Албер Ками, На стоту годишњицу рођења француског нобеловца – Пишчева улога није лишена тешких дужности

Пише Рашко В. Јовановић

„Својим непопустљивим одбијањем, против сваког макијавелизма, против златног телета реализма, реафирмисао је постојаност морала“, записao je Жан Пол Сартр на вест о Камијевој погибији јануара 1960. године

Албер Ками се бавио и новинарским и публицистичким послом о чему сведоче и два текста која објављујемо. Марта 1944. придружује се илегалном листу „Combat“, органу мреже отпора која носи исто име, са Паскалом Пиом, као главним уредником. „Ту се излаже најозбиљнијем ризику: свој живот дели између Галимара и Покрета отпора, баш као што су други делили своје животе између Галимара и колаборације…
Двадесет првог августа излази први број сада већ легализованог листа „Combat“. Уз помоћ Пие, Камија и историчара Албера Оливијеа, тај ће лист – како каже Жан Марк Домио – постати најумнији и најбоље писан у читавој историји француске штампе.
Трећег јануара године 1960. Албер Ками гине у саобраћајној несрећи. Агенција „Франс-прес“ објављује кратку вест: „Пажња, хитно, хитно. Писац Албер Ками погинуо је у саобраћајној несрећи у Ивону, у близини Санса“.
Жан Пол Сартр записује:
„Својим непопустљивим одбијањем, против сваког макијавелизма, против златног телета реализма, реафирмисао је постојаност морала“ и, будући да је био у јавном сукобу са Камијем, додао:
„Једна зађевица не значи ништа – не треба је ни помињати – и означава само један од начина да се живи заједно“.
„Combat“ је објавио специјално издање, истичући на читавих шест стубаца наслов: АЛБЕР КАМИ ЈЕ МРТАВ.

БИОГРАФИЈА

Албер Ками француски писац, филозоф и новинар рођен у Орану новембра 1913. године.
До седамнаесте године се сам бори за живот када су му дијагностиковали туберкулозу.
Од 1918. до 1923. дани школовања и касније студије протичу у непрекидној борби за опстанак.
У алжирској радио-станици ради од 1936. и 1937. када је ангажован и као глумац.
Прикључује се француском Покрету отпора 1940. против нацизма у потрази за одговорима својих прича и стварности.
Ради у листу „Борба“(Combat) у Паризу од 1944.
Аутор је романа, драма и књига есеја „Странац“ (1942) „Куга“(1947) „Пад“ (1956) „Неспоразум“(1944) „Калигула“ (1944) „Праведници“, „Опсадно стање“(1948) „Мит о Сизифу“(1943) „Свадба“, „Побуњени човек“(1951) „Прогонство и краљевство“, „Лето“, „Наличја и лица“.
„Срећна смрт“, написана између 1936. и 1938. постхумно објављена 1971.
„Први човек“ недовршени роман постхумно објављен 1995.
Погинуо је у саобраћајној несрећи 4. јануара 1960. у Ивону.
Његова кћерка Катрин одбила је Саркозијев предлог да буде сахрањен у Пантеону, месту сећања на француске великане рекла је да њен отац није био љубитељ великих почасти и по сопственој жељи био је сахрањен далеко од Париза, његових палата и елите.

Драматичар високог хуманистичког ангажмана

Невелик, али и те како уметнички вредан драмски опус писца – романсијера, драматичара и есејисте Албера Камија, драгоцено је сведочанство изузетног хуманистичког ангажмана усмереног ка спасавању моралних и духовних вредности човечанства

Читаво дело Албера Камија заснива се на идеји о апсурдности људске судбине. Ками се бави питањем како помирити човекову тежњу за вечношћу и ефемерност постојања. У покушају да разреши ту антиномију, Ками налази разрешење у Револту, који животу даје садржај и величину. Свим апсурдима света Ками супротставља стваралачки акт који апсурдност пориче, јер сматра да „стварати значи двапут живети“.
Невелик, али и те како уметнички вредан драмски опус писца – романсијера, драматичара и есејисте Албера Камија, драгоцено је сведочанство једног изузетног хуманистичког ангажмана усмереног ка спасавању моралних и духовних вредности човечанства. На суновратној низбрдици 20. века, којом се свет упутио већ четрдесетих година прошлога столећа, Албер Ками је и у драми умео да подигне глас против опште друштвене лажи, што је отворено чинио на пољу романа и у есејистици. Његови позоришни комади – „Неспоразум“, „Калигула“, „Опсадно стање“ и „Праведници“ у суштини представљају покушаје да одређене есејистичке теме у виду опсервација о положају човека у апсурдним условима живота и о његовом (не)прихватању да логици апсурда потчини своју субјективност и вољу за променама прикаже и на позоришној сцени. То је видљиво у Камијевој младалачкој драми „Калигула“, која је и прво приказано његово дело у Београду. Извело га је Југословенско драмско позориште на својој Малој сцени у Позоришту „Бошко Буха“ 2. јуна 1960. Драма се заснива на супротстављању два, по филозофском схватању, опречна табора, и то једног, чији је протагониста Гај Цезар Калигула, римски император од 37. до 41. г. н. е. који се са приврженицима залагао за поштовање неумитности животног апсурда, уз опредељење да и сами својим поступцима повећају број апсурдних ствари и појава око себе не би ли се тако својом вољом и поступцима поистоветили са објективним процесом живота. Полулуд, Калигула је владао као тиранин и био убијен због суровости и расипништва. Други табор био је састављен од Калигулиних противника, који су из начелних, али и из личних интереса желели да га свргну са престола. Тај се табор формирао спонтано, у отпору према носиоцу и пропагатору идеје апсурда, као хуманистичко настојање да се животни апсурд савлада и подвргне потребама друштва.

[restrictedarea]

АНОНИМНИ РЕДИТЕЉ Данас не знамо ко је режирао прво Камијево дело које је приказано у Београду, јер на плакату стоји да је режија „студијски рад Мале сцене“. Анонимни редитељ, према писању критичара Елија Финција „настојао је да нађе сценску формулу реализма за Камијев апстрактни свет у два правца: он је пре свега настојао да свим ликовима, који су код Камија без правих индивидуалних карактеристика, да сасвим конкретна одређења, понајвише спољна, на основу сасвим ситних појединости и наговештаја…“, што наравно није било довољно. О глумцима, Ели Финци је написао: „Глумачко остварење ‚Калигуле‚’лежало је, свом својом тежином, на средњој и најмлађој генерацији ансамбла Југословенског драмског позоришта. Као тактички потез, то може бити симпатично; педагошки, то је несумњиво пробитачно. Али, у укупном резултату, то се ипак осетило: ниједно глумачко остварење није одскакало у односу на просек наше стандардне глуме. Зоран Радмиловић, у насловној улози, као сулуди владар који своју филозофију претвара у смрт, да би објективном апсурду додао и свој субјективни, био је само на тренутке онај Камијев чудовишно проницљиви и одлучни монструм ,,који се, образован на Камијевој лектири, оденуо у римску тогу (као да нас, наивне, може преварити). Његову жену Кесонију тумачила је Олга Спиридоновић неједнако: изврсна у сценама лукавства и женствености, у гневу и акцији деловала је вештачки, исфорсирано. У групи дворјана истицали су се Јован Милићевић (Хереа) Марко Тодоровић (Лепид) и Беким Фехмију (Муције).“
Требало је да прође двадесетак година па да „Калигулу“ прикаже Народно позориште. У режији Петра Шарчевића и сценографији Петра Пашића, костимима Љиљане Орлић, 11. маја 1979, на Великој сцени најстаријег београдског театра поново је приказан Камијев „Калигула“ и то са Предрагом Манојловићем у насловној улози. Пошто је констатовао да га Калигула подсећа на једног драмског јунака младалачке побуне – на Клајстовог принца Фридриха од Хомбурга, Јован Христић пише: „Јер, ‚Калигула‘ је – пре помало сува и поприлично досадна филозофска драма што се свим силама труди да докаже идеје које више нико није у стању да схвати сасвим озбиљно – романтичарска драма о младом човеку који изазива судбину тражећи немогуће, који се буни против одређеног реда ствари, преокрећући га наопачке, и савршеном логичком доследношћу доводи апсурд света до краја.“ Пошто је истакао како је очекивао да ће у Народном позоришту видети оживљене лепоту и занос, којима одише Камијева драма, дакле, поред високопарних филозофских идеја и младалачку свежину и непоткупљивост „које чине прави живот те дивне драме“, Јован Христић констатује: „Али Петар Шарчевић режирао је Камија, поштујући више него што треба оно што смо некад поштовали ‚филозофијом‘, а сувише мало истражујући оно што би могло да буде опаки метафизички занос којим само младост може да се занесе…“ О тумачу главне улоге Христић је написао: „Предраг Манојловић играо је Калигулу као неуротичара, а не као младог метафизичког побуњеника, без имало оног ‚нељудског лиризма‘ који у њему види Кереа, не схватајући да неуроза није кључ за разумевање Камијевог јунака. Његови већ познати истрзани покрети загушивали су чистоту Калигулине побуне и наводили нас да се за једну од најпрозрачнијих драма модерне књижевности запитамо: чему писати драме о лудацима? Манојловићев Калигула изашао је из Светонија, са Камијевим, осим имена, има мало заједничког.“ Пошто је тако, ослањајући се на Калигулиног биографа Светонија, оспорио Манојловићеву интерпретацију Камијевог јунака, Христић је указао на креацију Михајла Викторовића, који је „био изванредан као Кереа, зрео човек који је све видео, који све зна и који прозире занесеног Калигулу, исто онако сигурно као што у античкој трагедији Хоровођа прозире протагонисте што се међусобно убијају.“ Јован Христић истакао је још неколико глумаца, извођача „Калигуле“ у Народном позоришту, да би о Цезонији, Оливере Марковић указао како јој је „било више стало до судбине жене што се приближава опасним годинама него до љубави према Калигули који је њена последња животна опклада.“ У закључку Христић пише: „Римска дворана Петра Пашића била је прави декор за велику драму (иако за декор Ками каже: ‚Није важно. Све је дозвољено осим филмског стила‚) а костими Љиљане Орлић имали су и потребну раскош, и потребну усклађеност.“
„Калигулу“ је у режији Мирјане Ојданић приказало и Позориште „Двориште“, јуна 1977, у Дому културе Студентски град. Мирјана Ојданић Камија „чита искуством данашњег позоришта које је упознало дела Бекета и Јонеска. Њој је очигледно ближи жаријевски од Сартровог парадокса. Калигула, по овој редитељској концепцији, није човек који, схвативши апсурд, жели и остале да присили да га увиде, већ обесни дечак кога сукоб логике и нелогичног устројства универзума забавља. Чак не верује ни у сопствену тезу да је једини слободни човек. Спутава га логика по чијим законима дела и иде у злочин. Исто толико колико и његова, условно речено, слободна воља поништава слободу оних који га окружују.“ – оценио је критичар Дејан Пенчић Пољански и истакао: „Најбољи утисак оставља Бранислав Лечић у улози Калигуле. Штета је само што повремено сувише верује у заснованост Калигулиних аргумената, па у жељи да га оправда постаје озбиљан и забринут.“

ДЕКАРТОВСКИ ЛОГИЧНО „Неспоразум“ је друга Камијева драма на београдском репертоару. Приказана је у „Атељеу 212“ исте године кад и „Калигула“ 10. октобра 1960, у режији Мире Траиловић. „Идеја од које је Ками кренуо у ‚Неспоразуму‘, и декартовски логично јој потчинио све узавреле емоције, тако поетски лансиране, као да подразумева једно свирепо, једно понижавајуће непријатељство живота према човеку, као да садржи једну болну, једну грозничаву отуђеност човека од света у коме је присиљен да живи, једну одбојност према атмосфери у којој мора да се остварује. Симболична реч која је истакнута у наслову дела није ту, дакле, једно прецизно одређење за оно што се у овом делу фактички одиграва, него, истовремено, и један много шири, уопштенији, далекосежнији симбол људске судбине, једна метафизичка метафора суштинских квалитета у односима међу људима и између људи и живота.“ – истиче Ели Финци. О режији констатује: „Редитељ Мира Траиловић, иако није занемарила ни једну Камијеву мисао, заварала се богатством реалних могућности у дочаравању атмосфере и психолошком прецизирању ситуација и тако јасно и богато обојила све оно што је у Камијевом здању дато само као нужно зло, као животна платформа без које би сви идејни конфликти, моралне дилеме и мисаони закључци остали голе и апстрактне схеме.“ Оцењујући глумце, Финци је највише комплимената упутио Мири Ступици, констатујући да смо „у улози Марте видели једну неуобичајену, по многим акцентима сасвим нову Миру Ступицу.“ Потом он истиче: „Глумица која нас је толико пута освојила неодољивим сценским темпераментом, покушала је у овој улози да изађе из себе, да рационалним средствима дочара један лик који је својом моралном индиферентношћу, осећањем изнад свих конвенција, сасвим супротан њеним присним расположењима. Ако се у првом чину, у одсечности покрета, картонској тврдоћи става, рескости дикције, исувише осећала тежња да се спољним средствима досегне до једне правилно замишљене слике лика, доцније се, нарочито после разговора са братом, рационална схема преобратила у минуциозно моделирање, испуњено обиљем нијанси и прелива.“ Од осталих извођача Финци је похвално писао о Предрагу Тасовцу као Јану, Блаженки Каталинић у улози мајке, Олги Савић као Марији и Миодрагу Волићу у улози слуге.
„Неспоразум“ је без већег одјека приказало и Београдско драмско позориште на својој Новој сцени 23. марта 1994, у режији Филипа Гајића, сценографији и костимима Бојане Ђуровић. Мајку је тумачила Азра Ченгић, Слободан Бештић Жана, Мирела Павловић Марту, Ивана Тодоровић Марију, Филип Гајић и Драго Инђић домара.
У Народном позоришту приказан је „Неспоразум“ 10. децембра 2011, у режији Вељка Мићуновића, који је дело тумачио задржавши се на приказу реалних односа ликова, а занемаривши филозофски, односно метафорички смисао дела. Улогу мајке тумачила је Љиљана Благојевић, док је Вања Ејдус наступила као Марија. Марту је тумачила Марија Вицковић, Јана Михаило Лађевац, док се у улози Старог појавио Милан Гутовић. Колико знамо, представа се више не изводи.

ДРАМАТИЗАЦИЈА ДЕЛА „ЗЛИ ДУСИ“ „Праведници“ су треће Камијево дело приказано на београдској сцени. Представљено је на сцени „Бојан Ступица“ у Југословенском драмском позоришту 17. маја 1980, у режији Димитрија Јовановића. Пошто је констатовао да Камијев текст није нарочито погодан за успостављање комуникације са гледаоцем, без обзира што аутор у њему из филозофско-етичке перспективе разматра актуелни проблем анархизма, односно политичког убиства на примеру деловања руских анархиста. Ками у делу не описује само догађаје, већ настоји да проникне и у мотивације поступака драмских јунака. Дело је Димитрије Јовановић режирао, стриктно поштујући текст и остварио коректну сценску презентацију Камијеве идејне замисли. Наступили су глумци Цвијета Месић (Дара Дулебова) Маја Димитријевић (Велика кнегиња) Војислав Брајовић (Иван Каљајев) Михајло Костић (Стјепан Фјодоров) Миша Јанкетић (Борис Аненков) Бранко Цвејић (Алексеј Војнов) Миодраг Радовановић (Скуратов) Марко Тодоровић (Фока) и Иван Јанкетић (чувар).
Најзад, било би неправедно у преглед Камијевог присуства на београдским позорницама не уврстити и његову драматизацију романа „Зли дуси“ Фјодора Михајловича Достојевског. Веома успелу драматизацију, која се не без разлога сврстава међу најбоље, када су у питању драмски прикази романа руског писца, упризорило је са великим успехом Народно позориште у режији Арсенија Јовановића 3. новембра 1968. Импозантан глумачки ансамбл, са одличним Љубом Тадићем као Ставрогином на челу, у којем су бриљирали и Нада Шкрињар као Марија Тимофејевна, Љубиша Јовановић као Верховенски и Мија Алексић као Лебјаткин, изводио је представу, која је остала у сећањима као врхунско остварење у историји београдског глумишта.
Драма „Опсадно стање“ Албера Камија није уопште приказивана на београдској сцени. У амбијенту једног шпанског града, Ками позива на борбу против тлачитеља свих врста, те по томе може бити актуелно и данас. Ако се размотре наша извођења Камија, приметно је да су први сценски сусрети веродостојније преносили пишчеву мисао него што је случај последњих година, а то је свакако индикативно за ситуацију у позоришту данас.

Самокритика

А сада мало самокритике. Занат који се састоји у свакодневном одређивању, и то насупрот садашњости, захтевајући здрав разум и једноставну честитост духа, није без опасности. У тежњи за бољим, често се одајемо најгорем, а понекад и оном што је само мање добро. Све у свему, можемо заузети систематски став судије, учитеља или проповедника морала. Али, од таквог става до уображености или до глупости тек је један корак.
Надамо се да га ми нисмо начинили. Међутим, нисмо ни сигурни да ли смо увек измакли опасности да допустимо да се сматра да верујемо да поседујемо предност оштроумља и супериорност оних који се никада не варају. Наша је истинска жеља да сарађујемо у заједничком делу повременом применом неких правила савести, која, како се чини, све до сада политика баш није користила.
То је сва наша амбиција; и, јасно, одредимо ли границе неких политичких мисли или акција, упознајемо тада и наше властите, покушавајући само да им доскочимо користећи се двема или трима скрупулама. Али садашњица поставља захтеве; и граница која раздваја морал од морализма нејасна је. Дешава се да је, понекад, пређемо било услед умора, било захваљујући заборавности.
Како да избегнемо ту опасност? Иронијом. Али, нажалост, наше доба није доба ироније! Још увек се налазимо у временима гнева. Ипак, будимо само спремни да, ма шта се догодило, сачувамо осећање за релативност ствари и све ће бити спасено.
Разуме се, не читамо без огорчености, дан после заузимања Меца, а знајући шта нас је то стајало, репортажу о уласку Марлене Дитрих у тај град. И увек смо имали право да се љутимо. Али, истовремено, ваља схватити да не сматрамо да новине, по сваку цену, морају бити досадне. Једноставно, не сматрамо да су у доба рата хирови неке звезде занимљивији од бола народа, крви армија или упорног настојања неког народа да пронађе своју истину.
Све је то тешко. Правда је истовремено и идеја и жар душе. Прихватимо је, стога, у ономе што је у њој људско, не преображавајући је у ону страхотну апстрактну страст која је уништила толике људе. Иронија нам није далеко и нисмо ми ти који себе схватамо озбиљно. Ради се само о неизрецивом искушењу кроз које ова земља пролази и о чудесној пустоловини коју она данас мора да проживи. И та ће дистинкција нашем свакодневном труду дати, истовремено, и меру и релативност.
Чинило нам се, данас, неопходним да то кажемо себи, али истовремено и својим читаоцима: да би знали да при свему о чему из дана у дан пишемо не заборављамо на задатак мисли и скрупуле које морају бити задатак новинара. Да бисмо све исказали, не можемо заборавити ни себе у критичком напору који нам се у овом тренутку чини неопходним.
‚Combat’, 22. новембра 1944.

Критичко новинарство

Преко је такође потребно и да се позабавимо новинарством мишљења. Представе какве француска штампа има о информацији, као што смо већ рекли, могле би бити и боље. Настојања иду ка томе да се информише брзо, уместо добро. Али, на истини се тиме не добија.
Није, дакле, разумно жалити што коментари одузимају тако мало простора информацијама који оне тако рђаво испуњавају. Једна је ствар ипак очигледна: информације, такве какве новине данас прибављају и какве користе, не могу проћи без критичког коментара. То је правило којем би требало да тежи свеукупна штампа.
С једне стране, неки новинар може допринети разумевању вести скупом примедби које информације своде на праву меру, премда им ни извор ни намера нису увек сасвим јасни. Он, на пример, при прелому листа, може две међусобно противречне вести ставити једну покрај друге и тако једном ону другу оспорити. На тај начин може читаоцу помоћи да уочи колику вероватност носе у себи те информације, знајући при томе да потичу од неке одређене агенције или неког иностраног дописништва. Као пример сасвим сигурно може послужити чињеница да су, пре рата, од мноштва дописништава што су их агенције држале у иностранству, само четири или пет јамчило за истинитост коју штампа, одлучна да како ваља обавља своју улогу, мора захтевати. На новинару је пак да читаоцима, од којих је боље обавештен, уз максимум резерви пружи информације за које добро зна да су несигурне.
Тој непосредној критици, у текстовима и у изворима, новинар би могао додати што је могуће јаснији и прецизнији приказ којим би читаоце упознао са техником информисања. Ако читаоце занимају извесни доктор Петио и крађа накита, нема тренутних разлога да их не занима и рад неке интернационалне новинске агенције. Успех би био подстицати њихову критичност, уместо подилажења њиховој површности. Потребно је само знати да ли је таква аналитичка информација могућа. Моје је уверење у том погледу позитивно.
Новинар још нешто доприноси јавности и тај се допринос састоји у политичком и моралном коментарисању садашњости. Насупрот неорганизованим снагама историје, чији су одраз информације, ваља из дана у дан бележити мишљења неког духа или опажања заједничка неколицини духова. Али то се не може постићи без скрупула, без дистанце и без неког схватања релативности. Јасно, жеља за истином не спречава опредељење. Чак и ако се почело схватати оно што покушавамо да учинимо у овим новинама, једно се не подразумева без другог. Али и ту, као и другде, ваља пронаћи тон, без којег би све изгубило вредност.
Узмемо ли примере из данашње штампе, уочљиво је да зачуђујући пораст уједињених армија и нових интернационала, сигурност у победу, која одједном замењује неуморну наду у ослобођење, и, најзад, прилагођавање мини, приморавају сву штампу да без оклевања дефинише шта земља жели и шта она јесте. Из тог се разлога у њиховим чланцима толико и говори о Француској. Али, јасно, ради се о предмету који можемо дотаћи једино с бескрајном опрезношћу и бирајући ред. Са жељом да се поново прихвате патриотски обрасци и вокабулар једног раздобља када је реч отаџбина Французе само разјаривала, нимало се не доприноси траженој дефиницији. Али, зато јој се много одузима. У новије време потребне су, ако не нови ред, онда бар нови поредак, ред. Тај поредак требало би да диктирају само срце и поштовање које рађа истинска љубав. Једино ћемо по ту цену и ми, с наше стране, дати овој земљи језик који ће је подстакнути да слуша.
Видимо да се то своди на питање имају ли коментари дубину и приказују ли се лажне или спорне новости као истините новости. То је онај корпус поступака који ја називам критичким новинарством. И, још једном: потребно је у њему наћи тон и потребно је много тога жртвовати. Али, можда би било довољно када бисмо о томе бар почели да размишљамо.
„Combat“, 8. септембра 1944.

Албер Ками: Реч нобеловца – Унутрашњи ковитлац

Беседа, позната као Шведски говор, коју је писац одржао када му је 1957. године уручена Нобелова награда за књижевност

Примајући награду којом ме је ваша слободна Академија тако великодушно почаствовала, изражавам дубоку захвалност, поготово када узмем у обзир степен у коме ова част превазилази моје личне заслуге. Сваки човек, а поготово сваки уметник, жели да буде признат. Ја такође. Али ја нисам могао да, сазнавши за вашу одлуку, не упоредим њене последице са оним што заиста јесам. Готово млад човек, богат само сумњама, који тек развија своје дело, навикао на живот у усамљености стварања или у уточиштима пријатељства: како да такав човек не осети неку врсту панике када чује одлуку која га изненада преноси, самог и сведеног на то што је, у средиште блиставе светлости? И са каквим осећањима да такав човек прихвати овакву част у време када су други европски писци, па и највећи међу њима, осуђени на ћутање, и у време када његова родна земља пролази кроз бескрајну беду?
Осетио сам тај шок и унутрашњи ковитлац. Да бих повратио мир, морао сам, укратко, да се помирим са превеликом срећом. А пошто не могу да живим почива-јући на ловорикама, нисам нашао никакав ослонац сем оног који ми је служио читавог живота, чак и у потпуно супротним околностима: своје схватање уметности и улоге писца. Дозволите да вам кажем, у духу захвалности и пријатељства, што једноставније могу, какво је то схватање.
Ја лично не бих могао да живим без своје уметности. Али никада је нисам стављао изнад свега другог. Ако ми је она потребна, можда је то зато што не могу да је одвојим од других људи, и што ми дозвољава да живим, овакав какав сам, на истом нивоу са њима. To је начин да дирнем највећи број људи нудећи им повлашћену слику заједничких радости и патњи. To обавезује уметника да се не издваја; то га подређује најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. Онај ко одабере судбину уметника зато што oceћa да се разликује, често убрзо схвати да не може да настави ни своју уметност ни своју различитост ако не призна да је налик на друге. Уметник се прилагођава другима, негде у средини измећу лепоте без које не може и заједнице од које не може да се одвоји. Зато прави уметници ништа не омаловажавају; обавезни су да разумеју, a не да пресуђују. А ако морају да се определе за нешто на овом свету, могу да се сврстају само уз оно друштво у којем, у складу са Ничеовим великим речима, не влада судија него творац, био он радник или интелектуалац.
Стога пишчева улога није лишена тешких дужности. Он по дефиницији не може да се стави у службу оних који стварају историју; он је у служби оних који због ње пате. Иначе би остао сам и лишен своје уметности. Ни све армије тираније са милионима војника не би могле да га ослободе издвојености, поготово ако пође са њима. Али ћутање непознатог затвореника, препуштеног понижењима на другом крају света, довољно је да извуче писца из изгнанства, барем онда, када, окружен повластицама слободе, успе да не заборави то ћутање, и да га пренесе како би одјекнуло преко његове уметности.
Нико од нас није довољно велик за такав задатак. Ho, у свим животним околностима, у изолованости или привременој слави, окован у гвожђу тираније или привремено слободан да се изрази, писац може освојити срце живог друштва које ћe га оправдати, под једним јединим условом: да прихвати до граница својих способности два задатка који чине величину његовог заната: служење истини и служење слободи. Пошто му је задатак да уједини што већи број људи, његова уметност не сме укључивати лажи и послушност који, кад год завладају, изазивају усамљеност. Какве год да су наше личне слабости, племенитост нашег заната увек ћe имати корен у две обавезе које се тешко поштују: одбијање да лажемо о ономе што знамо и опирање притиску.
Током више од двадесет година полуделе историје, безнадежно изгубљеног у грчевима времена као сви људи моје генерације, одржавала ме је само једна ствар: прикривено осећање да је писати данас част јер та активност представља обавезу – а обавеза није само да се пише. Тачније речено, имајући у виду моје моћи и моје стање, то је била обавеза да поднесем, заједно са свима онима који преживљавају исту историју, беду и наду које су нам биле заједничке. Ови људи, рођени почетком Првог светског рата, којима је било двадесет година када је Хитлер дошао на власт, и када су почела прва револуционарна суђења, који су се потом, као врхунцем образовања, суочили са Шпанским грађанским ратом, Другим светским ратом, светом концентрационих логора, са Европом мучења и затвора – ти људи морају данас да подижу своје синове и да стварају своја дела у свету коме прети нуклеарно уништење. Мислим да нико не може од њих тражити да буду оптимисти. Чак мислим да треба и да схватимо свакако се борећи и даље против ње – грешку оних који у претераном очајању бирају своје право на бешчашће и срљају у нихилизам овог доба. Али остаје чињеница да већина нас, у мојој земљи и у Европи, одбија нихилизам и упушта се у потрагу за легитимношћу. Морали су да скују себи уметност живљења у временима катастрофе, како би били рођени по други пут и отворено се борили против нагона за смрћу који делује у нашој историји.
Свака генерација се несумњиво oceћa позваном да преуређује свет. Моја зна да га неће преуредити, али тиме јој задатак постаје само још већи. Састоји се у спречавању света да сам себе уништи. Наследник изопачене историје, у којој су помешане пропале револуције, полудела технологија, мртви богови, изанђале идеологије, где медиокритети могу да униште оне које више не знају како да убеде, где је интелигенција унижена да постане слуга мржње и тлачења, ова генерација, почев од сопствених одбијања, морала је да поново установи, и споља и изнутра, део онога што чини достојанство живота и смрти. У свету коме прети уништење, у коме наши велики инквизитори ризикују да оснују вечито краљевство смрти, знамо да морамо, у лудачкој трци с временом, да обновимо мир међу народима који неће бити робовање, да поново помиримо рад и културу, да поново, са свим људима, изградимо Заветни ковчег. Није сигурно хоће ли ова генерација икада моћи да обави тај огромни задатак, али већ устаје у читавом свету у двострукој одбрани истине и слободе, и зна, ако је неопходно, да умре за њих без мржње. Где год би је нашли, заслужује да буде поздрављена и охрабрена, поготово тамо где се жртвује. У сваком случају, сигуран у вашу сагласност, тој генерацији бих хтео да посветим част коју сте ми управо указали.
У исто време, пошто сам укратко приказао племенитост пишчеве уметности, требало би да га сада поставим на одговарајуће место. Он нема других прохтева до оних које дели са друговима по оружју: рањив али упоран, неправедан али жељан правде, ради свој посао без стида или поноса, свима пред очима, не престајући да буде растрзан између туге и лепоте, и коначно посвећен да извуче из свог двоструког постојања дела која тврдоглаво покушава да постигне у деструктивним кретањима историје. После свега овога, ко може очекивати од њега потпуна решења и високи морал? Истина је тајанствена, недохватна, увек је треба освајати. Слобода је опасна, и тешко је живети са њом као и у њеном одсуству. Морамо да марширамо ка та два циља, болно али одлучно, унапред сигурни у неуспехе на тако дугом путу. Који писац би се усудио мирне савести да се постави за проповедника врлине? Ја лично морам поново да изјавим да нисам од таквих. Никада нисам умео да се одрекнем светлости, задовољства постојања и слободе у којој сам одрастао. Али иако носталгија објашњава многе моје грешке и промашаје, она ми је несумњиво помогла да боље разумем свој занат. Помаже ми и сада да беспоговорно подржавам све оне неме људе који изражавају живот сачињен за њих у свету само кроз сећање на повратак кратке и слободне cpeћe. Тиме сведен на оно што заиста јесам, на своје границе и обавезе као и на своју проблематичну веру, осећам се слободнијим, у закључку, да поново поменем ширину и великодушност почасти коју сте ми управо указали, а такође и слободнији да вам кажем да ћу примити као почаст указану свима онима који, учествујући у истој борби, нису примили никакву почаст, него су, управо супротно, упознали беду и прогањања. Преостаје ми да вам захвалим из дубине срца и да пред вама, јавно, у знак захвалности, поновим исто древно обећање верности које сваки истински уметник понавља у себи сваког дана.

(Из књиге „Најлепше беседе књижевника нобеловаца“, Еврођунти, Београд, 2008)

[/restrictedarea]