Generala nema ko da čita

Piše Darko Tanasković

Šarl de Gol je u čuvenom govoru, aprila 1965, gromko poručio: „Izabrali smo nezavisnost. Reč je o tome da se, ne dovodeći u pitanje prijateljstvo s Amerikom, ponašamo kao Evropljani, što jesmo. Svaka nacija bi trebalo sama o sebi da odlučuje…“ De Gol je uzleteo, proleteo i ugasio se kao kometa, obasjavši Republiku sjajem istinske veličine, ali, kako izgleda, u tragičnom raskoraku s neumitnim hodom istorije

Na nekim francuskim televizijskim kanalima gledaoci su ovih dana mogli da vide sledeći prizor: visoki francuski diplomata s nekoliko američkih kolega nazdravlja čašom šampanjca. Verovatno je posredi zadovoljstvo činjenicom da je Francuska jedina od evropskih država nedvosmisleno i snažno podržala nameru SAD da vojno „kazne“ sirijskog predsednika Bašara al Asada zbog navodne upotrebe hemijskog oružja protiv sopstvenog naroda. Tačnije, to su učinili njen predsednik i vlada. Povukao se, posle negativnog glasanja u Parlamentu, čak i Gordi (neki kažu „perfidni“) Albion, što bi doskora bilo nezamislivo, a moglo bi značiti da na Ostrvu lažljiva i bleferska blerovština upregnuta u američke ratne kočije, u kojima je povremeno bila i kočijaš, kod Engleza sve teže prolazi.

„JEDAN KORUMPIRANI SILEDŽIJA“ Francuska, na koju se, posle odbijanja da se svrsta s Amerikom u napadu na Irak, u Bušovom Vašingtonu gledalo s mešavinom gneva i prezira, uspela je, zaslugom desničara Sarkozija i lavičara Olanda, da za samo deset godina pokajnički postane najpouzdaniji saveznik SAD-a. A te 2003. godine, podsetimo se, jedan od najtiražnijih svetskih tabloida „San“ objavio je na naslovnoj strani fotografije Sadama Huseina i Žaka Širaka. Ispod slika je pisalo: „Uočite razliku!“, uz komentar: „Jedan je korumpirani siledžija koji dovodi u opasnost život naših vojnika. On se ruga Britaniji, uništavajući demokratiju i ugrožavajući svetski mir. Drugi je Sadam Husein.“ Taj isti Širak je još samo koju godinu ranije tvrdio da je priilikom bombardovanja Jugoslavije zaštitio glavne beogradske mostove. Sreća je u nesreći što se sav taj užas zbivao pre više od jedne decenije. Od Olanda bismo se malo čemu mogli nadati, iako Tjeri Repenten, delegirani ministar Francuske za evropske poslove, ovih dana baš u Beogradu podseća na francusko-srpsko savezništvo u Prvom svetskom ratu i s osmehom govori o tome da Srbija u Francuskoj ima iskrenog prijatelja na putu evrointegracije, koji će, doduše, „biti težak i možda će se učiniti dugim“. Nedavno je na regionalnom samitu na Brdu kod Kranja predsednik Oland svečano izjavio da Srbiju smatra ključnim partnerom u regionu (valjalo bi proveriti da to isto nije, možda, rekao još nekome), a Repenten je ocenio da su „naši politički odnosi već veoma dobri“, dok bi ekonomska i trgovinska razmena trebalo da dostignu taj nivo. Na kojem li su sad nivou, ako su im politički odnosi uzor? Inače, nijedan francuski predsednik, čak ni Srbima osvedočeno naklonjeni Miteran, nikada nije posetio svog „ključnog“, od pre izvesnog vremena i „strateškog“ partnera na ušću Save u Dunav. Miteran je 1989. godine bio u Sloveniji, a Širak je 2001. pohodio Hrvatsku, da bi podržao njeno kretanje putem pridruživanja EU. Nikako da stignu do Beograda i polože cveće pred Spomenikom zahvalnosti Francuskoj. Možda su se pribojavali da baš u tom trenutku ne bude zastrt crnom tkaninom, što se iz nekih razloga u novije vreme povremeno događalo.

[restrictedarea]

GENERAL – USPRAVAN I DALEKOVID  Kako je krenulo, Oland će, ako dovoljno dugo ostane na vlasti, možda jednom i doći, jer on radi sve što jedan Šarl de Gol nikad ne bi uradio. U tome je, valjda, i tajna kako se stiglo do onog šampanjca u Vašingtonu. General nas, poznato je, baš nije mario, zbog Titove podrške alžirskom oslobodilačkom ratu, i ostao je u tome, kao i u svemu, dosledan. Dosledan je bio i u zalaganju za istinski jaku i samostalnu Francusku, po čemu je njegova Peta republika ostala poznata kao vreme „politike veličine“ („politique de grandeur“), a uspravni i dalekovidi general kao nepokolebljivi kritičar hegemonističke politike SAD-a i SSSR. Reč „hegemonija“ izrazito često je s negodovanjem izgovarao. Realisti De Golu, inače, nisu bili strani pojam i logika „velike sile“, pa je tako imao razumevanja za reagovanje Vašingtona na rusko „vršljanje“ u američkoj avliji oko Kube. Ali, bio je odlučno protiv toga da se ta avlija proširi na ceo svet, pa i Francusku.

Kad je Šarl de Gol 1958. godine upozorio na moguće teške posledice američke vojne intervencije u Libanu, radi održavanja na vlasti antinaserovskog predsednika Kamila Šamuna, kad je nastojao da odvrati Kenedija od upada u Laos (1961), kad je odlučio da Francuska napusti združenu komandu NATO-a, jer se protivio razmeštanju na francuskoj teritoriji taktičkog atomskog oružja koje ne bi bilo pod potpunom kontrolom Pariza (1966)… tada su se u znak protesta u Vašingtonu francuski šampanjac i vino demonstrativno prosipali u ulične slivnike. De Gol je u čuvenom govoru, aprila 1965, gromko poručio: „Izabrali smo nezavisnost. Reč je o tome da se, ne dovodeći u pitanje prijateljstvo s Amerikom, ponašamo kao Evropljani, što jesmo. Svaka nacija bi trebalo sama o sebi da odlučuje. Otuda naše neslaganje s ratom koji se vodi u Aziji… Ukratko, danas postoji jedna francuska politika.“ A danas? Danas Francuska predvodi skandalozno montiranje rata protiv Gadafija u Libiji, žandariše severom Malija, udružuje se s krajnje problematičnim „pobunjenicima“, velikim delom najradikalnijim islamistima, u nastojanju da se obori nedemokratski i autoritarni, ali suštinski sekularni režim Bašara al Asada koga, gle čuda, listom podržavaju svi sirijski hrišćani. A Francuska je nekad bila glavni zaštitnik bliskoistočnih hrišćana. Tada je i uživala ugled i imala uticaja u regionu. Ali, šta je sve to prema čaši šampanjca ili viskija u Vašingtonu? Nije li se, možda, bez zvanične objave, ušlo u Šestu republiku, za koju se nominalno levičarski pokret istoimene Konvencije zalaže još od 2001. godine?

BAŠTOVANI PAKLA Šta bi danas rekao veliki francuski ambasador u Libanu Pol Mark Anri koji je na tom teškom i zahtevnom diplomatskom mestu nasledio Luja Delamara, žrtvu atentata u Bejrutu (1981)? Iskreni poštovalac maronitskog vođe Bešira Džemajela, s punim razumevanjem za hrišćansko suprotstavljanje radikalnom islamizmu, čovek koji je posle iscrpljujućih pregovora iz opkoljenog Bejruta izveo Jasera Arafata i njegove najbliže saborce, imao je običaj da kaže:„Mi smo u prijateljskoj zemlji, okruženi neprijateljima.“ U memoarima rečitog naslova „Baštovani pakla“ (1984) izlio je mnogo žuči povodom američkog držanja tokom tadašnje libanske krize, a posebno se zgražao nad iznenadnom odlukom da se posle palestinske evakuacije marinci povuku iz Bejruta desetak dana pre isteka mandata, što je njihovim neprijateljima otvorilo vrata zapadnog dela Bejruta, s poznatim krvavim posledicama u Sabri i Šatili. Potpisnika ovih redova je u vreme rata u BiH taj zakleti degolista, koji je smatrao da se Srbima čini strašna nepravda, pitao šta li se to dešava s Francuskom kad se tako dušmanski odnosi prema svojim istorijskim saveznicima. Pitanje je, dakako, bilo retoričko. Pol Mark Anri je sâm dao odgovor: Francuska, nažalost, prolazi kroz dugu i mučnu krizu identiteta, po njemu još od Petena. De Gol je uzleteo, proleteo i ugasio se kao kometa, obasjavši Republiku sjajem istinske veličine, ali, kako izgleda, u tragičnom raskoraku s neumitnim hodom istorije. Njegov ministar kulture bio je jedan Andre Malro. Posle posete generalu, koji se bio povukao u Kolombej, on piše knjigu „Hrastovi koje obaraju“ (1971). Danas nema Malroa, nema hrastova. Ostao je u filozofa prerušeni patetični ratni huškač Bernar Anri Levi. I vašingtonski šampanjac…

Ne vredi jadikovati, reći će savremeni (i svevremeni) „racionalni pragmatičari“. Nostalgija je znak starenja i neshvatanja duha novih vremena. Svet se promenio, trebalo bi ići ukorak s njim. Ne, ono čemu se istrajno protivio De Gol ostalo je isto, samo što je danas neuporedivo gore i opasnije. Ne samo po telo, već i po dušu sveta. Promenila se Francuska. „Galski duh“ je potonuo u otrovni, nesimpatični cinizam, a lepršava ironija se izrodila u potcenjivačku aroganciju. Nedelotvorni odbrambeni mehanizmi pred krahom samopouzdanja i samopoštovanja. Osmesi koji kriju grč oko usana. Veličina koje nema. Kako danas nestvarno, iz nedokučive daljine odzvanja baršunasti glas Iv Montana, „Partizanska pesma“, „Vreme trešanja“… Tomove De Golovih „Memoara“, te dostojanstvene, lucidne i mudre stranice koje nikad neće zastariti, nema ko da čita… Bar zasad.

[/restrictedarea]