Kad pravda čeka „pravo vreme“

Piše Miodrag Zarković

Iako je sudski postupak povodom Tatonove smrti okončan, što bi trebalo da znači da su sve značajne činjenice nedvosmisleno utvrđene, još uvek se ne zna šta je tačno ugasilo život mladog Francuza: da li udarac (i čiji, i gde) ili nešto drugo, nešto što nema veze sa samim navijačkim obračunom u kojem je Taton nesumnjivo bio žrtva!

Koliko god lično bio tužan u ovom političkom trenutku, Dragan Đilas tuguje sam. Četiri godine unazad, međutim, mogao je bespogovorno da naredi Beograđanima da tuguju zajedno sa njim. Upravo je to i uradio 29. septembra 2009, kada je, tada još relativno svež na položaju gradonačelnika, naredni dan, 30. septembar, bio proglasio za Dan žalosti u prestonici.

Uzrok te žalosti bila je smrt francuskog državljanina Brisa Tatona, navijača fudbalskog kluba „Tuluz“, koga je u jezgru Beograda – veli jedna sudska presuda – mučki ubila skupina navijača „Partizana“. Ne bi li pokazao celom svetu da Srbija voli Francusku onako kako je ona – kaže jedan spomenik – svojevremeno volela nas, Đilas je stanovnike srpske prestonice primorao da ožale Tatona onako kako niko nikada nije ožalio nas.

U odnosu na to vreme, mnogo se toga promenilo. Promenila se, kažu, čak i vlast. Pa i gradonačelnik Beograda: od pre nekoliko dana, to više nije Dragan Đilas. Ali, nije se promenila sudska presuda. Pomenuta skupina „Partizanovih“ navijača i dalje se nalazi iza rešetaka. Ovolike „promene“ i „borba protiv korupcije“ nekako prođoše mimo njih, žrtvovanih onako kako je Francuska često žrtvovala nas.

Zbog čega je to tako? Možda zato što, kako reče jedan od branilaca osuđenih navijača (inače funkcioner Srpske napredne stranke), još nije vreme?

 

NIŠTA SE NE ZNA Kada je reč o promenama nastalim u protekle četiri godine, ponajviše su se promenila saznanja javnosti o događajima koji su ishodovali Tatonovom smrću, i o sudskom postupku koji je vođen u vezi sa tim slučajem.

Najpre, ispostavilo se da mnogo toga u stvari ne znamo. Iako je sudski postupak povodom Tatonove smrti uveliko okončan, što bi trebalo da znači da su sve značajne činjenice nedvosmisleno utvrđene, još uvek se ne zna šta je tačno ugasilo život mladog Francuza: da li udarac, i čiji, i gde, ili nešto drugo, nešto što nema veze sa samim navijačkim obračunom u kojem je Taton nesumnjivo bio žrtva? To su sve pitanja na koja pouzdanog odgovora nema, iako su u obrazloženju sudske presude nekakvi odgovori zaista ponuđeni na osnovu vajnih nalaza istražnih organa.

Takođe se ispostavilo da Taton nije bio običan državljanin Francuske, kao što ni osuđeni navijači „Partizana“ nisu obični državljani Srbije. Taton je bio navijač „Tuluza“, fudbalskog kluba iz istoimenog grada; Taton je bio francuski navijač; u stvari, to bi morao da bude, tako bi morao da bude predstavljan i opisivan, barem u vestima u kojima se za njegove ubice navodi samo da su navijači „Partizana“, dok se za Tatona podvlači da je bio francuski državljanin.

Pogledajmo kako bi izgledao obrnut primer: srpski državljani usmrtili francuskog navijača. Ne ide, dabome. Nema razloga da se oni kite državljanstvom, a da se Taton ogoljava samo kao navijač. Isto tako je, onda, besmisleno i ovo što srpska glasila rade već četiri godine: obavezno naglašavaju da je pokojni Taton bio Francuz, odnosno francuski državljanin, dok za pohapšene Beograđane isključivo – i pri tom pogrdno, zbog odomaćenog prizvuka rečenog pojma – navode da su navijači, tj. pripadnici tog nesnosnog, tegobnog, sramotnog sloja svakog, pa i našeg društva. On je državljanin, a oni navijači! Naravno da su krivi.

[restrictedarea]

ZABRANJENA SVEDOČENJA Još jedna stvar koja se ispostavila u međuvremenu, jeste da Stefan Veličković, jedan od pohapšenih i osuđenih navijača „Partizana“, nije uopšte ni učestvovao u tuči koja je dovela do smrti Brisa Tatona. Štaviše, Veličković nije bio ni prisutan na Obilićevom vencu, poprištu sukoba, već mu je upravo u tom trenutku, dok su njegovi prijatelji navijači surovo ubijali francuskog državljanina, na sasvim drugom mestu policajac uzimao lične podatke i pisao kaznu za nepropisno parkiranje. Svejedno, Veličković je prvostepenom presudom osuđen na 15 godina robije zbog saučestvovanja u ubistvu Brisa Tatona, da bi mu u apelacionom postupku, u kojem je presuda potvrđena, kazna bila smanjena na sedam godina.

Ispostavilo se, isto tako, da je Taton posle navijačke tuče bio svestan, orijentisan, pokretan i komunikativan. Takvog su ga zatekli pripadnici Hitne pomoći, koji su stigli na lice mesta da ga odvezu u bolnicu. Takvog su ga i odvezli do Urgentnog centra, u koji je ušetao na sopstvenim nogama i u prisebnom stanju, kako smo takođe saznali. Isto kao što nam je u međuvremenu rečeno da ekipi Hitne pomoći koja je preuzela Tatona nije bilo omogućeno da svedoči na suđenju.

Ispalo je i da su još dve osobe bile sprečene da daju zvaničan iskaz u sudu: Svetlana Bubanja, koja je telefonom i pozvala policiju da javi da je mladić – Taton – teško povređen posle navijačke tuče, kao i Dragan Crepulja, radnik garaže na Obilićevom vencu, koji je em video kako je došlo do povređivanja Tatona, em mu je prvi pružio pomoć. I Bubanja i Crepulja tvrde da Tatona niko nije bacio u provaliju podno stepeništa, već da je u istu sam uskočio, nenamerno, kada je bežao iz navijačke tuče. Njima dvoma, avaj, nije bilo dozvoljeno da u sudnici ispričaju ono što su videli, odnosno predsedavajuća sudija nije smatrala da su njihova svedočenja bitna za postupak protiv Tatonovih ubica.

USKRAĆENA PRAVA Saznali smo, sve u svemu, da su okolnosti pod kojima se odigrala navijačka tuča na Obilićevom vencu, tog kobnog 17. septembra 2009. godine, uveliko drugačije od onoga kako su bile predstavljene u prvi mah. Tatona u provaliju naprosto nije bacilo 14 izvršilaca: najpre zato što to nije fizički moguće, pogotovo ne nad tako uskom provalijom u koju je Taton navodno bačen, a zatim i zato što ne postoji niti jedan dokaz da se to zaista tako i dogodilo. Danas znamo da tužilaštvo nije uspelo da na bilo koji način poveže ma koga od optuženih i kasnije osuđenih navijača sa usmrćivanjem Brisa Tatona.

Mogu li se onda navijači pravosnažno osuđeni za ubistvo Brisa Tatona smatrati njegovim ubicama? Danas znamo da to baš i ne bi moglo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što im je uskraćeno jedno od osnovnih ljudskih prava: ono koje im jemči pošteno i nepristrasno suđenje. Njih četrnaestorica, od kojih je jedan i dalje u bekstvu, a jedan čeka da bude izručen Srbiji iz Španije gde je uhvaćen u februaru, pošteno suđenje nisu imali, u šta se može uveriti svako ko pogleda dokumentarni film „Pretpostavka pravde“ Borisa Malagurskog i Ivane Rajović, posvećen upravo nečovečnim propustima, nepravilnostima i zlonamernostima u sudskom postupku za ubistvo Brisa Tatona.

Danas znamo – videli smo ili se podsetili u filmu „Pretpostavka pravde“ – da su razmere tog nameštenog sudskog postupka bile čudovišne, i da je u njemu učestvovalo bezmalo celo društvo, tj. svako ko je poželeo da hitne kamen na žrtvovane mladiće. Učestvovao je i Tomo Zorić, portparol javnog tužilaštva, čije tragikomično pojavljivanje u filmu „Pretpostavka pravde“ pokazuje da on u stvari blagu predstavu nema o slučaju Taton, iako je onomad na sav glas, naoružan uverenošću nekoga ko je svojim očima video istinu, pretio uhapšenima da će biti najsurovije kažnjeni. Učestvovali su i nebrojeni javni delatnici, prvenstveno političari, od kojih su neki, poput Nenada Čanka, u međuvremenu i sami iskazali svoju zversku prirodu kakvim činom neobuzdanog nasilja, iako su onomad prizivali maltene konopac za žrtvovane navijače „Partizana“.

 

MUK NOVINARA Ko, međutim, danas učestvuje u nameštenom sudskom postupku? Gde danas zapinje, pa pravda i istina nikako ne uspevaju da isplivaju na videlo?

Šta je to što sprečava dnevni list „Informer“ da se monstruoznom prirodom suđenja za ubistvo Tatona bavi duže od nekoliko dana, koliko je posvetio ovom slučaju početkom leta? Šta sprečava ostala glasila da se osvrnu na „nove“ okolnosti i ukažu na moguće zlonamernosti u sudskom postupku? Šta to usmerava vrle srpske novinare da se temom skandaloznog suđenja „ubicama“ Tatona bave samo u retkim prilikama, obavezno onda kada je SNS-u potreban kakav politički ustupak od SPS-a, stranke čiji se vođa i te 2009, kao i danas, nalazio na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova, odgovornog za istragu koja je sprovedena sa onoliko nedopustivih propusta?

Šta je, u krajnjem slučaju, razlog zbog kojeg je, kako je već rečeno na početku teksta, jedan od branilaca osuđenih navijača nezvanično rekao da „još nije vreme“ da se sa najvišeg političkog mesta izda naređenje da se nanovo ispitaju sve okolnosti vezane za smrt Brisa Tatona i pritiske koji su uzrokovali onako skandalozno suđenje?

Upravo je vreme ono što se bespovratno troši. Naročito vreme žrtvovanih mladića, koji već četiri godine trunu po srpskim zatvorima, osuđeni za nešto što, po svoj prilici i prema svim raspoloživim saznanjima, nisu počinili – pri tom, svi do jednog spremni da odgovaraju za ono za šta jesu krivi, a to nije „krivično delo teškog ubistva“ za koje služe kaznu, već „učešće u tuči sa smrtnim ishodom“, odnosno, u slučaju Stefana Veličkovića, prekršaj pogrešnog parkiranja.

Vreme? Tačno, nije vreme. Ono je odavno prošlo.

[/restrictedarea]