zauzeti sistematski stav sudije, učitelja ili propovednika morala. Ali, od takvog stava do uobraženosti ili do gluposti tek je jedan korak.
Nadamo se da ga mi nismo načinili. Međutim, nismo ni sigurni da li smo uvek izmakli opasnosti da dopustimo da se smatra da verujemo da posedujemo prednost oštroumlja i superiornost onih koji se nikada ne varaju. Naša je istinska želja da sarađujemo u zajedničkom delu povremenom primenom nekih pravila savesti, koja, kako se čini, sve do sada politika baš nije koristila.
To je sva naša ambicija; i, jasno, odredimo li granice nekih političkih misli ili akcija, upoznajemo tada i naše vlastite, pokušavajući samo da im doskočimo koristeći se dvema ili trima skrupulama. Ali sadašnjica postavlja zahteve; i granica koja razdvaja moral od moralizma nejasna je. Dešava se da je, ponekad, pređemo bilo usled umora, bilo zahvaljujući zaboravnosti.
Kako da izbegnemo tu opasnost? Ironijom. Ali, nažalost, naše doba nije doba ironije! Još uvek se nalazimo u vremenima gneva. Ipak, budimo samo spremni da, ma šta se dogodilo, sačuvamo osećanje za relativnost stvari i sve će biti spaseno.
Razume se, ne čitamo bez ogorčenosti, dan posle zauzimanja Meca, a znajući šta nas je to stajalo, reportažu o ulasku Marlene Ditrih u taj grad. I uvek smo imali pravo da se ljutimo. Ali, istovremeno, valja shvatiti da ne smatramo da novine, po svaku cenu, moraju biti dosadne. Jednostavno, ne smatramo da su u doba rata hirovi neke zvezde zanimljiviji od bola naroda, krvi armija ili upornog nastojanja nekog naroda da pronađe svoju istinu.
Sve je to teško. Pravda je istovremeno i ideja i žar duše. Prihvatimo je, stoga, u onome što je u njoj ljudsko, ne preobražavajući je u onu strahotnu apstraktnu strast koja je uništila tolike ljude. Ironija nam nije daleko i nismo mi ti koji sebe shvatamo ozbiljno. Radi se samo o neizrecivom iskušenju kroz koje ova zemlja prolazi i o čudesnoj pustolovini koju ona danas mora da proživi. I ta će distinkcija našem svakodnevnom trudu dati, istovremeno, i meru i relativnost.
Činilo nam se, danas, neophodnim da to kažemo sebi, ali istovremeno i svojim čitaocima: da bi znali da pri svemu o čemu iz dana u dan pišemo ne zaboravljamo na zadatak misli i skrupule koje moraju biti zadatak novinara. Da bismo sve iskazali, ne možemo zaboraviti ni sebe u kritičkom naporu koji nam se u ovom trenutku čini neophodnim.
‚Combat’, 22. novembra 1944.

Kritičko novinarstvo

Preko je takođe potrebno i da se pozabavimo novinarstvom mišljenja. Predstave kakve francuska štampa ima o informaciji, kao što smo već rekli, mogle bi biti i bolje. Nastojanja idu ka tome da se informiše brzo, umesto dobro. Ali, na istini se time ne dobija.
Nije, dakle, razumno žaliti što komentari oduzimaju tako malo prostora informacijama koji one tako rđavo ispunjavaju. Jedna je stvar ipak očigledna: informacije, takve kakve novine danas pribavljaju i kakve koriste, ne mogu proći bez kritičkog komentara. To je pravilo kojem bi trebalo da teži sveukupna štampa.
S jedne strane, neki novinar može doprineti razumevanju vesti skupom primedbi koje informacije svode na pravu meru, premda im ni izvor ni namera nisu uvek sasvim jasni. On, na primer, pri prelomu lista, može dve međusobno protivrečne vesti staviti jednu pokraj druge i tako jednom onu drugu osporiti. Na taj način može čitaocu pomoći da uoči koliku verovatnost nose u sebi te informacije, znajući pri tome da potiču od neke određene agencije ili nekog inostranog dopisništva. Kao primer sasvim sigurno može poslužiti činjenica da su, pre rata, od mnoštva dopisništava što su ih agencije držale u inostranstvu, samo četiri ili pet jamčilo za istinitost koju štampa, odlučna da kako valja obavlja svoju ulogu, mora zahtevati. Na novinaru je pak da čitaocima, od kojih je bolje obavešten, uz maksimum rezervi pruži informacije za koje dobro zna da su nesigurne.
Toj neposrednoj kritici, u tekstovima i u izvorima, novinar bi mogao dodati što je moguće jasniji i precizniji prikaz kojim bi čitaoce upoznao sa tehnikom informisanja. Ako čitaoce zanimaju izvesni doktor Petio i krađa nakita, nema trenutnih razloga da ih ne zanima i rad neke internacionalne novinske agencije. Uspeh bi bio podsticati njihovu kritičnost, umesto podilaženja njihovoj površnosti. Potrebno je samo znati da li je takva analitička informacija moguća. Moje je uverenje u tom pogledu pozitivno.
Novinar još nešto doprinosi javnosti i taj se doprinos sastoji u političkom i moralnom komentarisanju sadašnjosti. Nasuprot neorganizovanim snagama istorije, čiji su odraz informacije, valja iz dana u dan beležiti mišljenja nekog duha ili opažanja zajednička nekolicini duhova. Ali to se ne može postići bez skrupula, bez distance i bez nekog shvatanja relativnosti. Jasno, želja za istinom ne sprečava opredeljenje. Čak i ako se počelo shvatati ono što pokušavamo da učinimo u ovim novinama, jedno se ne podrazumeva bez drugog. Ali i tu, kao i drugde, valja pronaći ton, bez kojeg bi sve izgubilo vrednost.
Uzmemo li primere iz današnje štampe, uočljivo je da začuđujući porast ujedinjenih armija i novih internacionala, sigurnost u pobedu, koja odjednom zamenjuje neumornu nadu u oslobođenje, i, najzad, prilagođavanje mini, primoravaju svu štampu da bez oklevanja definiše šta zemlja želi i šta ona jeste. Iz tog se razloga u njihovim člancima toliko i govori o Francuskoj. Ali, jasno, radi se o predmetu koji možemo dotaći jedino s beskrajnom opreznošću i birajući red. Sa željom da se ponovo prihvate patriotski obrasci i vokabular jednog razdoblja kada je reč otadžbina Francuze samo razjarivala, nimalo se ne doprinosi traženoj definiciji. Ali, zato joj se mnogo oduzima. U novije vreme potrebne su, ako ne novi red, onda bar novi poredak, red. Taj poredak trebalo bi da diktiraju samo srce i poštovanje koje rađa istinska ljubav. Jedino ćemo po tu cenu i mi, s naše strane, dati ovoj zemlji jezik koji će je podstaknuti da sluša.
Vidimo da se to svodi na pitanje imaju li komentari dubinu i prikazuju li se lažne ili sporne novosti kao istinite novosti. To je onaj korpus postupaka koji ja nazivam kritičkim novinarstvom. I, još jednom: potrebno je u njemu naći ton i potrebno je mnogo toga žrtvovati. Ali, možda bi bilo dovoljno kada bismo o tome bar počeli da razmišljamo.
„Combat“, 8. septembra 1944.

Alber Kami: Reč nobelovca – Unutrašnji kovitlac

Beseda, poznata kao Švedski govor, koju je pisac održao kada mu je 1957. godine uručena Nobelova nagrada za književnost

Primajući nagradu kojom me je vaša slobodna Akademija tako velikodušno počastvovala, izražavam duboku zahvalnost, pogotovo kada uzmem u obzir stepen u kome ova čast prevazilazi moje lične zasluge. Svaki čovek, a pogotovo svaki umetnik, želi da bude priznat. Ja takođe. Ali ja nisam mogao da, saznavši za vašu odluku, ne uporedim njene posledice sa onim što zaista jesam. Gotovo mlad čovek, bogat samo sumnjama, koji tek razvija svoje delo, navikao na život u usamljenosti stvaranja ili u utočištima prijateljstva: kako da takav čovek ne oseti neku vrstu panike kada čuje odluku koja ga iznenada prenosi, samog i svedenog na to što je, u središte blistave svetlosti? I sa kakvim osećanjima da takav čovek prihvati ovakvu čast u vreme kada su drugi evropski pisci, pa i najveći među njima, osuđeni na ćutanje, i u vreme kada njegova rodna zemlja prolazi kroz beskrajnu bedu?
Osetio sam taj šok i unutrašnji kovitlac. Da bih povratio mir, morao sam, ukratko, da se pomirim sa prevelikom srećom. A pošto ne mogu da živim počiva-jući na lovorikama, nisam našao nikakav oslonac sem onog koji mi je služio čitavog života, čak i u potpuno suprotnim okolnostima: svoje shvatanje umetnosti i uloge pisca. Dozvolite da vam kažem, u duhu zahvalnosti i prijateljstva, što jednostavnije mogu, kakvo je to shvatanje.
Ja lično ne bih mogao da živim bez svoje umetnosti. Ali nikada je nisam stavljao iznad svega drugog. Ako mi je ona potrebna, možda je to zato što ne mogu da je odvojim od drugih ljudi, i što mi dozvoljava da živim, ovakav kakav sam, na istom nivou sa njima. To je način da dirnem najveći broj ljudi nudeći im povlašćenu sliku zajedničkih radosti i patnji. To obavezuje umetnika da se ne izdvaja; to ga podređuje najponiznijoj i najuniverzalnijoj istini. Onaj ko odabere sudbinu umetnika zato što oceća da se razlikuje, često ubrzo shvati da ne može da nastavi ni svoju umetnost ni svoju različitost ako ne prizna da je nalik na druge. Umetnik se prilagođava drugima, negde u sredini izmeću lepote bez koje ne može i zajednice od koje ne može da se odvoji. Zato pravi umetnici ništa ne omalovažavaju; obavezni su da razumeju, a ne da presuđuju. A ako moraju da se opredele za nešto na ovom svetu, mogu da se svrstaju samo uz ono društvo u kojem, u skladu sa Ničeovim velikim rečima, ne vlada sudija nego tvorac, bio on radnik ili intelektualac.
Stoga piščeva uloga nije lišena teških dužnosti. On po definiciji ne može da se stavi u službu onih koji stvaraju istoriju; on je u službi onih koji zbog nje pate. Inače bi ostao sam i lišen svoje umetnosti. Ni sve armije tiranije sa milionima vojnika ne bi mogle da ga oslobode izdvojenosti, pogotovo ako pođe sa njima. Ali ćutanje nepoznatog zatvorenika, prepuštenog poniženjima na drugom kraju sveta, dovoljno je da izvuče pisca iz izgnanstva, barem onda, kada, okružen povlasticama slobode, uspe da ne zaboravi to ćutanje, i da ga prenese kako bi odjeknulo preko njegove umetnosti.
Niko od nas nije dovoljno velik za takav zadatak. Ho, u svim životnim okolnostima, u izolovanosti ili privremenoj slavi, okovan u gvožđu tiranije ili privremeno slobodan da se izrazi, pisac može osvojiti srce živog društva koje će ga opravdati, pod jednim jedinim uslovom: da prihvati do granica svojih sposobnosti dva zadatka koji čine veličinu njegovog zanata: služenje istini i služenje slobodi. Pošto mu je zadatak da ujedini što veći broj ljudi, njegova umetnost ne sme uključivati laži i poslušnost koji, kad god zavladaju, izazivaju usamljenost. Kakve god da su naše lične slabosti, plemenitost našeg zanata uvek će imati koren u dve obaveze koje se teško poštuju: odbijanje da lažemo o onome što znamo i opiranje pritisku.
Tokom više od dvadeset godina poludele istorije, beznadežno izgubljenog u grčevima vremena kao svi ljudi moje generacije, održavala me je samo jedna stvar: prikriveno osećanje da je pisati danas čast jer ta aktivnost predstavlja obavezu – a obaveza nije samo da se piše. Tačnije rečeno, imajući u vidu moje moći i moje stanje, to je bila obaveza da podnesem, zajedno sa svima onima koji preživljavaju istu istoriju, bedu i nadu koje su nam bile zajedničke. Ovi ljudi, rođeni početkom Prvog svetskog rata, kojima je bilo dvadeset godina kada je Hitler došao na vlast, i kada su počela prva revolucionarna suđenja, koji su se potom, kao vrhuncem obrazovanja, suočili sa Španskim građanskim ratom, Drugim svetskim ratom, svetom koncentracionih logora, sa Evropom mučenja i zatvora – ti ljudi moraju danas da podižu svoje sinove i da stvaraju svoja dela u svetu kome preti nuklearno uništenje. Mislim da niko ne može od njih tražiti da budu optimisti. Čak mislim da treba i da shvatimo svakako se boreći i dalje protiv nje – grešku onih koji u preteranom očajanju biraju svoje pravo na beščašće i srljaju u nihilizam ovog doba. Ali ostaje činjenica da većina nas, u mojoj zemlji i u Evropi, odbija nihilizam i upušta se u potragu za legitimnošću. Morali su da skuju sebi umetnost življenja u vremenima katastrofe, kako bi bili rođeni po drugi put i otvoreno se borili protiv nagona za smrću koji deluje u našoj istoriji.
Svaka generacija se nesumnjivo oceća pozvanom da preuređuje svet. Moja zna da ga neće preurediti, ali time joj zadatak postaje samo još veći. Sastoji se u sprečavanju sveta da sam sebe uništi. Naslednik izopačene istorije, u kojoj su pomešane propale revolucije, poludela tehnologija, mrtvi bogovi, izanđale ideologije, gde mediokriteti mogu da unište one koje više ne znaju kako da ubede, gde je inteligencija unižena da postane sluga mržnje i tlačenja, ova generacija, počev od sopstvenih odbijanja, morala je da ponovo ustanovi, i spolja i iznutra, deo onoga što čini dostojanstvo života i smrti. U svetu kome preti uništenje, u kome naši veliki inkvizitori rizikuju da osnuju večito kraljevstvo smrti, znamo da moramo, u ludačkoj trci s vremenom, da obnovimo mir među narodima koji neće biti robovanje, da ponovo pomirimo rad i kulturu, da ponovo, sa svim ljudima, izgradimo Zavetni kovčeg. Nije sigurno hoće li ova generacija ikada moći da obavi taj ogromni zadatak, ali već ustaje u čitavom svetu u dvostrukoj odbrani istine i slobode, i zna, ako je neophodno, da umre za njih bez mržnje. Gde god bi je našli, zaslužuje da bude pozdravljena i ohrabrena, pogotovo tamo gde se žrtvuje. U svakom slučaju, siguran u vašu saglasnost, toj generaciji bih hteo da posvetim čast koju ste mi upravo ukazali.
U isto vreme, pošto sam ukratko prikazao plemenitost piščeve umetnosti, trebalo bi da ga sada postavim na odgovarajuće mesto. On nema drugih prohteva do onih koje deli sa drugovima po oružju: ranjiv ali uporan, nepravedan ali željan pravde, radi svoj posao bez stida ili ponosa, svima pred očima, ne prestajući da bude rastrzan između tuge i lepote, i konačno posvećen da izvuče iz svog dvostrukog postojanja dela koja tvrdoglavo pokušava da postigne u destruktivnim kretanjima istorije. Posle svega ovoga, ko može očekivati od njega potpuna rešenja i visoki moral? Istina je tajanstvena, nedohvatna, uvek je treba osvajati. Sloboda je opasna, i teško je živeti sa njom kao i u njenom odsustvu. Moramo da marširamo ka ta dva cilja, bolno ali odlučno, unapred sigurni u neuspehe na tako dugom putu. Koji pisac bi se usudio mirne savesti da se postavi za propovednika vrline? Ja lično moram ponovo da izjavim da nisam od takvih. Nikada nisam umeo da se odreknem svetlosti, zadovoljstva postojanja i slobode u kojoj sam odrastao. Ali iako nostalgija objašnjava mnoge moje greške i promašaje, ona mi je nesumnjivo pomogla da bolje razumem svoj zanat. Pomaže mi i sada da bespogovorno podržavam sve one neme ljude koji izražavaju život sačinjen za njih u svetu samo kroz sećanje na povratak kratke i slobodne cpeće. Time sveden na ono što zaista jesam, na svoje granice i obaveze kao i na svoju problematičnu veru, osećam se slobodnijim, u zaključku, da ponovo pomenem širinu i velikodušnost počasti koju ste mi upravo ukazali, a takođe i slobodniji da vam kažem da ću primiti kao počast ukazanu svima onima koji, učestvujući u istoj borbi, nisu primili nikakvu počast, nego su, upravo suprotno, upoznali bedu i proganjanja. Preostaje mi da vam zahvalim iz dubine srca i da pred vama, javno, u znak zahvalnosti, ponovim isto drevno obećanje vernosti koje svaki istinski umetnik ponavlja u sebi svakog dana.

(Iz knjige „Najlepše besede književnika nobelovaca“, Evrođunti, Beograd, 2008)

[/restrictedarea]