Izbori bez zrna pravilnosti

Piše Miodrag Zarković

Kako se približava glasanje koje je Atifete Jahjaga zakazala za 3. novembar, sve je više pokazatelja da strane koje učestvuju u izbornom postupku vrše ozbiljne protivzakonite radnje

Kada je desetog oktobra tekuće godine u Beogradu, gde živi od kako je sa porodicom proteran sa Kosova i Metohije 1999, otvorio tek uručenu mu pošiljku, magistar prava Dušan Čelić prepoznao je albanski jezik, kojim je bilo ispisano zaglavlje pošiljaoca. Albanski napis je, iskreno govoreći, bio  jedina pojedinost koja nije zaprepastila Čelića, dok je od celokupne sadržine pošiljke jednostavno zanemeo:

„Tu piše najpre šiptarski naziv pošiljaoca, a ispod toga na nečemu što bi trebalo da predstavlja srpski jezik, na latiničnom pismu: `Centralna izborna komisija, glasanje putem pošte, kutija 351, Priština, Republika Kosova`. Kada sam otvorio ovu pošiljku, u njoj je bio formular sa logom i obrascem takozvane Republike Kosovo, čiji je naziv ispisan na albanskom, engleskom i nečem što bi trebalo da je srpski jezik. Na tom obrascu pored ostalog piše: `Gornja priznanica potvrđuje odbijanje vaše prijave. Vi nećete moći da učestvujete u programu glasanja van Kosova, 2013. godine.` To piše na latiničnom srpskom i na albanskom. Takođe, na tom obrascu piše da imam rok od 24 sata da napišem nekakvu žalbu toj istoj, takozvanoj Centralnoj izbornoj komisiji Republike Kosovo. A u sledećem formularu imam primerak toga obrasca, u tom istom pismu, gde piše, sve sa logom, ovog puta u boji: `Republika Kosovo, obrazac za ulaganje žalbe`.“

Čelićevo zaprepašćenje izazvala je prosta činjenica da on nikakvu prijavu ni za kakvo glasanje nije podnosio, a posebno ne prijavu za koju ga je Priština upravo obavestila da ju je odbila!

 

„MIMO MOGA ZNANJA“ Priština je, sudeći po obaveštenju, tvrdila suprotno, tj. da je Čelićeva prijava da glasa na predstojećim izborima, koje je Atifete Jahjaga zakazala za 3. novembar, njima tamo ipak bila poslata. Ne bi to bio prvi put da Čelić i Priština imaju spor, ali u ovom slučaju je Čelić pomislio da je u nepočinstvu prste mnogo više umešao Beograd:

„Od 1999. godine ja i članovi moje porodice imamo status raseljenih, ili, da budem jasniji, prognanih lica sa Kosova i Metohije. Prema nekoj kvazipravnoj regulativi te Centralne izborne komisije takozvane Republike Kosovo, raseljena odnosno prognana lica sa Kosova i Metohije imaju mogućnost da učestvuju na izborima, ovoga puta na lokalnim izborima takozvane Republike Kosovo, ukoliko podnesu odgovarajući zahtev da im se to omogući. Zahtev se podnosi na ovom obrascu. Naravno da gore postoji logo, i takođe Republika Kosova, i na engleskom. Obrazac za prijavljivanje za glasanje van Kosova. Ja tvrdim pod moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću da nikada nisam podneo zahtev da budem upisan u birački spisak takozvane Republike Kosovo! Nikada ne bih pristao da svoju sreću gradim na nesreći svoga naroda! E, sad se postavlja pitanje: ko je u moje ime mogao, mimo moga znanja i moje saglasnosti, da popuni ovakav obrazac, sa svim ličnim podacima, uključujući dakle i moje ime i prezime, matični broj, i aktuelnu adresu na kojoj sada živim u Beogradu, adresu boravišta?“

[restrictedarea]

Čelić kaže da je, tragom ove pošiljke, došao do saznanja i o drugim, sličnim slučajevima – da je srpske prognanike sa Kosova i Metohije neko bez njihovog odobrenja prijavljivao za glasanje na lokalnim izborima 3. novembra.

„Posedujem još jedan koverat, sa istim materijalom, a pouzdano znam da takvih slučajeva ima mnogo, mnogo više. Pitam se od onih 40.000 prijavljenih glasača, sa koliko javnost barata, koliko je takvih prijava učinjeno mimo znanja i mimo saglasnosti ljudi na čije ime ti podaci glase, ljudi na koje se odnose ti podaci! Dakle, javno postavljam pitanje: kakva je ovde uloga rukovalaca mojim ličnim podacima, pre svega republičkog Komesarijata za izbeglice i migracije i Ministarstva unutrašnjih poslova? Kakva je uloga Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koja, kao što znamo, asistira u ovoj farsi, koja se naziva lokalnim izborima u takozvanoj Republici Kosovo? Da li oni doprinose novom uspostavljanju takozvanih standarda fer i slobodnih izbora na Kosovu i Metohiji, asistirajući u ovim radnjama? Nedavno smo čuli da birački spisak takozvane Republike Kosovo ima više glasača nego građana koji žive na Kosovu i Metohiji, a koje je popisala sama ta takozvana Republika Kosova, 2011. godine. Postoji li takav primer danas u svetu?!“

 

KRAĐA IDENTITETA „Ko je neovlašćeno prikupljao i dostavljao podatke o ličnostima takozvanoj Centralnoj izbornoj komisiji, tj. organima nad kojima, da podsetim, Republika Srbija nema nikakvu kontrolu? Ima li ovde elemenata krivičnoga dela neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka, iz člana 146 Krivičnog zakona Srbije? Ko će biti odgovoran za stvaranje svih uslova za takozvanu krađu identiteta fizičkog lica? Dakle, uz pomoć  ličnih podataka koji su neovlašćeno, očigledno uz asistiranje vlasti Republike Srbije, dostavljeni organima takozvane Republike Kosovo, moguće je zaključiti bezbroj pravnih poslova u moje ime a da ja to ne znam, učiniti bezbroj pravnih i faktičkih radnji a da ja to ne znam.“

„Postavlja se takođe i pitanje pravnih i političkih implikacija po status Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija u ovim i brojnim drugim slučajevima, povodom pravnih i faktičkih radnji postupanja službenih lica Republike Srbije u vezi sa takozvanim lokalnim izborima u Republici Kosovo. Da podsetim, 4. septembra ove godine predstavnik vlasti Republike Srbije, Vlade Republike Srbije, izjavio je, citiram: `Pošto smo se uverili u statusnu neutralnost biračkog materijala za izbore na Kosovu i Metohiji, odlučili smo da podnesemo prijave lista takozvane jedinstvene srpske liste.` Evo dakle, kako su se uverili u statusnu neutralnost izbornog materijala. Da ne govorimo o statusnoj neutralnosti u smislu pravila i propisa po kojima će se sami izbori odvijati“, zaključuje Čelić, dodajući da će od nadležnih, pre svega od zaštitnika podataka o ličnosti i od ombudsmana, zahtevati da se „istraži do kraja o čemu se ovde radi.“

Pošto Dušan Čelić nije kineski disident kojem dodeljuju Nobelovu nagradu, teško da će nepravda naneta njemu potresti ombudsmana Sašu Jankovića. Pošto nije ni hrvatski lobista sa Radio-televizije Vojvodine, ne može se očekivati ni da će se za Čelića zauzeti Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Uostalom, Šabić se nije oglasio ni kada je prethodna vlast na proleće 2012. godine predala Prištini matične knjige i katastar, o čemu je „Pečat“ više puta pisao. Sva je prilika da će, nažalost, skandalozna pošiljka koja je stigla Čeliću na vrata ostati zakopana u najmračnijim ćoškovima javne podsvesti, tamo gde je zvanična Srbija rešila da skloni sve što je vezano za Kosovo i Metohiju.

Onaj ko bi, međutim, svakako mogao da razreši Čelićev slučaj, jeste nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu sa Kosovo i Metohiju, a danas kandidat za gradonačelnika severnog dela Kosovske Mitrovice – Oliver Ivanović. Ako je suditi po njegovim poslednjim javnim nastupima, Ivanović je izrazito sklon rešavanju tajanstvenih pojava, čak i ako one obuhvataju bombaške eksplozije. Nekako, uvek uspeva da ih „razreši“, tako što su, njemu, redovno krivi Srbi sa severa.

 

UVEK SRBI KRIVI Ivanović se u tome sasvim poklapa sa državnim vrhom Srbije, koji je, primera radi, za ono ubistvo litvanskog oficira Euleksa munjevito optužio Srbe iz četiri severne opštine, iako ništa ne upućuje na njih kao izvršioce. Tako i Oliver Ivanović čudnovatim zaključivanjem obrazlaže da su Nebojši Mariću stan u severnoj Mitrovici razneli oni kojima se Marić priključio, a ne oni koje je napustio.

Mariću je, u noći između 13. i 14. oktobra, nepoznati počinilac aktivirao eksplozivnu napravu na ulazu stana. Marić i supruga bili su unutra u trenutku eksplozije i pukim čudom su ostali nepovređeni. Ono što je posebno zanimljivo, jeste da je Marić u danima koji su prethodili ovom događaju promenio stav: iako je najpre bio za izlazak na Jahjagine lokalne izbore i pristao da bude na listi Samostalne liberalne stranke, kasnije se predomislio, pa je čak i učestvovao u protestnoj šetnji protiv učešća na izborima, koja je ulicama Mitrovice bila upriličena desetog oktobra.

Tu protestnu šetnju prepoznaćete najlakše po tome što o njoj ne znate ništa, zato što su je glasila širom Srbije složno i potpuno prećutala. Nasuprot tome, za eksploziju u Marićevom stanu verovatno ste barem nešto načuli, ako ne drugde, a onda u tumačenju Olivera Ivanovića, koji ju je ovako raščlanio u „Kažiprstu“ na B92, gde je gostovao 14. oktobra, dan posle eksplozije:

„Bilo je tu malo spornih detalja oko njegove kandidature, jer je on nedavno najavio da će se povući sa te liste pa onda to nije uradio, odnosno nije više bilo moguće, jer faktički kada predate listu i kada krene žrebanje, onda više nije moguće menjati sastav liste, bez obzira što neko pojedinačno želi da se povuče. Nemam informaciju da se bavio nekim kriminalnim radnjama, pa prema tome to treba isključiti. Jasno je da je to samo politički motiv, i kada ne rešite jedan takav incident ili nasilje tog tipa, onda se normalno nameće zaključak da će to pokušati ponovo. Tako da ja mislim da je nerešavanje prethodnih slučajeva uticalo na raspoloženje onih koji se služe nasiljem kako bi odvratili Srbe od izbora, da naprave sledeće. Ja iskreno rečeno sumnjam da neki Albanac može da dođe u četiri ujutru na mesto gde je stan Nebojše Marića i postavi eksploziv. Ne mogu apsolutno da budem siguran, sačekaću da neka istraga pokaže nešto, ali moje je mišljenje da je to najverovatnije neki Srbin.“

 

KOŠTUNICA KRIV! Za voditeljku emisije to je bilo dovoljno ubedljivo, pa je razgovor sa Ivanovićem nastavila pitanjem „Zašto Srbi Srbima bacaju bombe?“, iz kojeg proizilazi da se Ivanovićev zaključak o Srbinu kao počiniocu ne može osporiti.

„Pa, to je zlo jedno koje je ušlo u nas i koje je započelo davno, a započelo je time da smo doživeli da nam se nasiljem nameću nekakvi politički stavovi“, odgovorio je Ivanović. „Takvih je slučajeva i ranije bilo, ne zaboravite da sam ja imao sličan incident 2004. godine, zato što sam odlučio da poslušam predsednika Tadića a ne premijera Koštunicu i izađem na izbore. Takve stvari će se događati dok se to jednom ne saseče, dok se ta grupa ne razbije, oni koji su inicijatori, oni koji su ideolozi takvih načina razmišljanja, a takvih ima. I mislim da naš MUP ima informacije o tome, prosto mislim da ima mnogo više informacija nego što je dela iza tih informacija.“

Ovim rečima Ivanović je jasno, mada posredno, povezao pokrajinski ogranak Demokratske stranke Srbije sa „nasilnim nametanjem političkih stavova“. Dodajući u nastavku da bombaški napadi šire „strah kod svih kandidata, strah kod birača, prosto jedna psihoza koja se širi, strah da bi svako mogao biti meta“, kao i da „takvo razmišljanje dovodi do toga da se smanjuje izlaznost“, konačno se složio sa voditeljkom da „motive treba tražiti u grupi onih koji se protive izlasku na izbore“:

„Ja ne bih hteo da spekulišem, mada iskreno rečeno blizak sam takvom stavu, ali to treba da otkrije policija.“

Da li se može verovati ovom čoveku i njegovim zaključcima? Pre nego što date sebi taj odgovor, možda vredi počuti koliko je Oliveru Ivanoviću, koji se toliko zaklinje u predstojeće izbore, zaista stalo do izborne volje svojih sugrađana. Evo kako je, u istoj emisiji, objasnio zbog čega mala izlaznost u suštini ne igra nikakvu ulogu u njegovom shvatanju legitimiteta, tj. opravdanosti održavanja lokalnih izbora koje je raspisala Atifete Jahjaga:

„Što se tiče legaliteta, izabran je čovek i sa tri glasa. Pravno gledano, pobeđuje onaj koji dobije najviše glasova, i tu nema nikakvog ograničenja koliko glasova. Legitimitet je nešto drugo. To je nešto što normalno postaje sporno, ali ja verujem, pošto se radi o prvim izborima u novim uslovima, da to neće niko postavljati kao temu, sve dotle dok lokalna samouprava bude obavljala svoj posao. Iskreno mislim da bi sa malom izlaznošću  trebalo sazvati nove izbore, ne baš odmah, ali u šest meseci do godinu dana ili malo kasnije. To je ideja o kojoj se ne razmišlja u ovom trenutku, ali ja sam slobodan da kažem to.“

 

JEDNA OZBILJNA KRAĐA Znakovito je to što se, nepunu sedmicu kasnije, sa Ivanovićem potpuno složio i Krstimir Pantić, njegov protivkandidat za gradonačelnika, kada su zajedno gostovali u „Utisku nedelje“. Obojica su istakla da pitanje legaliteta nije posebno sporno, iako su rekli da ni oni sami ne očekuju izlaznost veću od 13-15 odsto u četiri severne opštine. Kažu, tamo je izlaznost uvek mala na lokalnim izborima, pa je tako 2010. godine pravo glasa iskoristilo tek oko 32 odsto birača.

Ozbiljnim političarima ta razlika nikako ne bi smela da bude zanemarljiva. Izlaznost od 32 odsto jeste bila mala, ali je opet više nego duplo veća od ove koju njih dvojica najavljuju za 3. novembar na osnovu njihovih „istraživanja“. A sve je još više zabrinjavajuće ako imamo u vidu slučaj Dušana Čelića, koji nagoveštava stravične nepravilnosti i nezakonitosti u sastavljanju biračkog spiska.

Ukoliko na sve nadovežemo i kriminalne malverzacije Prištine, dobijamo potpunu sliku o razmerama zločina prema srpskoj državnosti u koji predstojeći izbori mogu da prerastu. O prištinskim nemoralnim potezima pričao je čak i Pantić:

„Juče smo dobili konačno taj birački spisak, posredstvom OEBS-a. Na tom spisku nalazi se 8.426 Albanaca i izvestan broj Roma, nismo mogli tačno da odvojimo ko su Romi a ko Albanci. A ono što je još gore u svemu tome je da stotine Srba, koji žive u severnom delu Kosovske Mitrovice, treba da glasaju u južnom delu grada, odnosno, njihova glasačka mesta su u južnom delu grada, iako tamo od 1999. niko ne živi, a većina nikada nije ni živela dole. Dakle, Albanci pripremaju jednu ozbiljnu krađu glasova.“

Kada se sve ovo ima u vidu, nije teško zaključiti da predstojeći lokalni izbori nemaju niti jedan pravno valjan aspekt. Što znači da ni rezultati izbora, ma kakvi bili, ne mogu da budu pravno valjani.

Zato možda i ne čudi to što u severnom delu Kosovske Mitrovice praktično nema kampanje za izbore. „Pečat“ danima nije uspeo da uopšte stupi u telefonski kontakt sa bilo kime u lokalnom odboru SNS-a, koji je, preko Pantića, stožer tamošnjih predizbornih aktivnosti. Kolege iz Mitrovice rekle su nam da je odbor uglavnom zatvoren i da tamo nema nikoga. Kada su kolege uspele nekoga da uhvate u prostorijama i zatraže kontakt sa osobom koja bi mogla da odgovori na pitanja u vezi sa kampanjom – recimo, zbog čega nije zakazan nikakav predizborni miting u Mitrovici, a izbori su navodno toliko važni! – rečeno im je da takva osoba naprosto ne postoji.

Takva sudbina bi, posle 3. novembra, mogla da zadesi i srpsku državu. Srbija bi lako mogla jednostavno da nestane sa kosmetskih prostora ukoliko izbori, krcati neregularnostima na bukvalno svim stranama, budu priznati. Reklo bi se, ipak, da to neće ići tako lako, jer većinsko, protivizborno raspoloženje naroda iz četiri severne opštine pokazuje da su ti ljudi i dalje rešeni da brane svoju državu.

Tribina na kiši

Koliko je snažan pritisak protiv bojkota pokazuje i primer sprečene tribine, koja je 17. oktobra trebalo da bude održana u Domu kulture u Leposaviću. Na tribini je trebalo da govore: Vladislav Jovanović, bivši ambasador naše zemlje u Ujedinjenim nacijama, Boško Obradović iz „Dveri“, advokat Slavka Kojić i novinarka Biljana Đorović. Ali, kada su stigli na lice mesta, organizatori iz Odbora za bojkot izbora Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija obavestili su ih da im je gostoprimstvo otkazano.

„Dočekao nas je predsednik Skupštine Slavko Stefanović, koji nam je rekao da su tokom popodneva dobili dopis od privremenog organa koji se nalazi na čelu opštine Leposavić, i da je njihovom odlukom zabranjeno korišćenje Doma kulture za sva okupljanja političkog karaktera do 30. oktobra“, kaže za „Pečat“ Slavka Kojić, opisujući dalje sablasnu atmosferu:

„Mi smo, međutim, organizovali tribinu na ulici, ispred Doma kulture, na platou ispred ulaza, i to tako što smo se nalazili pod nadstrešnicom, a narod koji se okupio stajao je na kiši. Još se sve dešavalo u noćnim uslovima. Ali, narod je ipak odslušao šta smo imali da kažemo, tako da se nadam da nismo uzalud odlazili dole.“

[/restrictedarea]