Jevrejin koji je presuđivao Nemcima

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Neopozivi odlazak nekrunisanog kralja književne kritike sa životne scene: dizan u nebo, i anatemisan, Marsel Rajh Ranicki, jedan od retkih Jevreja koji su preživeli pakao Varšavskog geta, našao je utočište u nemačkoj kulturi, ali nikad nije prevladao strahove koji su ga pratili celog života – strah od nemačkog korbača, strah od nemačkog koncentracionog logora, od nemačke gasne komore, ukratko: od nemačkog (nacističkog) varvarstva

I oni koji su, među nemačkim piscima, literarno i virtuelno priželjkivali i prizivali njegovu smrt, zaćutali su, s dubokim pijetetom, kad je ona, konačno i neopozivo, došla: s nemačke književne i životne scene otišao je Marsel Rajh Ranicki (93), „mali bog“ literarne kritike, književni žrec koji je svoje „presude“, i kad se radilo o najzvučnijim autorskim imenima, izricao s bespogovornom nemilosrdnošću („Pečat“ je pre dve godine pisao o „Patrijarhu opakog jezika“), iritirajućom nadmenošću sveznalice i „papskom nepogrešivošću“.

Mnoge pisce je prosto zbrisao, „čerupajući“ njihove knjige. Između ostalog, i neke Grasove. „Špigl“ ga je predstavio, uz njegovu dozvolu, na naslovnoj strani, kako to besno čini s Grasovim „Proširenim poljem“. Uz opasku – samo nemojte staviti u naslovu kako bedni Jevrejin cepa germanskog autora.

Smrt je konačno ućutala najbučnijeg nemačkog književnog „kavgadžiju“ i decenijama najuticajnijeg kritičara u ovoj zemlji. Dogodilo se to u završnici izborne kampanje (15. septembra) za Bundestag, s čije govornice je, inače, održao poslednji veliki govor (27. januara 2012) povodom obeležavanja godišnjice oslobađanja Aušvica.

 

SVEDOK NEČUVENE BESTIJALNOSTI Upozorio je prisutne poslanike i ceo državni vrh, ali i, posredstvom televizijskih kamera, naciju, da to ne čini kao pisac ili istoričar, nego kao neposredni svedok nečuvene „nacističke bestijalnosti“ i „nemačkog varvarstva“. Kao jedan od retkih Jevreja koji je preživeo pakao Varšavskog geta i Holokaust.

Bio je to dramatičan „izveštaj“ o danu (22. jul 1942. godine) kada su nacisti izrekli „smrtnu presudu najvećoj jevrejskoj naseobini“ u Evropi. Nesrećnicima kojih se, u tom času, na sabijenom prostoru, visokim zidom i bodljikavom žicom ograđenog Varšavskog geta, nalazilo oko pola miliona.

Toga dana zgradu Jevrejskog saveta, koji je u ime okupatora, izvršavajući naredbe, „upravljao“ getom, opkolili su vojnici u nemačkim uniformama. Bili su to Letonci, Litvanci i Ukrajinci. Petnaestak esesovaca, među njima nekoliko viših oficira, upalo je u zgradu, pa u kancelariju predsednika Saveta. U toj zgradi, u Savetu, radio je kao prevodilac i tada dvadesetdvogodišnji Ranicki: sin poljskog Jevrejina i Nemice, rođen (2. juna 1920) u poljskom Vloclaveku, završio je gimnaziju u Berlinu, odakle su ga nacisti 1938. proterali u Poljsku, ne dozvoljavajući mu da se upiše na studije.

Pozvan je da prevodi i direktno kuca na pisaćoj mašini, naredbu koju je diktirao esesovski oficir, vođa „istrebljivačke čete“, Herman Hefle.

„Današnjim danom“, počeo je esesovac, „počinje preseljavanje Jevreja iz Varšave“, uz ciničnu opasku kako je poznato „da ovde ima suviše Jevreja“. „Akciju preseljavanja“ poverio je Jevrejskom savetu. Ako se sprovede kako je planirano, oslobodiće prethodno uzete taoce. U suprotnom, zapretio je, „sve ćemo vas okačiti (obesiti) tamo preko puta“.

Hefle je nastavio – da će sve „jevrejske osobe“ koje stanuju u Varšavi „bez obzira na uzrast i pol“ biti „preseljene na istok“. „Preseljenici“ smeju da ponesu (nacistička preciznost) petnaest kilograma prtljaga i sve „vredne stvari, novac, nakit i zlato“. Već toga dana jevrejsko redarstvo je moralo da „dopremi“ šest hiljada Jevreja do „utovarišta“. Tako svakog dana. Od šest do deset hiljada. Odatle su vozovi kretali „na istok“.

Ranicki je sa ženom uspeo da pobegne iz geta. A spasao ih je, čuvajući ih u svojoj ubogoj kući, do dolaska Crvene armije, jedan siromašni, nezaposleni poljski grafičar. Iz prkosa. „Adolf Hitler, najmoćniji čovek Evrope, odlučio je: ovo dvoje ovde treba da umru. A ja, mali slagač iz Varšave, odlučio sam: treba da žive. Pa sad da vidimo ko će pobediti“.

 

[restrictedarea]

TV SERIJA „HOLOKAUST“ Nije to bilo jedino njegovo suočavanje nemačke javnosti s nacističkom bestijalnošću. Nemirnik nemačke savesti učinio je to prvi put početkom 1979. godine, u jednoj televizijskoj debati povodom prikazivanja (čuvene) američke serije „Holokaust“. Primetio je tada jetko da je snimanje takve serije bio „nemački zadatak“ i da „veoma žali“ što takav film nije snimljen u Nemačkoj.

Tek kasnije je, i to u uskom krugu, više literarnih srodnika nego prijatelja (ni sam nije bio siguran da li ih je uopšte tamo imao), ispričao svoju dramatičnu „priču“ iz nacističkih vremena, uz podatak da je cela porodica supruge Teofile (s kojom se venčao u Varšavskom getu) pogubljena u gasnim komorama Aušvica, a od njegove porodice preživeli su samo sestra i on. Usledilo je kasnije snimanje televizijske emisije „Svedok veka“ – iscrpan razgovor sa Marselom Ranickim – koja je, u dva dela, emitovana krajem 1984. godine.

Konačno je šira javnost u Nemačkoj saznala, iz prve ruke, o strahotama Varšavskog geta. I uticajnog novinskog književnog kritičara, iz takođe vrlo cenjenih novina, najpre nedeljnika „Cajt“, potom „Frankfurter algemajne cajtunga“ (u najvažnijem nemačkom dnevniku bio je godinama urednik kulturne rubrike) i „Špigla“, upoznala je kao sjajnog pripovedača.

Taj pripovedački dar, koji su mu njegovi oponenti, sujetni pisci povređeni njegovim (razarajućim) kritikama, poricali (Martin Valzer, jedan od najznačajnijih pisaca savremene nemačke književnosti, rekao mu je nekom prilikom:- Ako mi pisci prestanemo da pišemo, nećeš imati od čega da živiš.), potvrdio je 1999.

Te godine je objavljena autobiografija Marsela Rajha Ranickog koja je mesecima držala vrh liste bestelera: „Moj život“ prodat je, samo te godine, u milion i dve stotine hiljada primeraka i preveden na devetnaest jezika (srpski prevod pojavio se, inače, u izdanju novosadskog„Stilosa“ 2005). U knjizi se, na zaista uzbudljiv način, govori o odrastanju i školovanju Marsela Ranickog u nacističkoj Nemačkoj, u Berlinu, zatim o paklu Varšavskog geta, kako niko pre njega,sugestivno i uverljivo, nije progovorio, o životu posle rata u Poljskoj (rad u vojnoj cenzuri, diplomatija u Londonu i, dugo prećutkivana, oficijelna saradnja sa poljskom tajnom službom),  o dolasku u Zapadnu Nemačku (1958),o vremenu kad počinje nova (uspešna) era nemačke literature, s Hajnrihom Belom, Ginterom Grasom i čuvenom „Grupom 47“.

 

SMRT KRITIČARA Iz knjige se moglo saznati da je „vrhovni literarni žrec“, koji je,sa svojom zapaljivošću i isključivošću, imao veoma komplikovan, naglašeno kritički, i kritičan, odnos prema gotovo svim najpoznatijim piscima nemačkog jezika, izuzimajući uvek uvažavanog Tomasa Mana (pri čemu je, očigledno, izvesnu ulogu u tome imalo Manovo suprotstavljanje nacizmu): Hajnrihu Belu, Ginteru Grasu (njih dvojicu predložio je za Nobelovu nagradu, iako nije bio uveren da je to presudno,a mnogo njegovih predloga komitet nije uslišio), Martinu Valzeru, Peteru Handkeu, Botu Štrausu…

Neki od njih su, po uverenju Rancikog, čak „priželjkivali njegovu smrt“. Upitan da li je i on bio među njima, Handke je, u jednom intervjuu, rekao da nije, to nikad nisu bile njegove reči, ali je dodao kako ne bi žalio da umre.

Ovu konstataciju Ranickog potvrdio je, međutim, Martin Valzer knjigom „Smrt kritičara“, koja je uzburkala i polarizovala nemačku, a ne samo književnu javnost. U njenom glavnom junaku, koji se ovde zove Andre Erl–Kenig, prepoznat je Ranicki. Oštri kritičari su čak otkrili Valzerov antisemitizam: kritičar Kenig je gramziv, pohotan, vlastoljubiv, pun mžnje, žedan osvete i – Jevrejin!

Valzer je tekst problematične knjige ponudio „Frankfurter algemajne cajtungu“, listu koji je, u nastavcima, objavljivao pre toga njegove romane. Urednik kulturne rubrike i (kasniji) suizdavač najuticajnijeg nemačkog dnevnika, Frank Širmaher je to odlučno odbio. Otvorenim pismom poručio je Valzeru kako mu ne pada na pamet da štampa „dokument mržnje“ i „repertoar antisemitskih klišea“. „Vaš roman je egzekucija, obračun sa Marselom Rajhom Ranickim. Vašu knjigu smatram dokumentom mržnje… Ovde se ne radi o umorstvu kritičara kao kritičara“, radi se o „ubistvu jednog Jevrejina“.

Širmaher nije bio usamljen u uverenju da se iza fiktivnog ubistva u romanu zaista krije Ranicki. To, uostalom, nije poricao, kad se polemika rasplamsala, ni sam Valzer. Poricao je, međutim, svaki antisemitizam i tvrdio da je reč o satiri uperenoj protiv manipulisanja u svetu književnosti i svetu kulture. I o sukobu pisca s vlašću pojedinca (u ovom slučaju kritičara) u eri televizije.

Do Marsela Ranickog, zaista niko u Nemačkoj, kada je reč o književnoj kritici, nije tako iskoristio neverovatnu moć televizije. Pre njegovog „Literarnog kvarteta“, žučne i žustre, najviše zahvaljujući njegovom temperamentu i eruptivnom nastupu, rasprave o (novim) knjigama, koju je jednom nedeljno emitovao drugi program nemačke javne televizije (ZDF), Ranicki je već bio uticajni novinski kritičar; s „Kvartetom“ (emitovan je 77 puta, četrnaest godina!) postao je još uticajniji, široko poznat i, kao televizijska zvezda – slavan.

Da li mu je ta slava isterala strahove s kojima je došao i živeo u Nemačkoj? Očigledno ne. „Još prvog školskog dana u Nemačkoj“, zapisao je, „osetio sam nešto što nikad nisam mogao sasvim da nadvladam, što me je pratilo celog života. Pratilo? Ne, recimo radije: prati. Mislim na strah – strah od nemačkog biča, nemačkog koncentracionog logora, nemačke gasne komore. Ukratko: od nemačkog varvarstva.“

I mala uteha: prilično brzo opčinila ga je nemačka literatura, nemačka muzika. Tako su se pomešali, i spojili, strah od nemačkog duha (varvarstvo) i sreća koju je imao da zahvali nemačkom (umetničkom) duhu.

Postao je, ubrzo po dolasku u Zapadnu Nemačku, nemački državljanin. A Nemac? To ne. „Nisam Nemac“, odsekao je u intervjuu „Špiglu“ povodom osamdesetog rođendana. U memoarskoj knjizi „Moj život“ korigovao je donekle svoj lapidaran (i čuveni) odgovor na pitanje koje mu je Ginter Gras postavio („tako direktno i bez zazora“) krajem oktobra 1958. na sastanku „Grupe 47“:- Šta ste Vi zapravo – Poljak, Nemac, ili šta? Odgovorio je brzo: „Ja sam pola Poljak, pola Nemac i ceo Jevrejin“. Gras je delovao iznenađeno, očigledno zadovoljno. Gotovo ushićeno ga je prekinuo: „Ni reči više, mogli biste samo da pokvarite to što ste tako lepo rekli.“

[/restrictedarea]