Izgubljeni sinovi (pre)jakih očeva

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Dve kancelarske i porodične sudbine, Vili Brant i Helmut Kol: u sećanjima njihovih sinova, pretočenim u literaturu, Brant je „otac na distanci“, ali voljen, a priča o Kolu je „tragedija biblijskih razmera“

Niko se tako, čini se, studiozno, temeljno i istraživački svestrano ne bavi svojim znamenitim ljudima kao Nemci. Onima poznatim po dobru, kao i (možda još i više) onima po zlu.

Stranca uvek iznova može da iznenadi, kad je reč o ovim drugima, toliko interesovanje, gotovo fascinacija, tragično zgusnutom i relativno kratkom erom nacizma (nepunih dvanaest godina vlasti) i njegovim (glavnim) akterima: o Hitleru, Geringu, Gebelsu, Romelu, Šperu i (nacističkoj) kompaniji, gotovo kao s („folksvagenove“) trake nesustalo silaze nove publicističke i istorijske knjige, emituju se televizijske i filmske storije, s fantastičnom prođom. Veoma profitabilna „roba“.

PORODIČNE USPOMENE Ostavimo njih. Ovom prilikom „svedočimo“ o naglašenom interesovanju javnosti, i brojnih autora, za politički, i u poslednje vreme posebno, intimni (porodični) životopis dve nesporno važne, sasvim različite, ne samo po političkim orijentacijama, ličnosti nemačke posleratne istorije. Jednog počivšeg kancelara Vilija Branta i jednog još u životu, a gotovo izvan njega (vezan poodavno za invalidska kolica, izolovan od sveta), Helmuta Kola.

O prvom posleratnom socijaldemokratskom kancelaru i nobelovcu, kako najavljuju mediji, biće publikovano najmanje trideset knjiga: uz one ranije štampane, čitava biblioteka!

Neposredan povod: stota godišnjica od rođenja Vilija Branta (18. decembar 1913. godine). Prva u tom nizu, „Familija Vilija Branta“, autora Torstena Kernera, a u izdanju poznate frankfurtske izdavačke kuće „S. Fišer“, već je pred čitaocima. Dočekana je naglašenim publicitetom: „Špigl“ je ovom događaju, računajući i intervju s jednim od tri Brantova sina (srednjim) Larsom (62), slikarom i piscem, ustupio pune četiri strane u broju od 19. avgusta.

Lars nije slučajno izabran za sagovornika ovim povodom, iako su i dva druga Brantova sina intelektualne ličnosti od ugleda i formata: najstariji, Peter, je istoričar i profesor Univerziteta, najmlađi, Matijas, (veoma) poznat glumac. Lars se, naime, 2006. godine nemačkoj javnosti predstavio kao sjajan pisac, upravo knjigom o svom (velikom) ocu: njegove „Uspomene“ su nedeljama držale sam vrh liste bestselera u nemačkim medijima.

I (stariji) sin Helmuta Kola, Valter Kol, uspešan poslovni čovek, uzburkao je javnost dirljivo pisanom knjigom o svom (turobnom i mučnom) odrastanju uz, takođe, (pre)moćnog oca. I takođe kancelara. Tu, međutim, prestaju sve sličnosti, a počinju gotovo ponorne razlike između sinova i očeva Brant i Kol.

Brant bi, da je živ, s respektom i uvažavanjem prihvatio sopstveni portret „slikan“ sinovljevom rukom, iako u toj „slici“, u emotivnom smislu, figurira kao „otac na distanci“, odsutan, ali voljen.

U to nas uverava i jedan detalj: dopadala mu se, kažu, slika Georga Majstermana namenjena „galeriji kancelara“ u Predsedništvu vlade. Na tom portretu, koji se nije dopao potonjem kancelaru Helmutu Kolu (na vlast je došao posle Brantovog naslednika Helmuta Šmita), pa je isposlovao da ga zameni drugom slikom, Brant je (modernistički i ekspresionistički) predstavljen kao čovek koji gotovo „nije tu a jeste tu“.

Kol je, međutim, knjigu svog sina doživeo kao – tešku optužnicu. Javnost je, prvi put, videla „kancelara ujedinitelja“, tako izbliza, i to kao totalnog egomana, čoveka koji je istinski i fanatično voleo samo vlast i – samog sebe. Posle publikovanja te knjige, prekinuo je svaki, ionako redak i otuđen, kontakt sa svojim sinovima. Njegova vrata su i do danas, iako je od obelodanjivanja sinovljeve ispovesti o mučnom odrastanju u senci premoćnog i neosećajnog oca (Valter otkriva da je u jednom času, iako već odrastao čovek, bio na ivici samoubistva!) proteklo mnogo vremena, ostala nemilosrdno zalupljena.

Svi dosadašnji pokušaji Kolovih sinova da nekako uspostave (ponovni) kontakt s ocem su propali. Pisma, mejlovi, telefonski pozivi, poruke, ostaju bez odgovora. Kao što je ostao uzaludan i pokušaj njegovog sina Valtera, pretočen u novu knjigu, koja je trebalo da otvori put ka pomirenju. Porodična „tragedija biblijskih razmera“, primećuje berlinski „Tagesšpigel“, varirajući temu sina otpadnika (zabludelog) koji se, pokajnički, vraća u očevo naručje, s tim što se, u ovom slučaju, kao izgubljen, ali isključiv pojavljuje – otac.

[restrictedarea]

MAJKE I MAĆEHE Metaforom o „porodičnoj tragediji biblijskih razmera“ opisana je, nemačkoj javnosti sada već poznata, „velika drama Kolovih“. Supruga bivšeg, „večitog kancelara“ (vladao je punih šesnaest godina) izvršila je samoubistvo; Helmut se, posle pada niz stepenice u porodičnoj kući u Ogershajmu (Ludvigshafen), fizički, a i, u dobroj meri, mentalno oduzet, ponovo oženio tridesetak godina mlađom izabranicom, bivšom saradnicom (s kojom je, tvrde sinovi, održavao „sentimentalnu vezu“ i za života njihove majke). Majke, tako se zove njegova nova žena, je stavila Kola u bukvalno zatočeništvo: niko ne može da, na bilo koji način, priđe Kolu, uključujući njegove sinove i najbliže, stranačke i porodične prijatelje, bez njenog „blagoslova“!

I Brantovi sinovi imaju „maćehinski odnos“ prema „maćehi“, Vilijevoj poslednjoj supruzi, istoričarki Brigiti Zebaher Brant (udala se posle njegove smrti za bankara Helmara Kopera, koji se nekada nalazio na čelu „Dojče banke“), s kojom se „posvađala“ i Brantova Socijaldemokratska partija: pokušavala je da „falsifikuje“ Branta, da ga predstavi, idejama i opredeljenjima, onakvim kakav on nikad nije bio.

Brantovi sinovi, za razliku od Kolovih, nisu, pak, proslovili nijednu tešku i optužujuću reč o ocu. Ni Lars u već spomenutoj knjizi, ni naglašeno uzdržani Peter, koji je u jednom od retkih intervjua, koji je, na temu svoga oca, dao minhenskom magazinu „Fokus“. Govore o „izvesnoj distanciranosti“ koja je postojala između Branta i njegove dece, koja se s njihovim odrastanjem, i Vilijevim odlaskom iz (Zapadnog) Berlina s položaja gradonačelnika u Bon, najpre na funkciju šefa (zapadno)nemačke diplomatije, a potom saveznog kancelara, samo uvećavala. Taj „zid“ je, međutim, bilo moguće prevazići, a on se održavao, priznaju, ne samo njegovom nego i njihovom krivicom.

U spomenutom intervjuu „Špiglu“ Lars definiše njihov odnos njihovom „prirodom“: on (Brant) nije bio ni moj prijatelj, ni moj neprijatelj. Bio je jednostavno – otac koga, kaže, nikad, ni za života, ni sada, nije oslovio (samo) imenom. On je bio on, ja sam bio ja, dve osobe koje su prihvatale ono što jesu. Upravo to, slobodu koju je imao s očeve strane, sin označava kao očev najveći poklon.

Lars je verovatno jedini sin, kad je reč o velikim državnicima, a Brant jeste to bio, koji je povremeno pisao očeve govore, sledeći, dakako, njegovu misao i politički stav. Predlagao mu je, povremeno, i neke nove teme i – približio mu Tomasa Mana: veliki pisac je u svojim esejima i obračunu s nacistima bio veoma oštar.

AFERA GIJOM Brantov sin otkriva da ga je otac, usred velike „afere Gijom“ – agent istočnonemačke tajne službe bio je tadašnjem zapadnonemačkom kancelaru podmetnut kao lični referent! – pozvao u dva sata posle pola noći (reč je, inače, o 1974. godini) da dođe kod njega. Pokazao mu je tekst ostavke koju je nameravao da pošalje predsedniku Republike. Nije mi uspelo da ga od toga odgovorim, rekao je Lars.

I njegov brat Peter otkriva neke zanimljive detalje u intervjuu „Fokusu“ iz odnosa sa ocem. Kao fanatični mladi levičar, neki tvrde „trockista“, Peter se, kaže, prvi put „žestoko sukobio“ s ocem zbog – rata u Vijetnamu.

Brant je, posle povratka iz Vašingtona, u jednoj izjavi izrazio „izvesno razumevanje“ za američko držanje u ovom slučaju. Posle ovog sukoba, postao je uočljivo kritičniji prema Vašingtonu.

Saopštio je, takođe, još jedan nepoznat detalj: posle atentata na vođu studentskog pokreta Rudija Dučkea, s kojim je bio prijatelj, Peter je, kao učesnik u demonstracijama, uhapšen i držan u zatvoru trideset šest sati. Njegov otac je u tom času bio ministar spoljnih poslova u Bonu. I još jedan: otac se veoma radovao kad mu je sin diplomirao na studijama istorije; čovek koji je stvarao istoriju želeo je, u mladim danima, da bude istoričar.

Brant je, inače, po prirodi posla i političke angažovanosti, bio, kad je reč o porodici, često fizički odsutan. Bivao je, povremeno, i kad je tu, po svojoj intimnoj prirodi, duhovno odsutan.

Ta osama, koju su njegovi protivnici, nepravedno i neopravdano, „dijagnostikovali“ kao depresiju, pratila ga je, kažu, još od detinjstva. Rođen kao vanbračno dete, i kao Herbret Fram (majka mu je, u času njegovog rođenja, imala jedva devetnaest godina) – podatak koji će njegovi politički protivnici konzervativci, uključujući i samog Konrada Adenauera, u političkim obračunima bezočno eksploatisati, da bi mu se, decenijama kasnije, u ime političke korektnosti i kulture, javno izvinili! – naučio je da se povlači (fizički) u ćoškove i (psihički) u sebe.

Rano je počeo da se politički angažuje, kao „levičar od rođenja“, najpre u Socijalističkoj radničkoj partiji. Kad su nacisti preuzeli vlast, 1933. godine pobegao je u Norvešku, odakle se borio protiv njih. Tamo se oženio Norvežankom Rut, s kojom će biti, ne previše veran, više od tri decenije u braku. Budući kancelar se vratio u poraženu domovinu kao – norveški oficir.

Zbog angažmana u borbi protiv nacista za njegovo ime će se, ne bez razloga, u času preuzimanja kancelarskog trona, vezati velika nadanja mnogih, ne samo u Nemačkoj, kao lidera koji može doprineti moralnoj obnovi.

Očigledno ne bez razloga. Njegovo čuveno klečanje pred spomenikom stradalima u Varšavskom getu pomoglo je Nemcima da opet „uspravno hodaju“. A pomirenje sa susedima na istoku – čuvena Brantova „istočna politika“ – usred Hladnog rata, donelo mu je „Nobelovu nagradu za mir“.

[/restrictedarea]