Život bez lekova

Piše Branko Radun

Kako se dogodilo da za relativno kratko vreme Srbija gotovo sasvim izgubi veći deo sopstvene – bazne proizvodnje lekova, proizvodnje koja nije samo profitabilna delatnost već i strateška grana privrede

Mnogo se u poslednje vreme priča o strateškim investicijama i reindustrijalizaciji Srbije. Pri tom se malo pažnje posvećuje spasavanju i podršci postojeće proizvodnje koja je u nekim oblastima bila na zavidnom nivou i koja predstavlja realnu osnovu potencijalnog oporavka i obnove srpske privrede. Jedna od tih oblasti je proizvodnja lekova u čemu je donedavno na regionalnom nivou prednjačila naša zemlja. No, kako vidimo domaća proizvodnja se postepeno gasi, fabrike su ili u stečaju, ili pred bankrotom, ili ne proizvode lekove.

SLUČAJ „JUGOREMEDIJE“ Kako se dogodilo da za relativno kratko vreme Srbija gotovo sasvim izgubi veći deo sopstvene – bazne proizvodnje lekova, proizvodnje koja nije samo profitabilna delatnost već i strateška grana privrede (pored proizvodnje hrane i energije) od koje društvo zavisi u kriznom vremenu. Propadanja srpske industrije lekova je počelo tokom devedesetih kada se uspostavio uvoznički lobi kojem je profitabilnije bilo da uvozi jeftine indijske ili kineske lekove nego da se „bakće“ sa domaćom proizvodnjom. Tako je počelo postepeno potiskivanje domaćeg proizvodnog programa, domaća farmaceutska industrija sve više je samo prepakivala jeftine i nekvalitetne „restlove“ iz Azije. Time je ne samo jedna perspektivna i na širem prostoru poznata industrija osakaćena, već je dugoročno značajno porastao i rizik za zdravlje (pomenuti uvozni lekovi, bez kontrole po evropskim standardima, nisu bili adekvatnog kvaliteta) domaćeg stanovništva.

[restrictedarea]

Šta se u tome promenilo u međuvremenu – pa gotovo ništa. Sve to lako je razumeti na primeru zrenjaninske „Jugoremedije“ koja je bila respektabilan proizvođač brojnih lekova od kojih je za neke bila ekskluzivni vlasnik licenci, a danas je ruinirana fabrika pred bankrotom. Propadanje „Jugoremedije“ je teklo u etapama – grupa bivših radnika i malih akcionara „Jugoremedije“ je 2007. godine uspela da odbrani fabriku od Jovice Stefanovića Ninija i poništila privatizaciju, kojom je ovaj „kontroverzni biznismen“ uspeo da u kraćem periodu bude vlasnik fabrike. Mali akcionari su bili ogorčeni što se stečaj vodi traljavo i predugo, i što se fabrika daje u zakup kompanijama koje nemaju iskustvo u proizvodnji lekova.

Kompanija je bila toliko zadužena da je otišla u stečaj, a najveći je poverilac banka HIPO. Sada se nastavljaju igre između potencijalnih „spasioca“ u vidu banke, misterioznog biznismena iz Amerike sa tri imena Dušan David Malden koji je neko vreme bio na čelu fabrike. Pomenuti biznismen je smenjen jer očigledno nije ispunio očekivanja ozbiljnog češkog investitora kompanije „Eurofarm“, preduzeća zakupca fabrike „Delta farm“ koje, po izjavama zainteresovanih u ovoj igri, kontroliše novosadski biznismen Rade Basta. Tu je i pokret „Nezavisnost“ koji je osnovan od bivšeg menadžmenta da bi se borio za prava malih akcionara kojih je više od 2.000. Takođe su u ovoj čitavoj tranzicionoj peripetiji bitni i stečajni upravnik koji odlučuje o modelu rekonstrukcije fabrike i stečajni sudija koji donosi odluku na ročištu koje će biti ko zna kada zakazano.

AGRESIVNI LOBI Zanimljivo je i kako je izgledalo do pre nekoliko meseci da će ozbiljna češka kompaniju ući sa kapitalom u kompaniju i održati i razviti proizvodnju lekova, ali se odjednom desio preokret. Česi su naprasno odustali, a u nezvaničnim razgovorima se saznaje da su oterani od domaćeg lobija uvoznika lekova kojima nije potrebna neugodna konkurencija. HIPO banka koja je najzainteresovanija da fabrika počne da radi i vraća novac koji joj duguje predložila je program reorganizacije „Jugoremedije“. Po mišljenju upućenih program je bio realan. No, tu je stečajni upravnik (očigledno bez znanja odbora poverilaca, a najveći poverilac je banka) dao pod zakup kompaniji „Union medika“, za koju pak iz saopštenja Odbora poverilaca saznajemo da je deo grupe kompanija koje pripadaju uvozničkom lobiju. To su one iste kompanije i lobi koji su ruinirali baznu proizvodnju lekova u Srbiji. Odbor poverilaca tvrdi da novac od zakupa kompanije ne ide kompaniji već za plaćanje radnika koji rade za zakupca, pa tako on plaćajući zakup zapravo plaća svoje radnike. Ono što je još značajnije je to da je „Union medik“, osim zakupa kompletne fabrike, preuzeo i intelektualna prava (licence) „Jugoremedije“, a to je veći deo vrednosti fabrika koje proizvode lekove.

Posebno značajna u ovoj priči je politička pozadina ovog slučaja. Tako su vlasnici ili oni koji kontrolišu zakup zapravo deo uvozničkog lobija koji štiti stranke koje su „ušle“ u ovaj profitabilan posao, a pre svega se spominju SPS i LSV. Osim toga, budući da SPS kontroliše Ministarstvo zdravlja kojem se „Union medika“ obratila za prenos licenci i mesta proizvodnje sa „Jugoremedije“, mali akcionari i Odbor poverilaca strahuje da će sprega biznismena sa vlastima na ovaj način zadati završni, smrtonosni udarac „Jugoremediji“. Ta sprega biznismena iz DS-a, URS-a, a sada i SPS-a je ruinirala domaću proizvodnju lekova i načinila nenadoknadivu štetu srpskoj privredi, zdravstvu i zdravlju građana Srbije.

Da li ima leka koji bi se izborio sa bolešću zvanom uvoznički lobi? Predstavnici poverilaca su se sastali sa ljudima iz tima Aleksandra Vučića i dobili obećanje da će im pomoći da se spreči pljačka fabrike i njenih poverilaca. No, pitanje je koliko je ostvarljiva šansa da se nešto brzo učini, jer je rok kratak, a odluku donosi Ministarstvo zdravlja koje kontroliše SPS koji očigledno ne haje za katastrofalno stanje u domaćoj proizvodnji lekova.

[/restrictedarea]