Jovanka, obespravljena do smrti

Piše Svetlana Vasović-Mekina

Pokojnik je preminuo 4. maja 1980. u 88. godini. Četvrti opštinski sud u Beogradu je utvrdio da je živeo u Beogradu, a umro u Ljubljani. Ostavinska rasprava, koja je morala da počne 1980. godine, nije mogla biti jednostavnija. Ali, razvukla se na preko tri decenije. Usledio je neverovatan zaplet, pravi teatar apsurda, koji je nadživeo i Titovu suprugu Jovanku Broz

Pokojnik se zvao Josip Broz. Tito. Država, koju su supružnici Broz u ratu zajedno stvarali, i u kojoj je gotovo sva imovina bila „društvena“, okrenula se, na kraju, svom snagom svog bespravlja protiv Titovih naslednika, a u prvom redu protiv Jovanke. Ironijom sudbine, zemlja u kojoj je Brozova reč dugo vremena bila iznad svih zakona, tačnije njen državni aparat, brutalno je prekršio najosnovnija prava njegove udovice, ali i drugih Titovih naslednika. Tako nam je smrt Jovanke Broz, u nedelju 20. oktobra 2013, ostavila u amanet niz neodgovorenih pitanja.
Iza nje su ostali nerešeni sudski sporovi, hiljade papira i, pre svega, tragičan usud jedne žene kojoj su više od tri decenije grubo gažena sva prava. Sve to manje svedoči o liku i delu Jovanke Broz a mnogo više o teatru apsurda, u koji je Brozova udovica bačena posle njegove smrti. I o nepravnoj državi, u kojoj je Jovanka živela sve do svog kraja. Bez obzira na to kako će istoriografija oceniti njenu ulogu u zbivanjima na ovim prostorima, činjenice govore same. Jovankina prava su gurnuta pod tepih usvajanjem neustavnog zakona iz 1988. godine, koji je sam po sebi bio nekakav leks specijalis, da bi sud ostavinsku raspravu pokrenuo tek posle 30 godina pošto je advokat Toma Fila uspeo da obori pomenuti (neustavni) zakon.

APANAŽA UMESTO PENZIJE Poznato je, više-manje, kako je Jovanka posle Titove smrti uklonjena iz rezidencije u Užičkoj 15 i preseljena u vilu predratnog trgovca Petrovića, u tadašnjem Bulevaru oktobarske revolucije 75. Kuću su joj dodelili „nadležni iz saveznih organa“. Iz vile u Užičkoj uspela je da odnese nešto svojih stvari, ali joj nije bilo dozvoljeno da ponese lični nakit i poklone koje je dobijala. Predsedništvo SFRJ je tada Brozovoj udovici Jovanki, majoru JNA, dodelilo mesečnu apanažu u visini primanja članova kolektivnog šefa države. To, istina, nije bila zakonom određena penzija.
„Rekli su da ne mogu da dobijem ‚Titovu penziju‘, jer nemam dokumenta, a i zato jer Tito ‚nije imao platu‘; to mi je, u prisustvu nekih nazovipravnika, saopštio 12. jula 1982. Fadilj Hodža. Nikada nisam dobila rešenje o penziji. Tačno je da dobijam neku apanažu, ali koju i od koga nikada nisam saznala… Ali kao supruga predsednika zemlje, ali i kao borac, kao potpukovnik i nosilac Spomenice, imam pravo, kao i svaki građanin, na penziju i imam pravo na adekvatan smeštaj, a ne privremeni, odakle uvek neko može da me izbaci kad hoće,“ upozoravala je sud Jovanka Broz.
Jovankin ostavinski spis otkriva da je ona još 25. septembra 1984, posle jalovog traženja famoznog „četvrtog spiska“ Titove imovine od strane suda – sama sudu dostavila svoj, po pamćenju sastavljen spisak stvari, koje je tražila i za koje je tvrdila da joj pripadaju jer su „njeno vlasništvo“: „Dostavljam vam nepotpun spisak predmeta, koji predstavljaju moju ličnu imovinu… Te stvari su bile u Užičkoj 15 kada su me nasilno izbacili, u velikom muzeju ‚Matija Gubec‘, u biljarnici, zatim u ‚Beloj vili‘ na Brionima i u kući na Vangi… U prilogu dostavljam i nepotpun spisak svojih knjiga kao i spisak nakita koji je ostao zaključan i zapečaćen u jednom od ormana u mojoj garderobi u Užičkoj 15, kao i stvari, koje su ostale u Titovom kabinetu u ‚Beloj vili‘ na Brionima… Tražim da mi predmete označene u tim spiskovima predate u posed.“
Sud je njen zahtev odbio.

[restrictedarea] Nije odustala. U drugom pismu, koje je napisala 17. marta 2002, žalila se sudu na užasne uslove u kojima živi, da joj je vojska „zatvorila grejanje“ i da zato uglavnom leži, prehlađena. Tvrdila je da „vojska ne greje kuću pod raznim izgovorima“ – da nemaju mazuta, da je tako naredio komandant… Tražila je da njen advokat sud upozori da joj tokom „dvadeset godina nije rešeno nijedno egzistencijalno pitanje“, jer „nemam stalni boravak, zgrada u kojoj živim se ne greje, vlažna je, krov prokišnjava, instalacije ne rade“, a „još uvek nije rešeno ni pitanje moje penzije i statusa“. Jovanka je, uprkos nemaštini o kojoj je pisala, svoje svedočenje „upakovala“ u koverat na kome je bio njen monogram.

ARHIVSKA OTKRIĆA Ništa manje nisu zanimljivi ni dokumenti koji se nalaze u kutiji br. 36 Arhiva Republike Slovenije. U toj kutiji su dokumenti koji pokazuju kako je „pravdan“ Jovankin „rastanak“ od Tita. Beleške i zapisnici koje su u ono doba sastavili Brozovi najbliži saradnici (između ostalih Petar Stambolić, Stane Dolanc, Džemal Bijedić i Nikola Ljubičić) otkrivaju da je Jovanka uklonjena iz Brozove blizine pod izgovorom da bi u napadu ljubomore i mržnje prema Titovim zgodnim mladim maserkama – mogla da rani ili čak ubije Josipa Broza.
Iz slovenačkih arhiva je lansirano svedočenje Brozovih savremenika o šizofrenoj Jovankinoj prirodi i njenim „nekontrolisanim ispadima“, koji su opisani kao „paranoični“. Takva „dijagnoza“ je postavljena tokom razgovora koje su navodno vodili Brozovi lekari, šef njegovog kabineta Aleksandar Šokorac, ađutant general Marko Rapo i državni vrh SFRJ sa Titom i Jovankom početkom 1975. U dokumentu, koji je Šokorac potpisao 10. februara 1975. u Igalu, piše: „General Rapo i svi lični lekari smatraju da više nisu u stanju da fizički zaštite druga Predsednika od postupaka drugarice Jovanke.“ Brozovi lekari su navodno prepoznali kod „drugarice Jovanke tipične paranoidne manifestacije“, zbog čega je ona proglašena „opasnom po život i zdravlje druga Predsednika“. Isti lekari u sledećem dokumentu upozoravaju da strahuju da će Jovanka napasti Tita vatrenim ili hladnim oružjem, pa treba proveriti ima li ona u tašni – revolver. Dr Brecelj je, prema belešci od 10. februara 1975, o tome navodno razgovarao sa Jovankom i savetovao joj da se „u cilju izbegavanja nerviranja druga Predsednika i nje same, vrati u Beograd“. U dokumentu piše i da je „drugarica Jovanka prvo ćutala, a onda odgovorila da će razmisliti“. Međutim, pošto (izuzev beležaka pohranjenih u slovenačkom arhivu) nije poznat nijedan nasilan ispad Jovanke prema Titu, svi pomenuti navodi pre bi se mogli tumačiti kao tipičan primer pripremanja Jovankinog „psihološkog profila“ i spinovanja lažne „legende“, odnosno kao priprema terena za politički diktirano uklanjanje Jovanke iz Titove blizine.

POLITIKA UKLANJANJA Naročitu ulogu u patnji Jovanke Broz su odigrali slovenački političari. Tadašnje slovenačko partijsko rukovodstvo je jahalo na podstrekivanju i širenju straha od „velikosrpskog nacionalizma“, pa su u Jovanki, Srpkinji iz Like, zajedno sa hrvatskim, albanskim, ali i političarima iz drugih republika SFRJ videli opasnost koja bi mogla da obrlati Broza i osujeti njihove napore u cilju sve većeg „konfederiranja“ Jugoslavije. Upravo to je, kako potvrđuju i slovenački arhivi, suština proterivanja Jovanke iz Titovog okruženja.
Jovanka je „maknuta“ od Tita posle prihvatanja novog „konfederalnog“ ustava iz 1974. godine. Pala je u još veću nemilost posle Titove smrti. Sergej Krajger je nepunih mesec dana posle Titovog pogreba banuo kod Jovanke kako bi joj saopštio da lično on neće dozvoliti da ona ostane u kući u Užičkoj 15, pošto će zdanje pretvoriti u Titov spomen-muzej. Stane Dolanc bio je prema Jovanki još okrutniji; nije se libio ni da je gurne na stepeništu kuće u Užičkoj, kada se opirala deložaciji. Tu je bio ključan još jedan Slovenac – general Ivan Dolničar, koji je prema predanju naredio da se zapleni i sva njena garderoba, lične stvari, od čega je manje vredan deo držan u nekoj garaži pretvorenoj u privremeni magacin, gde je ležao dve-tri godine, tako da je dosta toga propalo. „Iza tog zuluma, jer to se ne može nazvati drugačije, stajao je Stane Dolanc, i sve to skupa bilo je strašno,“ svedočila je Brozova udovica.
Jasno je da je Jovanka bila uklonjena iz Brozove blizine kako bi Titovi najbliži saradnici, a pre svega „tovariši“ iz Slovenije, ućutkali jedini glas „protiv“ i držali kontrolu nad njegovim odlukama. Mnogo teže je razumeti, međutim, zašto je Jovanka u bespravnom položaju živela sve do svoje smrti, u Srbiji, posle „demokratskih promena“.

Slovenački istoričari o Jovanki: Bolesno ljubomorna spletkaruša

Božo Repe iz Odeljenja za istoriju ljubljanskog Filozofskog fakulteta, istoričar mlađe generacije, blizak nekadašnjem prvom predsedniku nezavisne države Slovenije Milanu Kučanu, povodom vesti o Jovankinoj smrti odvažio se da da izjavu u raskoraku sa uobičajenim pijetetom prema umrlom. Za Repea je Jovanka „sasvim sigurno bila spletkaruša“, a to objašnjava njenim navodnim naporima da Dolanc bude izbačen iz delegacije koja je 1977. bila u poseti Kini, jer je u to doba kulminirao „njen spor sa Dolancem za uticaj na Tita“, i zato što je „Jovanka želela da sačuva Tita pod svojim domenom i da na njega nemaju uticaj drugi ljudi“. Opisujući Jovanku (koju nije lično upoznao) kao bolesno ljubomornu, Repe konstatuje da je bila i veoma posesivna po pitanju Tita.
Za njenu zlu sudbinu krivce, međutim, pronalazi – u Srbiji. Tvrdi da su Jovankini problemi počeli tek posle smrti muža, kada je došlo do konflikta sa tadašnjim rukovodstvom, najverovatnije „zbog Jovankine tvrdoglavosti i njenih zahteva koji su se političarima činili preteranim“. Ni rečju ne pominje da je još Edvard Kardelj 1974. godine bacio „fatvu“ na Jovanku, ocenivši je na sastanku komisije Izvršnog biroa CK SKJ „bolesnom do te mere da postaje opasna po Tita“. Najveći Jovankin greh je bio, prema Kardelju, da se „na nju više ne može uticati“.

[/restrictedarea] zaйm onlaйn zaйm na kartu sberbanka bez otkazasms zaйmoformitь zaйm