Tišina puna prkosa

Piše Miodrag Zarković

Mada su građani u četiri severne opštine Kosova i Metohije upadljivo ćutljiviji i povučeniji nego ranije, upućeni u mentalitet ovog nepokolebljivog naroda tvrde da to nije znak popuštanja i da, uprkos zastrašivanjima, predstojeći lokalni izbori neće uspeti

Nikakvo čudo nije što su glasila iz Beograda, a prvenstveno agencije, u svojim izveštajima sa protesta protiv predstojećih lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji umanjile broj učesnika: većina je istakla da se u centru Kosovske Mitrovice, tačnije njenog severnog dela koji kontrolišu Srbi, okupilo tek nekoliko stotina protivnika glasanja, zakazanog za 3. novembar. Stvarna brojka je, ipak, ne baš beznačajno veća: po opštim procenama se na Trgu Šumadija, uobičajenom okupljalištu Mitrovčana i ostalog Srbiji odanog naroda iz četiri severne opštine, pojavilo više od hiljadu građana, možda čak i blizu dve hiljade.

Da li takav odziv zaslužuje oduševljenje? Pa, nije za potcenjivanje, ako ga uporedimo sa sličnim događajima u kudikamo mnogoljudnijem Beogradu, a naročito ako uzmemo u obzir sve mere prisile kojima je stanovništvo četiri severne opštine bilo izloženo proteklih dana.

Da, prisile: nikako se drugačije ne mogu nazvati mere zvaničnog Beograda, čiji su predstavnici vršili strahovit pritisak na ovdašnje stanovnike još od kako je protest protiv izbora bio i zakazan. Kao najdrastičniji primer ovog pritiska, trebalo bi izdvojiti pretnje zaposlenima u državnim preduzećima – školama, fakultetima, bolnicama, lokalnim samoupravama… – da će ostati bez posla ukoliko napuste radno mesto zarad učešća na protestnom skupu.

 

POSLEDICE ZASTRAŠIVANJA U trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, svega nekoliko sati posle samog protesta, nije bilo moguće tačnije proceniti koliko su opisane mere bile delotvorne. Ali, svakako da su imale određenog uspeha; u suprotnom, sva je prilika da bi odziv na protest bio daleko veći, tj. najmanje onoliki koliki je bio kada je stanovništvo sa severa Kosmeta prvi put reklo „ne“ Briselskom sporazumu, aprila meseca – tada se na istom mestu okupilo najmanje deset hiljada, a po nekim procenama i svih petnaest hiljada ljudi.

Posledice zastrašivanja su, međutim, daleko poraznije nego što bi se to moglo zaključiti po suvim podacima. Od kako je zvanični Beograd rešio da pusti kosmetske Srbe niz vodu i pristao na protivdržavni sporazum sa teroristima iz Prištine, stanovništvo četiri severne opštine suočava se sa nečim što ni u najcrnjim snovima nije bilo moguće pretpostaviti – odupire se pogubnim zapovestima iz same srpske prestonice, dok se istovremeno bori za očuvanje srpske državnosti i ostanak pod nadležnošću upravo te prestonice čijem se mazohizmu sada suprotstavlja. Dok su brinuli samo o mogućim nasrtajima, ucenama i pritiscima sa juga, od strane šiptarskih separatista i njihovih belosvetskih saveznika, ljudi ovde bili su ne bezbrižni, ali zato nezbunjeni, samim tim i zadivljujuće odlučni, u svojim nastojanjima da izbegnu potpadanje pod Prištinu. Sada više nemaju ni takvu „bezbrižnost“, zato što im sada, kao što se vidi po opisanim pretnjama, veća opasnost preti od strane beogradskih vlastodržaca, nego od Hašima Tačija i njegovih ljubitelja ljudskih organa.

 

[restrictedarea]

SUKOBI OKO DROGE Da ovo nije prazna priča, može da posvedoči incident o kojem je vest obišla ceo svet 19. septembra: ubistvo litvanskog pripadnika EULEKS-a na području Opštine Zvečan, jedne od četiri još nepokorene. Čim se saznalo da su nepoznata lica tog četvrtka bila otvorila vatru na dva džipa evropske misije, kao i da je jedan pripadnik misije ubrzo podlegao povredama, zvaničnici iz Beograda su poleteli da u ime Srba i Srbije ne samo preuzmu odgovornost za ovaj zločin, već i da prihvate sramotu. Kao da su odmah bili utvrdili da je na EULEKS pucala i Litvanca usmrtila srpska ruka.

Izveštaji sa samog terena, međutim, ukazuju na sasvim verovatnu drugu krajnost, odnosno na mogućnost da je po EULEKS-u tog dana rafalnu paljbu osulo šiptarsko oružje.

U tom delu Opštine Zvečan, naime, ima više šiptarskih sela, poređanih baš u blizini puta na kojem je EULEKS i napadnut. Poznato je i da su ti Šiptari u više navrata pravili velike nevolje i pokušavali da izazovu tragedije sa ozbiljnim posledicama (na primer, najmanje u dva navrata su podmetali eksploziv sa donje strane obližnjeg mosta, i oba puta su lokalni Srbi uspevali da otklone opasnost pre nego što je eksploziv bio stavljen u dejstvo). Ništa od toga nije usmerilo beogradske vlastodršce, pa ni beogradska glasila, ka nešto objektivnijem pristupu. Možda će sledeća činjenica proizvesti takvo što: danima pre pucnjave, EULEKS je obilazio pomenuta šiptarska sela i zaplenjivao prilično velike količine narkotika u njima, što je u nekoliko navrata vodilo ka sukobima između EULEKS-ovaca i lokalnih Šiptara.

Prema pojedinim informacijama, koje kruže društvenim mrežama, ali ne i za istinu zatvorenim glasilima, ta operacija EULEKS-a stvorila je prilične, golim okom vidljive, napetosti između Šiptara iz sela zvečanske opštine i oficira evropske misije. Danima su lokalni Srbi procenjivali da je samo pitanje vremena kada će sve eskalirati u ozbiljnije i pogubnije incidente. Zato ovde niko i nije bio posebno iznenađen kada je odjeknula vest da je litvanski oficir upucan.

 

LJUDI ĆUTE, ALI ZNAJU Iznenađenje, i to nimalo prijatno, izazvao je samo stav zvaničnog Beograda, koji je smesta, maltene ne čekajući ni časa, za ubistvo okrivio Srbe.

Takvo držanje srpske države prouzrokovalo je primetnu nesigurnost među Srbima sa severa Kosova i Metohije. Zbog te nesigurnosti, teško je naći sagovornika za novine po bilo kojem pitanju u Kosovskoj Mitrovici. Ranije uvek spremni za davanje izjava, Mitrovčani ove jeseni mahom izbegavaju kamere, mikrofone i diktafone. Za takvo ćutanje obavezno nude objašnjenje u sledećem stilu:

„Ne pada mi na pamet da pričam, pa da izgubim posao, a pogotovo neću da dajem izjavu za vas iz Beograda.“

S time na umu, nije neobjašnjivo to što sever Kosmeta ostavlja utisak sredine pomirene sa svojom neveselom sudbinom. Oni koji, međutim, pobliže poznaju mentalitet ovdašnjih ljudi, uvereni su u sasvim drugačiji ishod od onog koji priželjkuje Ketrin Ešton sa svojim prijateljima.

„Ljudi ćute, ne priča im se, neće da se izjašnjavaju, mnogo je straha posejano ovde poslednjih meseci. Ljudi se plaše da će ostati bez posla. I ja isto, zato i pričam anonimno. Ali, zapitajte se samo da li će ti isti ljudi da izađu na izbore koji će im ukinuti to radno mesto?! Naravno da neće. Zato sam prilično siguran da će 3. novembra na glasanje izaći manje od deset odsto ljudi. Ljudi odavde znaju šta je za njih dobro, a šta nije. Naučili su to za ovih 14 godina“, kaže tridesetogodišnji Mitrovčanin koji je, razumljivo, tražio da mu ne pominjemo lične podatke.

[/restrictedarea]