Smrt zapadnog samuraja

Piše Filip Rodić

Zašto je vrhunski francuski intelektualac mislio da je spektakularno žrtvovanje sopstvenog života jedini način da sunarodnicima skrene pažnju na neophodnost aktivne zaštite svog identiteta i tradicije

Bio je utorak popodne, 21. maj. Kroz redove turista željnih da obiđu jednu od najčuvenijih katedrala na svetu probijao se proćelavi starac koga naoko ništa ne bi učinilo posebnim i drugačijim od ostatka svetine. Ništa sem njegovih misli i malog pištolja skrivenog u džepu. Po ko zna koji put ovaj stari Parižanin ulazi u Notr Dam, crkvu koju, kako je sam napisao, „poštuje i kojoj se divi, jer je izgrađena genijalnošću njegovih predaka i jer je spomenik prastarim korenima“ Francuza. Prišao je oltaru, stavio pištolj sebi u usta i udahnuo vazduh poslednji put u svom životu. Onima koji su poznavali njegovu ličnost ili rad odmah je bila jasna težina tog gesta, i objavili su da je Evropa dobila svog Mišimu (aludirajući na japanskog književnika, filozofa i samuraja koji je počinio sepuku posle neuspelog državnog udara 1970. godine). Za one kojima nije bilo jasno, ovaj samuraj Zapada ostavio je oproštajno pismo u kojem je nedvosmisleno objasnio zašto je odlučio da okonča svoj život. Čovek koji je bio oličenje drevnog evropskog ideala viteštva, idući istovremeno i putem ratnika (kao dobrovoljac ratovao je u Alžiru) i putem duha (drugu polovinu svog života posvetio je pisanju i istraživačkom radu), smatrao je da se „sa reči mora preći na dela“ i da svoj revolt protiv modernog sveta mora da kruniše drastičnim potezom. Upravo to je i uradio. „U predvečerje svog života, suočen s ogromnom opasnošću koja se nadvila nad mojom francuskom i evropskom otadžbinom, smatram svojom obavezom da delujem dok još imam snage. Verujem da je neophodno da se žrtvujem da bih prekinuo letargiju koja nas je zahvatila. Ono što mi je od života ostalo poklanjam ovim zadužbinarskim gestom protesta“, napisao je Dominik Vener pred smrt. „Dok toliki ljudi svoj život pretvaraju u ropstvo, moj gest predstavlja etiku volje. Dajem sebi smrt kako bih trgao one čija je savest uspavana. Ja se bunim protiv fatalizma. Ja se bunim protiv trovanja duše i protiv ličnih strasti koje osvajaju i uništavaju korene našeg identiteta, pre svega porodicu, intimno jezgro naše, više hiljada godina stare civilizacije. I dok branim identitet svih naroda u njihovim domovinama, ja ustajem protiv zločina zamene naše populacije“, dodao je on.

 

UGROŽENOST GLOBALIZACIJOM O čemu to govori ovaj čovek? Kakva je to situacija koja ga je naterala da pošalje najdrastičniju moguću poruku? Upravo ovo su pitanja koja je Vener želeo da izazove u umovima ne samo svojih sunarodnika, nego Evropljana uopšte, ali i šire od kontinenta koji je smatrao svojom otadžbinom – kod svih ljudi čiji su kultura, tradicija i identitet ugroženi galopirajućom globalizacijom koja pred sobom ruši sve posebnosti i svetsko šarenilo pretvara u jednoličje. Ako se zagrebe malo dublje i sa distance pogleda šta se dešava u evropskim zemljama, pre svega Francuskoj, odmah je jasno šta je to na šta je Vener želeo da ukaže. Kap koja je prelila njegovu čašu bila je odluka francuskih vlasti da legalizuju istopolne brakove, čime je u francuskom zakonu redefinisan čitav pojam porodice i pola. Ovime se, kako je verovao, uništava i prvi, ali i poslednji bastion društva i iskorenjuju vrednosti koje su poštovane hiljadama godina i koje su od Evrope i napravile to što ona jeste. Verovao je da se time zabija poslednji klin u kovčeg francuskog, ali i evropskog identiteta, koji je već ozbiljno razoren zamenom vrednosnog sistema i stanovništva, kako je to i sam rekao.

Doista, u Francuskoj je u 20. veku, a posebno u poslednjih dvadesetak godina, došlo do ogromnih promena. Redefinišu se svi segmenti života. Od obrazovanja, preko načina ishrane, moralnih vrednosti, vere i sekularnosti, do sastava stanovništva. Čak ni osnovni postulat Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo – koji je bio osovina svakog francuskog državnog uređenja od 1789. više nema svoju težinu i važnost u francuskom društvu. Samo nekoliko, u okeanu primera, dovoljno je da se shvati kuda se ide i šta je već učinjeno.

„Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumevanje sopstvene istorije“, rekao je Džordž Orvel, a vlasti u Parizu su ga dobro čule, razumele i poslušale. Udžbenici iz istorije u francuskim školama poslednjih godina prilagođeni su novom sastavu đaka. Tako je, na primer, iz udžbenika izbačena lekcija o bici kod Poatjea u kojoj je 732. godine Karlo Martel do nogu potukao muslimansku mavarsku vojsku i zaustavio širenje islama po Zapadnoj Evropi. Procenjeno je da zbog političke korektnosti u ovom trenutku nije prikladno đacima, među kojima je sve više potomaka mavarskih osvajača, predavati o velikoj pobedi hrišćanske vojske. Uz zvanično obrazloženje Ministarstva obrazovanja, da je sada potrebno više vremena posvetiti „proučavanju vanevropskih civilizacija“, iz udžbenika su od 2007. pa do danas pored Karla Martela izbačeni i Klodvig, Igo Kapet, Luj IX (poznatiji kao Sveti Luj), Fransoa I, Anri IV i Luj XIII, dok su lekcije o Luju XIV, pa čak i Napoleonu svedene na nužni minimum.

„Ovo je pedagoški i kulturološki skandal“, ocenio je istoričar Dimitri Kasali, dodajući da je ovakva odluka „neshvatljiva“, jer je nemoguće shvatiti rođenje francuske kraljevine bez pominjanja Klodviga, stvaranje države bez Luja IX, renesansu bez Fransoa I… Njihovo mesto zauzele su lekcije o Kini, Indiji i afričkim carstvima, pa danas samo istorija Podsaharske Afrike zauzima oko 10 odsto nastavnog programa. „Poznavanje istorija Kine, Indije ili Afrike je važno i zanimljivo, posebno u vreme globalizacije. Mora se, međutim, matematički konstatovati da se nova tematika u programe uključuje nauštrb ključnih delova istorije Francuske ili Evrope“, naveo je Kasali, koji je čak napisao i udžbenik sastavljen od izostavljenih lekcija.

[restrictedarea]

NEPOŽELJNA SVINJETINA U velikoj većini francuskih škola danas je u kantinama nemoguće naći i svinjetinu, koja je u poslednjih petnaestak godina potpuno izbačena iz ishrane đaka. Još početkom devedesetih godina prošlog veka, u slučaju da se služi obrok napravljen od svinjskog mesa učenici jevrejske ili muslimanske veroispovesti imali su mogućnost da uzmu jelo napravljeno u skladu sa njihovim verskim zakonima. Tu mogućnost, međutim, đaci hrišćani ili ateisti danas nemaju. Nemaju je, štaviše, ni vojnici, a prema istraživanjima sprovedenim prošle godine, veliki broj klanica u Francuskoj (u regionu Pariza taj procenat iznosi 100 odsto) sprovodi isključivo ritualan način klanja životinja u skladu sa muslimanskom verom, a deo tako dobijenog mesa koji nije namenjen islamskim mesarama nije označen. Ovo saznanje izazvalo je revolt kod velikog dela stanovništva – od hrišćana (koji smatraju da ne bi trebalo jesti meso životinje koja je praktično prineta na žrtvu u ime druge vere), preko nacionalista (koji u tome vide napad na svoje tradicionalne vrednosti) i boraca za prava životinja (koji muslimanski način klanja smatraju nepotrebno surovim), do organizacija za zaštitu potrošača (koje insistiraju na tome da kupac mora biti detaljno obavešten o proizvodu koji kupuju i koji ukazuju da kod ritualnog klanja postoji povećana opasnost od bakterijske infekcije mesa, pre svega ešerihijom koli). Koliko se daleko ide da bi se udovoljilo muslimanskom delu stanovništva, a da se želje većinskog, autohtonog francuskog stanovništva ignorišu, možda ponajbolje pokazuje činjenica da je jedini francuski veliki lanac restorana brze hrane, „Kvik“, od avgusta 2010. počeo da služi isključivo halal hranu. Ove pojave izazvale su oštru reakciju jednog dela stanovništva, koje smatra da je tradicionalna francuska kuhinja stvar na koju bi trebalo biti ponosan i koju treba sačuvati po svaku cenu. Tako je, na primer, organizovano više velikih koktela, među kojima je najveći bio 18. juna 2010. godine (na 70. godišnjicu De Golovog poziva na otpor nacističkim okupatorima) kod Trijumfalne kapije u Parizu, na kojima je služeno isključivo crno vino i suva svinjska kobasica.

Vener

Dominik Vener rođen je 1935. godine u Parizu. Kao mladić dobrovoljno se prijavio u vojsku i otišao da se bori u Alžiru. Demobilisan je 1956. i radio kao urednik, pisac i istoričar. Objavio je 47 knjiga, uglavnom iz istorije, od kojih je poslednja, „Samuraj Zapada“, objavljena posthumno.

Značajan segment u potiskivanju francuskog identiteta predstavlja i udaranje na Katoličku crkvu (protestanti u Francuskoj su vrlo malobrojni i njihov broj je već sada manji od broja muslimana u ovoj zemlji), ali istovremeno i na sekularnost koja predstavlja ponos francuske države još od revolucije 1789. Treći front u ovom domenu predstavlja pojačana islamizacija, i sve veće prisustvo muslimanskih pravila u svakodnevnom životu Francuza. Uništavanje Katoličke crkve ilustruju dva najuočljivija primera. Po zakonu iz 1905. godine, sve crkvene zgrade pripadaju državi, a Senat je ove godine identifikovao čak 2.800 crkava, među kojima su neke stare i više od 500 godina, koje bi trebalo srušiti, jer je njihovo održavanje postalo preskupo za državu. Sa druge strane, sve su učestaliji napadi raznih ateističkih udruženja i pokreta na crkvu – od vređanja sveštenstva do skrnavljenja verskih objekata. Najaktivnije u ovome su svakako pripadnice feminističke organizacije „Femen“, koje ne propuštaju priliku da, zbog odnosa crkve prema ženama, vrlo agresivno i krajnje uvredljivo napadaju crkvu, dok se muslimanskih verskih objekata klone, iako je poznato da je žena u islamu u daleko gorem položaju nego što je to slučaj kod katolika. Istovremeno sa rušenjem 2.800 crkava sprovodi se sasvim suprotan proces kada je slučaj sa džamijama. U celoj Francuskoj 1976. bilo je oko 150 džamija, dok ih danas ima više od 2.300, a dodatnih oko 150 je u izgradnji. I pored ovako velikog broja džamija, francuski muslimani tvrde da nemaju dovoljno mesta za molitvu, pa organizuju molitve na ulicama svih većih francuskih gradova i samim tim, tokom svojih okupljanja, onemogućavaju upotrebu svih tih ulica ostalim građanima Francuske. Država ove slučajeve ignoriše i ovakva okupljanja ne zabranjuje.

U Francuskoj se danas favorizuje i ono što protivnici ovog trenda nazivaju „zamenom stanovništva“. Stopa nezaposlenosti je na veoma visokom nivou – bez stalnog posla je oko pet miliona ljudi, odnosno 18,5 odsto stanovništva (podaci DARES, agencije za statistiku francuskog Ministarstva rada), dok među mladima do 25 godina iznosi 25,7 odsto (podaci Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomske studije INSEE). Uprkos tome, Francuska legalno godišnje primi između 150 i 200 hiljada imigranata. Ovo često dovodi do takvih apsurda da na ulici kao beskućnici umiru ljudi koji su se borili za Francusku (na primer, bivši legionar Bernar, star 59 godina, koji je umro od hladnoće 27. oktobra 2012. u Parizu), dok se ilegalnim imigrantima obezbeđuje smeštaj ili da se iz samačkih hotela izbacuju francuski radnici da bi u njih bili primljeni ilegalni imigranti (jedan od slučajeva je izbacivanje 12 francuskih radnika iz doma za mlade radnike u gradiću Laon, 1. jula ove godine). U ovom smislu, u oči upada i pojava koja je u Francuskoj dobila naziv „antibelački rasizam“. Napadi, najčešće na stare i nemoćne, koji za jedini motiv imaju činjenicu da se radi o belcima i Francuzima, postali su uobičajena stvar u svim delovima zemlje sa značajnijim imigrantskim stanovništvom, pre svega onim iz Magreba. Ovakvih primera ima bezbroj i neretko se zataškavaju, ali najinteresantniji je slučaj Mari Než Sarden (35), vlasnice knjižare u pariskom predgrađu Burže, koja je u poslednjih devet godina preživela 33 ozbiljna napada – oružanu pljačku, grupno silovanje, davljenje, prskanje kiselinom… Već oguglala, svakodnevno vređanje, zastrašivanje i maltretiranje i ne pominje. Sve ovo zato što je ona Francuskinja, koja je odlučila da zadrži knjižaru koju su njeni roditelji otvorili sredinom prošlog veka u delu grada u kojem danas skoro u potpunosti žive građani pristigli iz Afrike. Za petnaestak napada do sada je podnosila krivične prijave policiji, ali nijedan slučaj nije okončan sudskom presudom u njenu korist, iako su počinioci bili identifikovani. Njena borba za opstanak na rodnom tlu osvojila je srca mnogih Francuza, od kojih je dobila nadimak „Ona koja je rekla ‚ne‘“, što je i naslov knjige koju je napisala o svojoj patnji. Živi potpuno zabarikadirano i njena knjižara je, verovatno, jedina na svetu u koju se može ući tek ako se pozvoni. Poput Srba iz, recimo, Orahovca ili bilo koje druge enklave na Kosovu.

Ovo su stvari koje Dominik Vener nije mogao više da izdrži, koje nije mogao nemo da posmatra i zbog kojih je odlučio da svoj život žrtvuje u nadi da će osvestiti svoje sunarodnike i navesti ih na otpor uništavanju svoje zemlje i naroda, pre nego što bude kasno…

[/restrictedarea]