Mi smo srpska deca-pucajte!

Povodom obeležavanja godišnjice nemačkog zločina u Šumaricama

Piše Zlatko Bogatinovski

Ubijajući srpsku mladost, Nemci su 1941. u Kragujevcu pucali u 194 momka, ubili su 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubijali su čitave razrede. Streljali su i čuveno peto tri

Dok je nacistička čizma 1941. gazila čitavu Evropu, na brdovitom Balkanu, u zemlji Srbiji, neko se, ipak, usudio da stane nemani na put. Čačanski i kragujevački partizani, zajedno sa četnicima, napali su Nemce u okolini Kragujevca. Ubijeno je, po prvim informacijama, 70 a ranjeno 26 nemačkih vojnika. Ustanak u Srbiji je bio u punom zamahu.

GROBLJE DO GROBLJA Plašeći se srpskog bunta i sve organizovanijeg otpora, general Franc Beme je, prvi put, aktivirao mesec dana ranije donetu zloglasnu naredbu „za Istok“– za svakog ubijenog nemačkog vojnika ubiti 100 komunista, a za svakog ranjenog 50, čime su nacisti „ozakonili“ ratni zločin prema civilnom stanovništvu kao meru odmazde protiv ustanika.

Zbog blizine mesta napada na vojnike Vermahta, Beme je, kao zastrašujuću opomenu, naredio masakr u Kragujevcu.

Uz pomoć ljotićevaca, Nemci su 18. oktobra 1941. počeli raciju u kojoj su hapsili sve redom, muškarce od 16 do 60 godina: prolaznike na ulicama, radnike i činovnike po fabrikama i kancelarijama, ljude po kafanama i kućama. A onda su na red došli đaci i njihovi profesori po školama. Prikupivši tako između 6.000 i 10.000 ljudi, sutradan je otpočet krvavi pir. Čuveni, nepobedivi nemački Vermaht protiv golorukog srpskog naroda.

[restrictedarea]

Dvadesetog oktobra su počela prva masovna streljanja u kojima su ubijeni kragujevački Jevreji, robijaši i taoci iz zatvora. Iz artiljerijske kasarne kod Sajmišta, Topovskih šupa, gde su bili zatvoreni, na streljanje su odvođene grupe od po 100 ljudi, na gubilišta koja su se protezala kilometrima širom Šumarica, počev od, ne slučajno odabranog Centralnog groblja srpske vojske iz 1914. i 1915.

Dvadeset prvog oktobra Nemci su izvršili najveći zločin streljajući za samo sedam sati, od sedam ujutru do dva popodne više od 2.300 ljudi. Nemci su paklenog dana streljali i 217 maloletnika. Likvidirali su 23 romske dece koja nisu imala ni 15 godina. Najmlađi „čistač cipela“ je imao 11. Ubijajući srpsku mladost, pucali su u 194 momka koji nisu imali priliku da postanu delije. Ubili su i 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubijali su čitave razrede. Streljali su i čuveno peto tri.

Ali, nisu mogli da streljaju srpsku dušu i prkos. Kada su upali u jedan razred Učiteljske škole u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima, naredio da ne ustaju, da ne idu nikud, jer su na času, u školi gde treba da budu i da ostanu na svojim mestima. Srpska neposlušnost je spasila čitavo odeljenje, jer Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, nisu odveli nikoga.

Zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima do mitskih razmera uznela je rečenica Miloja Pavlovića, direktora Kragujevačke gimnazije: „Pucajte, ja i sada držim čas“.

NE ZNAJU NEMCI ZA ŠUMARICE Iz tog odeljenja Učiteljske škole bio je i devetnaestogodišnji Gvozden Vulović, koga su na putu od škole ka kući presreli nemački vojnici i bez ikakvog objašnjenja priključili koloni ljudi koje su vodili ka Šumaricama. Kada je obućar, čika Arsenije, koga su odvojili iz kolone jer je bio zanatlija, pokušao da povede i Gvozdena sa sobom, mladić je rekao: „Gde je većina, biću i ja“, i prešao u drugu grupu, određenu za streljanje.

Nemački masakr u Kragujevcu predstavlja jedan od najvećih ratnih zločina u II svetskom ratu počinjenih na prostoru Jugoslavije, ali i u svetu.

Odjek ovog jezivog zločina zapljusnuo je planetu. Dva meseca posle streljanja kragujevačkih đaka, u Brazilu, neki drugi đaci, učenici gimnazije „Nedade“ iz Rio De Žaneira tražili da se održi svečana misa za pokoj duša profesora i đaka kragujevačke gimnazije. Širom sveta se pisalo i pričalo o nepojmljivom zločinu. Ovim povodom se oglasio i Nikola Tesla, obraćajući se „svojoj braći u Americi“: „Koliku duševnu snagu, čvrstu odluku, neprestrašenost i junaštvo su imali oni naši još nerazvijeni dečaci kad su pred nemačkim puškama klicali – Mi smo srpska deca. Pucajte!“

U Nemačkoj,pak, ne znaju za Šumarice, kao što ne znaju ni za Jasenovac, kao što ne znaju mnogo toga iz svoje istorije sejanja smrti po svetu. Znaju samo za svoje interese. Srećom, ne svi.

Veliki nemački pisac Bertolt Breht je pišući pesmu „Nemačka“ imao snažnu potrebu da izgovori sledeće reči: „NEKA DRUGI GOVORE O SVOJOJ SRAMOTI, JA ĆU O SVOJOJ.“ A i da napiše: „ O Nemačka, bleda majko! Ala su te udesili tvoji sinovi

Da među narodima sediš

Kao ruglo ili kao užas!“

Od prošle godine, 21. oktobar u Srbiji se obeležava kao državni praznik, „Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu“.

[/restrictedarea]