“ Gospođa ministarka”  kao travestija

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Uspeh neobičnog prikaza najpopularnije Nušićeve komedije

Već u svojoj prvoj komediji – „Narodnom poslaniku“, Nušić je, ne bez akcenata koji odaju patrijarhalni stav, ovlaš, ali nedvosmisleno, ocrtao negativne posledice koje se jave kada se običan čovek upusti u „bavljenje politikom“ i uzme aktivno učešće u predizbornoj kampanji. Međutim, u komediji „Gospođa ministarka“, koja se može označiti kao tipična komedija karaktera, iako Živka ministarka nije poseban karakter, nego samo jedan, izdvojen iz skupa srodnih; ona koristi ministarski položaj supruga ne bi li zadovoljila prohteve vlastite pokondirenosti. Iako Živka Popović ima dalekog pretka u Sterijinoj Femi iz „Pokondirene tikve“, ona je originalan tip proistekao iz Nušićevog sagledavanja prilika u doba razvijenog parlamentarizma u Srbiji prve decenije 20. veka. Po mnogo čemu, možda i više od „Sumnjivog lica“, „Gospođa ministarka“ karakteristična je za Nušićev komediografski postupak, pa i za čitavo njegovo stvaralaštvo. Ne samo po uvek blagonaklonom stavu prema glavnoj junakinji već i zbog delikatno ostvarene ravnoteže komedija karaktera, intrige  i naravi, pri čemu, istina, pokadšto prevladava ona prva. Ali, većina scena u delu data je u grotesknom tonu, dakle, sve  ličnosti profilisane su jedinstvenim karikaturalnim potezima, ali dobroćudno. Upravo zato što se radi o karikaturama na sceni koje, same po sebi,  podrazumevaju i različita preuveličavanja, promene i izvitoperavanja, kao i zbog opšte groteskne intonacije stvorene  mnogobrojnim smešnim situacijama, dogodovštinama i iznenadnim obrtima, ne možemo osporiti ideju da je „Gospođa ministarka“ prikazana kao travestija, tako da sve ženske likove, počev od glavne uloge Živke Popović, igraju muškarci, koji, naravno, intepretiraju i muške uloge, s tim što se u predstavi pojavljuje samo jedna glumica, u ulozi dečaka Rake. Ne treba posebno ukazivati na to da tako podeljene uloge u ovoj Nušićevoj komediji, inače prebogatoj duhovitom verbalnom  komikom i vodviljskim situacijama, stvaraju dodatne komične povode za smeh i prijatno raspoloženje gledalaca. Razmišljajući šta bi Nušić danas rekao o ovakvoj interpretaciji „Gospođe ministarke“, delu kojim se   vratio u svet komedije posle strahota Prvoga  svetskoga rata u kojem je izgubio sina jedinca i proveo ga zatim u izbeglištvu, skloni smo da pomislimo da bi prihvatio ovakav potez rediteljke Tanje Mandić Rigonat. Jer, ne smemo izgubiti iz vida da je Nušić još u svojim „Listićima“, ispisanim u Požarevačkom kaznenom zatvoru 1888. godine, ukazao na značaj smeha u životu:„Smejmo se, to je jedino zadovoljstvo! Smejmo se, ta i onako je malo zadovoljnih! Pitate li kome? – Ta  prvo sebi,  onda onom do sebe, pa onome više sebe, onome što je pred nama i onome što ide za nama.“

[restrictedarea]

U težnji da predstavu dovede u ravan savremenosti koju karakteriše težnja vodećih stranaka da po svaku cenu dobiju ministarske resore i dočepaju se vlasti, za ovo izvođenje rediteljka Tanja Mandić Rigonat adaptirala je tekst, dopunivši ga uvodnom i završnom scenom sa muzikom i kolom, kao i sa jednom Zmajevom satiričnom pesmom („Srpska politika“), te sa nekim kratkim, uzgrednim komentarima koji gledaoce asociraju na aktuelne društvene pojave. No, sve to nije poremetilo tok komedije, koji je bio vrlo zabavan i uistinu smešan.

Goran Jevtić pojavio se u ulozi Živke, rekli bismo, sa velikim elanom, ali i neophodnim šarmom i spontanošću i, što je najvažnije, držao se ležerno i prirodno, osobito kad je reč o mimici, stavu, gestikulaciji, kretnjama, što će reći, u sveukupnom ponašanju na sceni. Ako je i bilo  feminiziranog držanja, to nikad nije bilo suvišno ili preterano, već umesno, u skladu sa karakternim prikazom lika. Istakli bismo njegovu glumu u sceni sa prijemom familije: povremeno obraćajući pažnju na to šta rođaci govore, zapravo šta traže, iskazivao je izrazom lica i pozom dosadu i pokazivao da misli o nečem drugom. Ali, ne samo u tom prizoru nego i u svim ostalim, pa i kada ne govori, već sedi u svom budoaru pred ogledalom i popravlja šminku, Goran Jevtić izgradio je celovitu glumačku kreaciju.

Uroš Jovčić u ulozi Dare je bio izražajan u smirenom ponašanju, dok je Čedu Uroševića prikazao Miloš Vlalukin, živo i obešenjački razigrano. Karakterističnim izgledom i ponašanjem, Nemanja Oliverić plenio je pažnju tumačeći ulogu služavke Anke. I ostali glumci – tumači ženskih uloga: Dragoljub Denda (tetka Savka), Branislav Pčatiša (tetka Daca), Aleksandar Radojičić (Soja, raspuštenica) i Marko Janjić (gospa Nata, bivša ministarka) nastupili su sigurno i sa merom su isticali karakterne i druge osobine ličnosti koje su tumačili.

U celini gledano, videli smo jednu inventivno postavljenu predstavu „Gospođe ministarke“, koja će, zbog uspešno ostvarene travestije, po svemu sudeći, imati svoju  publiku.

Od ljubavi do zla nije daleko

Premijera dramatizacije romana „Braća Karamazovi“ naišla na odličnu recepciju gledalaca

Svoje poslednje delo, roman „Braća Karamazovi“, zamislio je Fjodor Mihajlovič Dostojevski kao sintezu vlastitog stvaralaštva, ali i kao realizaciju nekih projekata koje nije dotad uspeo da ostvari, dela kao što su „Ateizam“ i „Život velikoga grešnika“ Pošto je proklamovao kao svoj program „realizam u višem smislu“, pokušao ga je u ovom romanu dovesti do krajnjih izražajnih mogućnosti, iznalazeći u stvarnom životu prototipove junaka i modele za fabularnu obradu, kojoj će pristupiti, oslonivši se na preuzimanje anegdotskih pojedinosti iz štampe, ali istovremeno, ukazujući i na aktuelne društvene, političke i religiozne probleme. Priču usmerenu na karaktere i zbivanja vezana za likove mladih Karamazova, trojice bračnih sinova i jednog vanbračnoga sina, ali i na slučaj oceubistva, obrađuje na način blizak kriminalističkim romanima sa težnjom iznalaženja odgovora na pitanje ko je krivac, odnosno ko je počinitelj ubistva. Osim traganja za odgovorom na to pitanje, roman obrađuje različite ljubavne i salonske intrige koje su propraćene brojnim iznenadnim i skandaloznim obrtima, čime autor obezbeđuje jasan i čvrst narativni tok, koji je osnova za obradu glavne misaone problematike, a nju razrađuje u opsežnim dijaloškim sekvencama filozofski nastrojenih junaka. Pored sudbinske predodređenosti, i dominantnih karakternih osobina, i pogledi na svet braće Karamazova jasno se iskazuju u porodičnim odnosima, naročito prema telesno i moralno razvratnom ocu i upravo tu tematsku osnovu romana pisac tretira kao društveno reprezentativni model. Ne sasvim prikladna porodična zajednica Karamazovih, kao što je poznato, proširena je i Fjodorovim vanbračnim sinom, pokvarenim slugom Smerdjakovim, i likom starca Zosime, koji se poput osobitog duhovnog oca najmlađeg brata Aljoše, sučeljava i sa starim Fjodorom. No, tok romana, kao i niz religioznih i filozofskih pitanja, autor dramatizacije, Milisav Milenković je zaobišao jer bi to izlazilo iz okvira akcijom ispunjenog scenarija, budući da je pažnju usredsredio, kako stoji u naslovu, na – sablasni eros.

Istini za volju, u svojstvu adaptatora i reditelja, nešto slično realizovao je Predrag Bajčetić na sceni „Ateljea 212“ davne 1974. godine. On je u predstavi „Sladostrasnici – Karamazovi“, uloživši veliki trud, praktično stvorio posebnu dramu, ne samo na osnovu romana „Braća Karamazovi“ već uzevši u obzir gotovo čitav opus Fjodora Mihajloviča. To je rezultiralo nedovoljno jasnim likovima i razuđenim tokom jedne preobimne predstave. Za razliku od Bajčetića, Milenković je usredsredio pažnju na erotske naklonosti i odnose Karamazovih, mada nije zanemario suštastveno pitanje – ima li boga i božje pravde u svetu. Reditelj Vladimir Lazić, kako nam se čini, adaptirajući tekst, nastojao je da ga prilagodi pojačavši dinamičnost scenske akcije.

Kao reditelj, Vladimir Lazić ispoljio je puno razumevanje i smisao za scensku prezentaciju teksta. Sve se dešavalo na sceni na kojoj je bio položen jedan golemi krst. Oko njega i po njemu su se kretali ili sedeli svi akteri. Ta simbolika se može prihvatiti, kao i prikladna kostimografska rešenja Danice Rakočević. Glumačku ekipu je predvodio Mihailo Janketić. U ulozi Fjodora Karamazova, bio je dosledan i veoma ubedljiv u dočaravanju sklonosti lika. Žarko Stepanov, kao Aljoša Karamazov, uvek smiren i siguran u emaniranju religioznih osećanja, dok je Miljan Prljeta, kao Dmitrij Karamazov, izražavao, energičnim verbalnim i fizičkim angažmanom, erotske porive, dok je Nebojša Đorđević, kao Ivan Karamazov, uspeo da scenski ovaploti unutrašnje naboje lika. Lepa i sa izrazitim scenskim šarmom, Ivana Kovačević, kao Katarina Ivanovna, umela je ne samo da skrene pažnju na sebe nego i da izrazi protest protiv položaja i statusa žene kao objekta za uživanje. Sanja Radišić Subotić, u ulozi Grušenjke, sugestivno je oživela taj specifični lik.

Da li ova veoma dobra predstava, koju svakako treba pozdraviti dobrodošlicom, označava i zaokret pozorišta „Slavija“ od bulevarskog, prema ozbiljnijem dramskom repertoaru?

[/restrictedarea]