Drama o neugasivoj strasti

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Šesta postavka poznate drame Aleksandra Dime Sina „Dama s kamelijama“ na našoj najstarijoj sceni naišla na veliko interesovanje i odličan prijem kod gledalaca

Kada je Aleksandar Dima Sin, sa nešto više od dvadeset godina, počeo da piše romane, prvi su bili nezapaženi, ali je jedan iznenada postigao golem uspeh, donevši mu književnu slavu. Bilo je to 1848. godine, kada je sa dvadeset i tri godine objavio roman „Dama s kamelijama“ u kojem je jednostavno, ali i sa ulepšavanjem i uz izvesne izmene, ispripovedao priču, o jednom ljubavnom slučaju koji je navodno odista doživeo. Posle dugog oklevanja, mladi pisac se ipak odlučio da napiše dramu u pet činova, što je i učinio, i to za samo osam dana. Drama „Dama s kamelijama“ dospeće na pozornicu tek 1852. godine (teatar „Vodvilj“ u Parizu) kada je, posle mnogih okolišanja cenzure i odbijanja glumica da igraju u komadu, delo postiglo veliki uspeh. Treba reći da se upravo prvo izvođenje „Dame s kamelijama“ označavalo kao početak realizma na pozorišnoj sceni, a pojava samog dela kao nastanak komedije naravi. Međutim, Dima Sin u tom delu bio je donekle pod uplivom romantizma, jer tema bludnice koja se iskupljuje ljubavlju nije proizašla iz jevanđelja, nego iz načela romantizma i može se naći u Igoovoj petočinoj drami „Marion Delorm“, Šilerovom komadu „Spletka i ljubav“, kao i u liku Margarete u Geteovom „Faustu“. No, bez obzira na to, treba reći da se ova drama pojavila na francuskoj sceni kada se, posle romantizma, pozorište, na zahtev građanske publike Drugoga carstva, počelo okretati prema tzv. idejnom teatru, koji će se najčešće baviti pitanjima morala i njegovog očuvanja. Dima Sin prihvatao je ideje Denija Didroa da pozorište pre svega mora biti korisno i u tom smislu ispoljio je moralizatorske tendencije: u nastojanju da probudi građansku savest on je u svojim delima stvorio niz likova koje je društvo odbacilo smatrajući ih opasnim za (malo)građanski moral. Margarita Gotje je bila jedan od prvih takvih likova u njegovom teatru: ova otmena i lepa kurtizana, u koju se zaljubljuje mladi Arman Dival, umela je da prihvati zahtev njegovog oca, koji ju je, bez Armanovog znanja, iznenadno posetio i zamolio da prekine ljubavnu vezu sa njegovim sinom…

[restrictedarea] Nema sumnje da drama „Dama s kamelijama“ postiže uspehe u pozorištu, pre svega što je to delo prožeto suptilnim prikazom istinske ljubavne strasti, ali i zato što je u pitanju uzbudljiva ljubavna priča, koja će se okončati tragično. I u srpskom teatru, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, Aleksandar Dima Sin bio je rado izvođen pisac, naročito njegova „Gospođa s kamelijama“. Na beogradskoj sceni ova drama prvi put je prikazana 1893, da bi potom, zaključno sa 1934. godinom, bila premijerno obnavljana još pet puta. Tako je najnovija premijera ovog dela, u režiji Juga Radivojevića i adaptaciji Željka Hubača, u kojoj u smrt odlaze oboje ljubavnika zajedno, njegova sedma postavka na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Osvrt na ovu premijernu postavku najpopularnije drame Aleksandra Dime Sina počećemo od scenografije, koja je, prema zamisli Borisa Maksimovića, bila replika na izgled enterijera dvorane Narodnog pozorišta. Naime, kao u kakvom ogledalu, publika je gledala dva nivoa loža – u parteru i na prvoj galeriji. Takvo rešenje možda bi moglo odgovarati da smo na pozornici imali izvođenje prvog čina Rostanove drame „Sirano de Beržerak“, ali za predstavu „Dame s kamelijama“, nikako! Režija se opredelila da predstava, isključivo u melodramskom stilu i maniru, prikaže razvoj ljubavnog onosa Margarete i Armana, s tim što se i ostale scene, uglavnom neprijatne i neočekivane, isto izvode na praznom prostoru bez ikakvog nameštaja, s tim što se ponekad unese neka stolica, Zato Margareta svoje pismo kojim saopštava Armanu da ga napušta piše na podu (!), zato i umire ležeći na podu (istina sa posteljinom, ali u polusvečanoj haljini u kojoj je netom bila kada je razgovarala sa gostima!). Ako to treba da bude moderna zamena pariskih enterijera oko polovine 19. veka, onda smo se suočili sa više nego minamalističkim rešenjem! U takvom prostoru glumci, odeveni u stilski adekvatne kostime Bojane Nikitović, sa očiglednim elanom tumačili su svoje uloge. Nebojša Dugalić, kao Žorž Dival, suvereno i dostojanstveno oživeo je taj karakteristični lik. I Stela Ćetković, kao Pridans, imala je potrebnu duhovitost u izrazu kada je trebalo da predoči zaljubljenima nepovoljne pojedinosti o materijalnoj situaciji u kojoj se nalaze. Marija Vicković, kao Margareta Gotje, učinilo nam se, bila je izrazitija u scenama raskida ljubavne veze sa Armanom, kao i u prizoru umiranja, nego u prvom delu, kada je došlo do procvata ljubavi. Miloš Biković uspešno je nastupio kao Arman Dival, dosledno gradeći lik zaljubljenog mladića. Slobodan Beštić, kao grof de Žire umeo je da bude impresivan čak i u nepriličnim situacijama. Scenski govor većeg dela glumaca, posebno protagonista, bio je nerazgovetan, što je nedopustivo u nacionalnom teatru. Predstava je pak naišla na veliko zanimanje i povoljnu recepciju gledalaca, [/restrictedarea]