Tasovac i Nemanja

Piše Dragomir Anđelković

Kuda nas potencijalno vodi nova ili, kako se čini, pre revitalizovana stara, žuto-eldepeovska kulturna politika, novoustoličenog ministra Tasovca?

Tasovac nije stigao ni ljudski da sedne u ministarsku fotelju, a već je, kao što smo videli, krenuo u ofanzivu. Uprkos koalicionom dogovoru koji je podrazumevao da deo funkcionera Ministarstva kulture i informisanja iz tima prethodnog šefa tog resora ostane na svojim mestima, Tasovac je odmah udario na njih. Državni sekretar Zoran Avramović, izvesnim postupcima novog ministra posredno je oteran, a pomoćnih ministra za medije Dragan Kolarević, i direktno je smenjen. Obojica su neskriveno nacionalno opredeljeni (Kolarević je, ne tako davno, zbog toga bio predmet prave hajke od strane tzv. druge Srbije) i verovatno predstavljaju smetnju realizaciji nekih planova novog ministra i onih koji ga gorljivo podržavaju. Ostaje nam da pokušamo da naslutimo kakav je njihov karakter, pošto će on dugo ostati maskiran, kako bi u očima što većeg dela naše javnosti Tasovac i dalje gradio pozitivan imidž.

 

TALENAT ZA SAMOHVALU  Ivan Tasovac je marketinški vrlo vešt čovek. Ne bi bilo umesno tvrditi da ništa nije uradio u vezi sa Filharmonijom, ali je i tu učinio mnogo manje nego što je uvreženo mišljenje. Naprosto, Tasovac ima izrazit talenat da i kada digne običnu kašiku, to predstavi kao da se radi o ogromnom naporu, te da je prenošenje tog dela escajga od stola do kuhinje pravi podvig, ravan slanju kosmonauta na Mesec. Na osnovu rečenog, a uz višegodišnju hiperaktivnu podršku mnogih medija „evropske Srbije“, stekao je popularnost u najširim slojevima stanovništva. Neretko čak i među ljudima koji su vrlo nacionalno orijentisani. Znajući to, Tasovac sada munjevito povlači poteze sa ciljem da on, i „žuti“ krugovi kojima je blizak, preuzmu dubinsku kontrolu nad resorom koji vodi. S druge strane, u strahu da se to ne odrazi na pad rejtinga vodeće stranke u vladi, i pored besa koji Tasovac izaziva, nema i neko vreme neće biti, odgovarajućeg otpora.

Novi ministar kulture je dobro procenio da je narod umoran od rekonstrukcije i da niko neće reskirati, baš odmah posle njenog završetka, njeno produžavanje zbog smene jednog tek postavljenog člana vlade. Kada se to iskombinuje sa njegovim, samim po sebi visokim rejtingom, očito, neko vreme su mu ruke odvezane da radi skoro što god hoće. A kako će to izgledati, da se zaključiti iz poruka koje, doduše za sada neformalno, stižu iz njegovog okruženja. Njihova potka je da novog ministra baš mnogo ne interesuje nacionalna tradicija, i kao njen važan deo razne godišnjice poput dva veka od rođenja Njegoša ili devet vekova od rođenja Stefana Nemanje. Akcenat će biti stavljen na savremeno stvaralaštvo, a ono će, verovatno, uglavnom biti anacionalnog ako ne baš i antinacionalnog karaktera!

Ni u prethodnom periodu Ministarstvo kulture nije napravilo korenite rezove i u duhu patriotskih najava povelo ozbiljnu nacionalno odgovornu politiku. „Anti Srbija“ je odmah prešla u histerični napad, pa su Petković i njegov tim u priličnoj meri reterirali. Ipak, nisu kapitulirali. Tiho je napravljen diskontinuitet u odnosu na prethodni, otvoreno antisrpski period, odnosno štošta je urađeno u prilog negovanja nacionalnog nasleđa. Sada će se stvari, plašim se, ubrzano vraćati na staro. Kuda to vodi i sa kojim ciljem, možda se najbolje vidi na primeru „slučaja“ Nemanje.

 

[restrictedarea]

IDENTITETSKI KORENI Stefan Nemanja je simbol srpske državnosti i istrajnosti našeg nacionalnog identiteta. I pre Nemanjića Srbi su imali niz svojih država, koje su – kao na primer Srbija pod vlašću kneza Časlava ili Kraljevina Duklja – u nekim periodima bile vrlo snažne, ali su ipak uglavnom imale vazalni status u odnosu na Carigrad ili neki drugi evropski centar moći. Sa Stefanom Nemanjom otpočinje proces naše pune državne emancipacije, koji je rezultirao nezavisnošću Srbije i objedinjavanjem većine srpskih zemalja (sa izuzetkom nekadašnje zapadne provincije Srbije, Bosne, u kojoj su u to vreme naglašeno bili prisutni interesi moćne Ugarske). Potom je usledilo postepeno pretvaranje Srbije u jednu od značajnijih evropskih država. Ujedno, ubrzano se krenulo putem stvaranja autokefalne i dobro organizovane srpske Crkve (SPC). Tako smo dobili instituciju koja je bila čuvar našeg nacionalnog identiteta i u vremenu kada smo dospeli pod vlast Osmanlija, te izgubili svoju državu. U takvim okolnostima nacionalna Crkva i kult narodnih vladara loze Nemanjića, održali su u Srba ideju državnosti i identitetske specifičnosti, te su bili ne samo prepreka za celovitu asimilaciju već i ključni generatori državne obnove.

Nemanja predstavlja „međaš“ naše istorije, koji je imao krucijalnu ulogu ne samo u vezi sa usponom naše državne i nacionalne ideje, već i njenim očuvanjem u nepovoljnim okolnostima. Tako je bilo u prošlosti, tako je i danas. U vremenu kada je srpski nacionalni i državni prostor ponovo podeljen, i odvijaju se procesi identitetske erozije našeg naroda – Nemanja oličava jedinstvo srpske nacije. Stefan Nemanja i Nemanjići, uz SPC koja je sa njima bila i ostala nerazdvojno povezana, imaju svesrpsku duhovnu integrativnu ulogu. Predstavljaju sponu koja čvrsto povezuje Srbiju, Republiku Srpsku, Crnu Goru, ali i ogranke našeg naroda koji imaju manjinski status u regionu ili žive u dijaspori. Stoga, ne samo što je istorijski netačno i politički nedopustivo da se državnost Srbije i srpskog prostora vezuje isključivo za datume iz novije istorije – što se već godinama nažalost zvanično čini – već je zanemarivanje Nemanje veoma štetno i za ideju celovitosti srpskog nacionalnog korpusa. Srbija koja zapostavlja Nemanju ili Njegoša kao da šalje poruku da se odriče srpstva u ime nakaradno shvaćenog srbijanstva.

 

SRPSKA INERTNOST Sve su to razlozi što je država Srbija odavno sistematski morala da počne da se bavi ulogom Stefana Nemanje, te da ovu godinu, kada pada devet vekova od njegovog rođenja, nizom manifestacija obeleži u svetlu Nemanjinog istorijskog i aktuelno-nacionalnog značaja. To je nažalost propušteno. Vlast koju smo imali do 2012. godine za tako nešto bila je nezainteresovana, a neki njeni, i direktno antisrpski segmenti (posebno prisutni u sferi kulture i medija), bili su i celovito, ideološki motivisano, usredsređeni na to da se sve srpsko zatire, a Srbija izdvojena iz srpskog konteksta i svedena na neku amorfnu, čisto tzv. građansku sadržinu, pretvori u puku administrativnu i kulturno-identitetsku jedinicu evroatlantske imperije. Svaka nacionalna tradicija, a pogotovo ona koja ima izrazito državotvorni naboj, za to je opasna i potrebno ju je, za početak, marginalizovati, potom i trajno obesmisliti, a Stefan Nemanja je simbol baš takvog, i dalje politički moćnog, našeg nasleđa.

Posle prošlogodišnjih izbora ustoličena, a nedavno smenjena postavka u Ministarstvu kulture i informisanja – prekomerno opčinjena projektom „Milanski edikt“ – nažalost i sama to u startu, makar asimetrično, u punom svetlu nije uviđala, ali je pod uticajem patriotske javnosti počela da razaznaje stvari. Nije bila prema njima negativno nastrojena, štaviše pokazivala je spremnost da bar kraj godine dobije prizvuk Stefana Nemanje. Poslovična srpska inertnost, klanovska podeljenost i otpori infiltriranih činioca kojima srpstvo nije posebno bitno, kočili su pozitivan razvoj događaja, ali se ipak išlo ka tome da se „ožive“ Nemanja i Nemanjići, i to na način koji bi istakao aktuelnu celovitost srpstva (sa posebnim akcentom na danas ugroženim srpskim korenima Crne Gore, u kojoj je osnivač naše velike dinastije rođen). Sa Tasovcem bilo bi pravo iznenađenje ako bi se to desilo. Ako se Nemanjina godišnjica i obeleži kako bi se umirila patriotska javnost, to će, verovatno, biti učinjeno na način sličan „Mokranjčevim danima“ (ne potcenjujući njih u okviru značaja koji im pripada).

GRAĐANSKO SRBIJANSTVO? Srbija je posle 2000. godine okupirana, a i pre toga je, usled otpočinjanja paklenog jugoslovenskog eksperimenta i potom titoističke antisrpske nacionalne politike, naš identitet bio ozbiljno narušen. Neki zapadni i regionalni centri moći sada žele da se definitivno zatvori „srpsko pitanje“ tako što bi srpstvo bilo dotučeno. Umesto njega bi se na prostoru krnje Srbije ustoličilo srbijanstvo, dok bi proces rasrbljavanja Crne Gore ubrzano bio okončan, odnosno preostali Srbi u okruženju bili bi asimilirani. Okupirana Nedićeva Srbija bar je na kulturnom planu vodila politiku nacionalnog otrežnjenja. Doduše, tome je pogodovalo i to što tadašnji okupator nije imao viziju nekog nadnacionalnog evropskog identiteta, odnosno koliko god bio surov i krvoločan, i te kako je načelno vrednovao ideju nacionalnog. Sadašnji okupator ili bar neki od centara moći koji su deo evroatlantskog saveza elita, imaju viziju anacionalne amorfnosti. Pošto se ipak ne radi o nečemu oko čega postoji opšta saglasnost policentričnog (poluformalnog) imperijalnog vođstva, one periferne nacionalne države koje imaju identitetsku čvrstinu, odnosno nacionalno svesne lokalne elite, tome bar donekle mogu da se suprotstave. Erozija nacionalnog suvereniteta i identiteta tada se takođe u nekim ravnima odvija, ali ipak postoji ogromna razlika u odnosu na razorne efekte do kojih dolazi tamo gde nema otpora ili pak ima i sistematskog lokalnog sadejstvovanja antinacionalnim procesima.

U Srbiji već duže od dve decenije, na državno-sistemskom polu, ima i jednog i drugog. Malo je svesti o tome šta nam se čini, i još manje je hrabrosti da se tome stane na crtu među onima koji participiraju u vlasti, a nisu ideološki antinacionalno nastrojeni. Opet, mnogo je volje da se radi protiv nacije i njenih interesa kod onih koji su deo državnih ili sa njima povezanih NVO kulturnih struktura, a antinacionalno su opredeljeni. Sada, posle otpočetih brzih temeljnih promena u Ministarstvu kulture i informisanja (mnogo većih od smene ministra Petkovića), gotovo i da nema dileme oko toga da je zaustavljen i stidljivi transfer od anacionalnog ka bar diskretno nacionalnom kursu u domenu pomenutog resora. Koliko će se daleko ići u drugom pravcu, mnogo će nam reći odnos Tasovca prema Nemanji. Lično, ne verujem da je Tasovac opterećen bilo kakvom ideologijom, pa otuda ni željom da fokusirano radi u prilog nametanja građansko-srbijanskog (građanskog u okvirima krnje Srbije) identiteta umesto srpskog, ali biće u njegovom okruženju onih koji će na tome raditi, odnosno dobiće krila oni koji to već u NVO medijsko-kulturnoj sferi rade.

[/restrictedarea]