Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Неопозиви одлазак некрунисаног краља књижевне критике са животне сцене: дизан у небо, и анатемисан, Марсел Рајх Раницки, један од ретких Јевреја који су преживели пакао Варшавског гета, нашао је уточиште у немачкој култури, али никад није превладао страхове који су га пратили целог живота – страх од немачког корбача, страх од немачког концентрационог логора, од немачке гасне коморе, укратко: од немачког (нацистичког) варварства
И они који су, међу немачким писцима, литерарно и виртуелно прижељкивали и призивали његову смрт, заћутали су, с дубоким пијететом, кад је она, коначно и неопозиво, дошла: с немачке књижевне и животне сцене отишао је Марсел Рајх Раницки (93), „мали бог“ литерарне критике, књижевни жрец који је своје „пресуде“, и кад се радило о најзвучнијим ауторским именима, изрицао с беспоговорном немилосрдношћу („Печат“ је пре две године писао о „Патријарху опаког језика“), иритирајућом надменошћу свезналице и „папском непогрешивошћу“.
Многе писце је просто збрисао, „черупајући“ њихове књиге. Између осталог, и неке Грасове. „Шпигл“ га је представио, уз његову дозволу, на насловној страни, како то бесно чини с Грасовим „Проширеним пољем“. Уз опаску – само немојте ставити у наслову како бедни Јеврејин цепа германског аутора.
Смрт је коначно ућутала најбучнијег немачког књижевног „кавгаџију“ и деценијама најутицајнијег критичара у овој земљи. Догодило се то у завршници изборне кампање (15. септембра) за Бундестаг, с чије говорнице је, иначе, одржао последњи велики говор (27. јануара 2012) поводом обележавања годишњице ослобађања Аушвица.
СВЕДОК НЕЧУВЕНЕ БЕСТИЈАЛНОСТИ Упозорио је присутне посланике и цео државни врх, али и, посредством телевизијских камера, нацију, да то не чини као писац или историчар, него као непосредни сведок нечувене „нацистичке бестијалности“ и „немачког варварства“. Као један од ретких Јевреја који је преживео пакао Варшавског гета и Холокауст.
Био је то драматичан „извештај“ о дану (22. јул 1942. године) када су нацисти изрекли „смртну пресуду највећој јеврејској насеобини“ у Европи. Несрећницима којих се, у том часу, на сабијеном простору, високим зидом и бодљикавом жицом ограђеног Варшавског гета, налазило око пола милиона.
Тога дана зграду Јеврејског савета, који је у име окупатора, извршавајући наредбе, „управљао“ гетом, опколили су војници у немачким униформама. Били су то Летонци, Литванци и Украјинци. Петнаестак есесоваца, међу њима неколико виших официра, упало је у зграду, па у канцеларију председника Савета. У тој згради, у Савету, радио је као преводилац и тада двадесетдвогодишњи Раницки: син пољског Јеврејина и Немице, рођен (2. јуна 1920) у пољском Влоцлавеку, завршио је гимназију у Берлину, одакле су га нацисти 1938. протерали у Пољску, не дозвољавајући му да се упише на студије.
Позван је да преводи и директно куца на писаћој машини, наредбу коју је диктирао есесовски официр, вођа „истребљивачке чете“, Херман Хефле.
„Данашњим даном“, почео је есесовац, „почиње пресељавање Јевреја из Варшаве“, уз циничну опаску како је познато „да овде има сувише Јевреја“. „Акцију пресељавања“ поверио је Јеврејском савету. Ако се спроведе како је планирано, ослободиће претходно узете таоце. У супротном, запретио је, „све ћемо вас окачити (обесити) тамо преко пута“.
Хефле је наставио – да ће све „јеврејске особе“ које станују у Варшави „без обзира на узраст и пол“ бити „пресељене на исток“. „Пресељеници“ смеју да понесу (нацистичка прецизност) петнаест килограма пртљага и све „вредне ствари, новац, накит и злато“. Већ тога дана јеврејско редарство је морало да „допреми“ шест хиљада Јевреја до „утоваришта“. Тако сваког дана. Од шест до десет хиљада. Одатле су возови кретали „на исток“.
Раницки је са женом успео да побегне из гета. А спасао их је, чувајући их у својој убогој кући, до доласка Црвене армије, један сиромашни, незапослени пољски графичар. Из пркоса. „Адолф Хитлер, најмоћнији човек Европе, одлучио је: ово двоје овде треба да умру. А ја, мали слагач из Варшаве, одлучио сам: треба да живе. Па сад да видимо ко ће победити“.
[restrictedarea]
ТВ СЕРИЈА „ХОЛОКАУСТ“ Није то било једино његово суочавање немачке јавности с нацистичком бестијалношћу. Немирник немачке савести учинио је то први пут почетком 1979. године, у једној телевизијској дебати поводом приказивања (чувене) америчке серије „Холокауст“. Приметио је тада јетко да је снимање такве серије био „немачки задатак“ и да „веома жали“ што такав филм није снимљен у Немачкој.
Тек касније је, и то у уском кругу, више литерарних сродника него пријатеља (ни сам није био сигуран да ли их је уопште тамо имао), испричао своју драматичну „причу“ из нацистичких времена, уз податак да је цела породица супруге Теофиле (с којом се венчао у Варшавском гету) погубљена у гасним коморама Аушвица, а од његове породице преживели су само сестра и он. Уследило је касније снимање телевизијске емисије „Сведок века“ – исцрпан разговор са Марселом Раницким – која је, у два дела, емитована крајем 1984. године.
Коначно је шира јавност у Немачкој сазнала, из прве руке, о страхотама Варшавског гета. И утицајног новинског књижевног критичара, из такође врло цењених новина, најпре недељника „Цајт“, потом „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ (у најважнијем немачком дневнику био је годинама уредник културне рубрике) и „Шпигла“, упознала је као сјајног приповедача.
Тај приповедачки дар, који су му његови опоненти, сујетни писци повређени његовим (разарајућим) критикама, порицали (Мартин Валзер, један од најзначајнијих писаца савремене немачке књижевности, рекао му је неком приликом:- Ако ми писци престанемо да пишемо, нећеш имати од чега да живиш.), потврдио је 1999.
Те године је објављена аутобиографија Марсела Рајха Раницког која је месецима држала врх листе бестелера: „Мој живот“ продат је, само те године, у милион и две стотине хиљада примерака и преведен на деветнаест језика (српски превод појавио се, иначе, у издању новосадског„Стилоса“ 2005). У књизи се, на заиста узбудљив начин, говори о одрастању и школовању Марсела Раницког у нацистичкој Немачкој, у Берлину, затим о паклу Варшавског гета, како нико пре њега,сугестивно и уверљиво, није проговорио, о животу после рата у Пољској (рад у војној цензури, дипломатија у Лондону и, дуго прећуткивана, официјелна сарадња са пољском тајном службом), о доласку у Западну Немачку (1958),о времену кад почиње нова (успешна) ера немачке литературе, с Хајнрихом Белом, Гинтером Грасом и чувеном „Групом 47“.
СМРТ КРИТИЧАРА Из књиге се могло сазнати да је „врховни литерарни жрец“, који је,са својом запаљивошћу и искључивошћу, имао веома компликован, наглашено критички, и критичан, однос према готово свим најпознатијим писцима немачког језика, изузимајући увек уважаваног Томаса Мана (при чему је, очигледно, извесну улогу у томе имало Маново супротстављање нацизму): Хајнриху Белу, Гинтеру Грасу (њих двојицу предложио је за Нобелову награду, иако није био уверен да је то пресудно,а много његових предлога комитет није услишио), Мартину Валзеру, Петеру Хандкеу, Боту Штраусу…
Неки од њих су, по уверењу Ранциког, чак „прижељкивали његову смрт“. Упитан да ли је и он био међу њима, Хандке је, у једном интервјуу, рекао да није, то никад нису биле његове речи, али је додао како не би жалио да умре.
Ову констатацију Раницког потврдио је, међутим, Мартин Валзер књигом „Смрт критичара“, која је узбуркала и поларизовала немачку, а не само књижевну јавност. У њеном главном јунаку, који се овде зове Андре Ерл–Кениг, препознат је Раницки. Оштри критичари су чак открили Валзеров антисемитизам: критичар Кениг је грамзив, похотан, властољубив, пун мжње, жедан освете и – Јеврејин!
Валзер је текст проблематичне књиге понудио „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, листу који је, у наставцима, објављивао пре тога његове романе. Уредник културне рубрике и (каснији) суиздавач најутицајнијег немачког дневника, Франк Ширмахер је то одлучно одбио. Отвореним писмом поручио је Валзеру како му не пада на памет да штампа „документ мржње“ и „репертоар антисемитских клишеа“. „Ваш роман је егзекуција, обрачун са Марселом Рајхом Раницким. Вашу књигу сматрам документом мржње… Овде се не ради о уморству критичара као критичара“, ради се о „убиству једног Јеврејина“.
Ширмахер није био усамљен у уверењу да се иза фиктивног убиства у роману заиста крије Раницки. То, уосталом, није порицао, кад се полемика распламсала, ни сам Валзер. Порицао је, међутим, сваки антисемитизам и тврдио да је реч о сатири упереној против манипулисања у свету књижевности и свету културе. И о сукобу писца с влашћу појединца (у овом случају критичара) у ери телевизије.
До Марсела Раницког, заиста нико у Немачкој, када је реч о књижевној критици, није тако искористио невероватну моћ телевизије. Пре његовог „Литерарног квартета“, жучне и жустре, највише захваљујући његовом темпераменту и еруптивном наступу, расправе о (новим) књигама, коју је једном недељно емитовао други програм немачке јавне телевизије (ЗДФ), Раницки је већ био утицајни новински критичар; с „Квартетом“ (емитован је 77 пута, четрнаест година!) постао је још утицајнији, широко познат и, као телевизијска звезда – славан.
Да ли му је та слава истерала страхове с којима је дошао и живео у Немачкој? Очигледно не. „Још првог школског дана у Немачкој“, записао је, „осетио сам нешто што никад нисам могао сасвим да надвладам, што ме је пратило целог живота. Пратило? Не, рецимо радије: прати. Мислим на страх – страх од немачког бича, немачког концентрационог логора, немачке гасне коморе. Укратко: од немачког варварства.“
И мала утеха: прилично брзо опчинила га је немачка литература, немачка музика. Тако су се помешали, и спојили, страх од немачког духа (варварство) и срећа коју је имао да захвали немачком (уметничком) духу.
Постао је, убрзо по доласку у Западну Немачку, немачки држављанин. А Немац? То не. „Нисам Немац“, одсекао је у интервјуу „Шпиглу“ поводом осамдесетог рођендана. У мемоарској књизи „Мој живот“ кориговао је донекле свој лапидаран (и чувени) одговор на питање које му је Гинтер Грас поставио („тако директно и без зазора“) крајем октобра 1958. на састанку „Групе 47“:- Шта сте Ви заправо – Пољак, Немац, или шта? Одговорио је брзо: „Ја сам пола Пољак, пола Немац и цео Јеврејин“. Грас је деловао изненађено, очигледно задовољно. Готово усхићено га је прекинуо: „Ни речи више, могли бисте само да покварите то што сте тако лепо рекли.“
[/restrictedarea]
остаје питање, како би немачке `птичице` цвркутале, да није овога “судије” ?! И, колико је таква `уздржаност` утицала на `подземље` – неисказаност услед устручавања у пројекту `преумљивања` ?! Ако твор и `ћути` – `мирис` – неће ?! Интересантна вест, у пословично педантној и прецизној Немачкој, једног човека су 38 година држали затвореног у лудници, са погрешном дијагнозом ?! А о здрављу Немачког `духа`, ваљало би разговарати, јер, она “у здравом телу здрав дух` је – релативна и – погрешна ?!