Delakroa perom i kičicom

Piše Slavica Batos

Veliki francuski slikar Ežen Delakroa bio je i darovit pisac. Njegov „Dnevnik“ spada u najdragocenije tekstove iz istorije i teorije umetnosti. Obnovljenim izdanjem „Dnevnika“ i izložbom naslovljenom „Delakroa pisac“ u Parizu je obeleženo sto pedeset godina od slikareve smrti

Kaže se, i oni koji to kažu potpuno su u pravu, da o stvaraocima najbolje govori njihovo delo. Tako je uvek bilo, tako će i ostati. Ipak, u slučaju Delakroe, dopustićemo da o njemu prvo progovori jedna fotografija. Načinjena je 1861. godine, u ateljeu poznatog majstora portreta Feliksa Nadara. Na njoj vidimo gospodina aristokratskog držanja, u elegantnom crnom redengotu, ispod kojeg proviruju bela košulja i svileni prsluk sa zlatnim lancem. Posebno pada u oči visoko podignuta kragna košulje, oko koje je obmotana svilena marama, spreda znalački svezana u besprekornu leptir mašnu. Nad ovim sofisticiranim modnim detaljem uzdiže se lice neobične, gotovo zverske lepote: snažne vilične kosti, stisnute, nadole povijene usne, izbočene arkade iz čije senke iskri prodoran pogled – zaista je teško izbeći poređenje sa carem životinja, iako se to poređenje od upotrebe već izlizalo.

Lice koje nas gleda sa fotografije, takvo lice, ne nosi se slučajno. Njega su klesale godine, duševne erozije, vatrene stihije, okršaji sa demonima beznađa… ali je, istovremeno, nekakva strašna volja, nekakva neumoljiva lucidnost sve to uobličila u sliku savršenog džentlmena. Otmeni maniri i dostojanstveno držanje podigli su sigurnosni bedem oko uznemirujućeg i uznemirenog neznanca. Povremeno bi samo blesnula varnica ispod teških kapaka ili bi zaigrao mišić u uglu usana, stavljajući na znanje da zazidani plamen i dalje bukti.

Kad se ovako prepustimo maštarijama i asocijacijama, teško nam je odoleti izazovu i ne uspostaviti vezu između tog naslućenog, unutrašnjeg vrela energije i stvaralačkog žara koji odlikuje Delakroino slikarstvo. Ali šta mi znamo o tome? O tome kako se postaje Delakroa, kako se postaje čovek, kako se uopšte postaje nešto. Pokušajmo, ipak, da to nekako dokučimo.

SIMFONIJA BOJA Ežen Delakroa (Eugène Delacroix, 1798-1863) – uče nas enciklopedije i knjige iz istorije umetnosti – bio je najznačajniji slikar romantizma, kulturnog pokreta koji se, krajem XVIII i početkom XIX veka, proširio Evropom i koji se naročito snažno ispoljio u književnosti i slikarstvu. Poklonici romantizma, u svom kreativnom izrazu, potencirali su subjektivni doživljaj sveta, što će reći da su u prvi plan izbila osećanja, da je iracionalnost potisnula razum i oglasila kraj epohe neoklasicizma. Neoklasicistički ideali lepote, reda i vrline – proizišli iz kultnog odnosa prema antičkoj umetnosti, ustupili su mesto srednjovekovnim mitologijama, mašti i strastima, kao i izvesnoj raspojasanosti na planu slikarskog poteza i boje.

Ežena Delakrou ništa nije predodređivalo za takav, romantičarski životni put. Rođen je u porodici koja je pripadala najvišim društvenim slojevima: otac mu je bio ministar, a deda po majci jedan vrlo poznat majstor umetničke stolarije na dvoru Luja XV. Smatra se, povrh toga, da je njegov pravi otac bio zapravo Šarl-Moris de Taleran (Charles-Maurice de Talleyrand), legendarni ministar spoljnih poslova i diplomata, koji je visoke državne funkcije obavljao pod svim režimima, onako kako su nailazili, od kraljevskog pre Francuske revolucije i Napoleonovog posle, pa sve do vladavine Luja-Filipa. Diskretno, posredstvom uticajnih prijatelja, ovaj „tutor iz senke“ je u više navrata potpomogao karijeru mladog umetnika u usponu. Pri tom, ni jedan, ni drugi, nikad nisu pokušali da stupe u bliži kontakt, niti su ikad pomenuli mogućnost krvne veze.

Delakroa je rano izgubio roditelje – oca sa sedam godina, majku sa šesnaest. Već posle smrti oca porodica je, zbog neveštog upravljanja zaostavštinom, zapala u finansijske teškoće, koje će se vremenom samo uvećavati. U tom teškom periodu jedna stvar je ipak obavljena kako treba: osmogodišnji dečak je upisan u najbolji pariski „licej“, školu koja, pod nazivom „Gimnazija Luj Veliki“, i danas važi za jednu od najprestižnijih na svetu. Kažu da nije bio neki đak, da je jedan razred čak ponavljao, i da je uglavnom ostao upamćen po besnoj usredsređenosti sa kojom je prekrivao crtežima sve svoje sveske i knjige. U ovu drugu tvrdnju lako je poverovati. Problematična je prva, ona o nezainteresovanosti za učenje, jer, videćemo već na prvim stranicama njegovog „Dnevnika“, Delakroina erudicija i izražavanje bili su na vrlo visokom nivou.

[restrictedarea]

Vratimo se crtežima iz gimnazijskih dana. Na njima vidimo konjanike pod punom ratnom opremom, bitke i ranjenike, poneko antičko poprsje, poneki pokušaj kopiranja velikih majstora. Klica preromantizma je uočljiva, ali mnogo više od pomenute tematike, o budućem slikaru govori njegov crtački potez. Potez je, i inače, taj koji razotkriva, obelodanjuje jedan umetnički temperament, ali kod Delakroe on je posebno elokventan. Bačen na papir kao udarac bičem, oštar, munjevit, zakovitlan, on prikazanu scenu ili osobu ne definiše linijom, tj. konturom, nego teži da uhvati i prenese nalete unutrašnje energije, impulse nervnog sistema. Osećamo, takođe utrobom, takođe završecima sopstvenih nerava, da se u tom lepo vaspitanom i uzdržanom mladiću nešto propinje i reži od nestrpljivosti da poruši barijere stabilnog, sređenog, definitivnog. Razrešenje ovog dualizma između unutrašnje vatre i spoljašnje odmerenosti, između reda i nereda, između poštovanja normi i njihovog neprestanog preispitivanja, postaće okosnica Delakroine životne borbe i, istovremeno, mera njegove veličine.

Kad je, u šesnaestoj godini, napustio gimnaziju i počeo da se, najpre u majstorskoj radionici jednog poznatog akademskog slikara, a potom i na „Akademiji lepih umetnosti“, obučava tajnama slikarskog zanata, kodeks neoklasicizma bio je u punoj snazi. Od umetnika se očekivalo, kao što smo rekli, da u svojim delima otelotvori kanone idealne lepote, uspostavljene još u antičko doba, kao i to da poštuje precizno definisana pravila „pravljenja slika“ – prioritet konture u odnosu na boju, na primer. Čuvanje tradicije, međutim, uvek pomalo liči na ono što mi zovemo „pravljenjem računa bez krčmara“. Francuska revolucija sa prevratima koji su za njom usledili, a, istovremeno, i prodor germanskih i anglosaksonskih kulturnih uticaja, uzburkali su krv mlade slikarske avangarde. Prvi damari novog vremena već su se uočavali na slikama Teodora Žerikoa, tvorca monumentalnog dela Splav Meduze.

Delakroa je od svog, sedam godina starijeg, kolege i prijatelja, dobio neophodan podsticaj da oslobodi zatomljenu energiju, ali, isto tako, i nauk kako da tu energiju ugradi u zadovoljavajuću slikarsku formu. Prva Delakroina značajna slika (Dante i Vergilije u paklu, izložena na Salonu 1822. i otkupljena od strane države), čija kompozicija i emocionalni naboj podsećaju na Splav Meduze, mnoge savremenike nagnala je da pomisle kako je u nju i Žeriko umešao prste. Razlike su ipak očigledne koliko i sličnosti. Žeriko gradi sliku „arhitektonski“, vešto kombinujući elemente preuzete iz realnosti i izvodeći ih metodično, deo po deo. Svetlost i boja su, pri tom, potpuno u funkciji skulpturalnosti oblika. Kod Delakroe slika izranja iz, naizgled, bezoblične hromatske magme i uobličava se postepeno u prepoznatljive oblike: u Dantea, u Vergilija, u Harona koji s mukom održava barku na ustalasanoj vodi, u tela prokletnika koji pokušavaju da se uspnu u krhko plovilo. Iako su lica, tela i odore naslikani sa klasičnom minucioznošću, jasno je da Delakroa vidi sliku, pre svega, kao apstraktnu kombinaciju boja i oblika, neku vrstu pikturalne simfonije, u kojoj se pojedinačni akordi i zvučni efekti udružuju u celinu višeg reda, a koja će, dalje, opet na nekakav apstraktan način, izazvati odgovarajuće vibracije u našoj duši. Jeste, Delakroa je upotrebio baš tu reč – duša. Neka tako i ostane. Ostavimo devetnaestom veku terminologiju koja mu je primerena.

ODGOVORNOST GENIJA „Ako neguješ i usavršavaš svoju dušu“ – zapisao je u „Dnevniku“, 1824. godine – „ona će već naći način da se ispolji. Izumeće neki jezik…“ Samo bi trebalo biti svoj, iz sve snage, sačuvati naivnost, nepatvorenost, čistotu… Usavršiti egzekuciju… Slikati tako da duša direktno komunicira s dušom, nerv sa nervom…

Od momenta kad je počeo da vodi „Dnevnik“, 3. septembra 1822. godine, Delakroa nije prestao da sam sebi deli savete, da brižljivo beleži svaku misao kadru da ga održi ili poboljša u njegovom duhovnom, moralnom i umetničkom pregnuću. Ta vrsta discipline od vitalnog je značaja, koliko za njegov individualni razvoj, toliko i za buduću slikarsku karijeru. Država mu je upravo otkupila sliku Dante i Vergilije u paklu i izložila je u Luksemburškom muzeju – prvom francuskom muzeju posvećenom novim strujanjima u umetnosti. Jedan uticajni kritičar uočio je u tom delu čak klicu budućeg genija. Kad se od proviđenja dobije na dar takva dragocenost kakva je „genijalnost“, onda bi uz nju trebalo da ide i osećanje odgovornosti.

Delakroa spada u slikare koji su svesni svoje misije, ali, istovremeno, on je i mlad, tek je zakoračio u život. U njegovom „Dnevniku“ naći ćemo, uporedo sa filozofsko-umetničkim refleksijama, i poneki pikantan detalj iz svakodnevice mladog čoveka: nezadovoljstvo zbog rđavo skrojenog sakoa, sumu koju je morao da isplati modelima za poziranje i za eventualni „prekovremeni rad“, strah da je, posle takve jedne slatke razonode, zapatio polnu bolest… Neodoljiva je njegova stidljivost da dogodovštine vezane za seksualni život nazove pravim imenom. Svaki put kad bi mu se posrećilo da obrlati neku sluškinjicu ili devojku koja mu je pozirala, on upotrebljava italijansku reč chiavatura, koja, bukvalno, znači: stavljanje ključa u bravu. Kad se, pak, radilo o odabranicama srca – damama iz visokog društva, bez izuzetka, ljubavni odnos bio je propraćen bogatom korespondencijom, a rečnik i stil dostizali su nivo najlepše epistolarne proze XIX veka.

Delakroa, koji je, već sa sedamnaest godina, napisao jedan kraći roman (Alfred – inspirisan anglosaksonskom romantičarskom prozom), dugo se dvoumio da li da postane pisac ili da se opredeli za složen i naporan slikarski posao. Iz nekoliko zapisa u „Dnevniku“ možemo zaključiti da mu je pisanje išlo lakše:„Kad pišem, ni izdaleka se ne sukobljavam sa istim teškoćama kao kad radim na svojim slikama. Kakav god tekst da sastavljam, da bih postigao rezultat koji me u potpunosti zadovoljava, potrebno mi je mnogo manje kombinovanja na planu kompozicije nego što to iziskuje rad na slici (…) i, začudo, u mnogo manjoj meri osećam potrebu da se vraćam na ono što sam već uradio.“ Upravo takav utisak stičemo i kad razgledamo stranice „Dnevnika“, manuskripte ili pisma, koji su, već tri meseca, izloženi u najnovijoj postavci „Muzeja Ežen Delakroa“, u Parizu. Skromno uvezane sveščice prvog dela „Dnevnika“ (od 1822. do 1824) ili ukoričeni rokovnici drugog dela (od 1847. pa skoro do pred samu smrt 1863), ispisani su oštrim, elegantnim rukopisom, sa tek ponekom ispravljenom reči.

U spisima iz mladih dana Delakroa se više bavi pitanjima vezanim za inspiraciju i moralni integritet nego za problematiku slikarstva u užem smislu. Sa mladalačkim preterivanjima u tonu i izrazu, hartiji su poverene prve „velike misli“. Na primer:„Ono što neke ljude čini genijalnim nisu nove ideje već spoznaja da ono što je već rečeno ili učinjeno nije rečeno ili učinjeno u dovoljnoj meri.“ Da uvek postoji i korak dalje. Prepoznajemo ovde – bezbroj puta parafraziranu – misao Bernara de Šartra, mislioca iz XII veka:„Svi smo mi patuljci koji sede na ramenima divova. To što vidimo dalje od njih, to nije zbog oštrine našeg pogleda, ni zbog naše veličine, nego zbog toga što su nas oni uzdigli.“ Delakroa tačno zna ko su divovi kojima bi trebalo da zahvali što njegov pogled uspeva da otkrije nove vidike. Već na prvoj stranici „Dnevnika“, nad romantičnim osećanjima vezanim za izvesnu Lizetu, bdije duh Mikelanđela. A samo nešto dalje:„Nesrećniče! Kako možeš da uradiš nešto veliko, ako si neprestano okružen banalnostima? Misli na velikog Mikelanđela. Ispuni sebe uzvišenom i strogom lepotom koja hrani dušu. Stalno te od učenja odvraćaju budalaste razonode. Traži samoću. Ako ti je život sređen i tvoje zdravlje će manje trpeti.“ Odluke je, međutim, lakše donositi nego ih sprovesti u delo. Karijera u usponu zahteva ispunjavanje tzv. društvenih obaveza, a samoća otvara vrata dosadi i malodušnosti. Ako se tome dodaju slabo zdravlje (permanentne angine i povišena temperatura), prenadraženost imaginacije, rđava memorija i razne druge manjkavosti na koje autor „Dnevnika“ sam sebi neprestano skreće pažnju, jasno je da samo krajnje racionalna organizacija života može da odvede do željenog cilja. Delakroa će uspeti da svojoj viziji prokrči put. Svedoci te pobede smo i mi, koji se posle toliko godina još uvek interesujemo za njegovo delo.

REČNIK SLIKARSTVA Oktobra meseca 1824. godine, Delakroa prestaje da vodi „Dnevnik“. Nekoliko telegrafski kratkih rečenica o događajima iz proteklog dana i posle toga – ništa. Sve do 1. januara 1847.

Zbog čega tolika pauza? Jednostavno zbog toga što je slikarska vokacija prevagnula i što je Delakroa zvanično postao najtraženiji i najuposleniji francuski slikar, bar kad je reč o narudžbinama od strane visokih državnih institucija. Oslikao je „Kraljevski salon“ u Burbonskoj palati (današnja Narodna skupština), plafon biblioteke u Senatu, jedan od plafona u „Luvru“ (Apolonov), „Salon mira“ u zgradi opštine, „Kapelu svetih anđela“ u crkvi San Silpis… U istom periodu naslikao je i nekoliko monumentalnih slika – među kojima je čuvena Sloboda predvodi narod, posle Mona Lize najpopularnija slika u „Luvru“. I, naravno, veliki broj štafelajskih slika, praćenih skicama u boji, crtežima, akvarelima, zapisima sa putovanja po severnoj Africi i Engleskoj, studijama na osnovu dela starih majstora…

Svakodnevno, do kasno u noć, na skelama ili ispred štafelaja, predano, grozničavo, Delakroa uobličuje vizije svoje užarene mašte. Zaodeva ih u formu koju epoha može da razume i prihvati. Pod velom konvencija ispisuje poruku slobode budućim generacijama slikara.

Problem sa ljudima koji su jednom u životu zapatili virus pisanja jeste što se taj virus kad tad ponovo aktivira. Meditacije i osećanja se sami od sebe pretvaraju u reči, u rečenice, to raste, to se gomila, s tim se više nema kud nego na papir. Posebno ako se, u međuvremenu, postane član „Akademije lepih umetnosti“ i svest o sopstvenoj važnosti počne na dobija i potvrde iz okoline. Od 1847. godine pa do ulaska u „Akademiju“, Delakroin „Dnevnik“ i dalje ima oblik intimno-esejističke proze, pisane u fragmentima – po ugledu na Montenja, prividno nonšalantnim stilom, prividno bez pretenzija na objavljivanje, prividno bez želje da se valorizuje sopstvena ličnost. Ipak, kad sebe kudi ili kritikuje to zvuči nekako čedno i ljudski, a kad iznosi svoja razmišljanja ili beleži neke zanimljive razgovore (sa Šopenom, na primer), ne možemo a da se ne divimo njegovoj erudiciji, pronicljivosti, lepoti naracije. Bez obzira na to da li je reč o finesama izvođenja nekog muzičkog dela, o strukturalnim osobenostima Balzakovih romana, o likovnoj kritici, o vezi između nauke i umetnosti, o procesu nastajanja slike, o tehničkim problemima… misao je precizna, odnos prema temi kreativan. Zahvaljujući lakoći pisanja, Delakroa ubira i spasava od nestajanja delikatne plodove svojih razmišljanja. Često žali što ne može sa istim uspehom da fiksira i slikarske ideje u momentu kad se javljaju. Ostavljene za kasnije, nerazrađene, lišene prometejskog plamena inspiracije, one gube na snazi i pretvaraju se u inertnu, beživotnu materiju. „To je smrt genija“ – govorio je.

Još dok je bio mlad – „Dnevnik“ o tome svedoči – Delakroa je zamislio da jednog dana sačini neku vrstu „rečnika slikarstva“, u kojem bi sabrao sopstvena saznanja, iskustva i ideje. Originalnost poduhvata – naslućujemo iz zapisa koji su nam danas na raspolaganju – sastojala bi se u nekoj vrsti integralnog pristupa kreaciji. Delakroa je bio ubeđen da svi oblici kreativnog izražavanja (poezija, muzika, arhitektura, slikarstvo…) počivaju na istim formalno-estetičkim zakonitostima.

Kad je 1857. postao član „Akademije lepih umetnosti“, praktično istog dana počeo je da sistematizuje svoje zapise o umetnosti, razasute po stranicama „Dnevnika“. Pored svakog pojma koji zavređuje da uđe u „Rečnik“, stavljao je i datume stranica na kojima je nešto o tome već bio zapisao. Nažalost, preopterećenost poslovima i već ozbiljno narušeno zdravlje omeli su ga u tom poduhvatu. Delakroina razmišljanja o umetnosti ostala su sastavni deo „Dnevnika“, čije se kompletno izdanje (2.500 stranica!) konačno pojavilo 2009. godine, zahvaljujući prestižnoj izdavačkoj kući „Žoze Korti“. Postoje, takođe, i dve-tri knjige u kojima su sabrani i prokomentarisani izvodi iz „Dnevnika“ koji se odnose na umetnost. Iako (verovatno i nužno) nekompletne, ove knjige su dragocene za sve poštovaoce Delakroinog dela, a isto tako i za teoriju umetnosti.

Čitamo, na primer, pod odrednicom misao: „Prvobitna misao, skica, koja je u neku ruku embrion ideje je obično daleko od toga da bude kompletna. Ona sadrži sve, ako tako hoćemo, ali treba raščlaniti to sve, koje nije ništa drugo do smeša pojedinačnih delova.“ Delakroa dalje kaže da je upravo skica ta koja najbolje izražava ideju, jer svi budući detalji slike – na skici samo nagovešteni, još uvek su u fazi potčinjenosti ideji, uronjeni u nju i, kao takvi, savršeno su međusobno usklađeni. Najveća teškoća u toku rada na slici bila bi povratak na to stanje nenametljivosti, iščezavanja detalja, koji su, istovremeno, uporišna mesta, potka kompozicije. Mnogim velikim umetnicima dogodilo se da, podlegavši koketeriji egzekucije, daju previše važnosti detaljima i da onda, s bolom u duši, konstatuju da će morati da ih žrtvuju kako bi sačuvali sklad celine. Bez čišćenja, bez žrtvovanja onog što je na slici suvišno, kaže Delakroa, izvođačko savršenstvo rezultira konfuzijom i suvoćom.

Retki su slikari, opet po mišljenju Delakroe, kod kojih se ideja od samog početka javlja u kristalno jasnom obliku i kojima se, prilikom prenošenja te ideje na platno, slika sve vreme „drži“, tj. ne gubi ništa od svoje koherentnosti, životnosti i sklada. Mnogo prirodniji način nastajanja slike – kao primer Delakroa navodi Rubensa i Rembranta – jeste njeno postepeno rađanje iz, već pomenutog, labavo strukturisanog skupa elemenata. Pojedinačni oblici izranjaju iz te, manje-više, amorfne mešavine hromatskih zvukova i ritmova, tako što se neprestano međusobno usklađuju i priznaju prvenstvo onome kome to logično pripada. Reklo bi se da slika nastaje kao što je nekad nastajao život iz tzv. prvobitne supe.

Na kraju, čini nam se da se tako nekako odvija i proces razumevanja slikarstva, a, verovatno, i svih ostalih tvorevina ljudskog duha: najpre neartikulisano mnoštvo činjenica i utisaka, potom usaglašavanje, odbacivanje, čišćenje… sve do trenutka kad iz amorfne mase počnu da se izdvajaju čisti kristali spoznaje. Delakroa je i na nas mislio kad je svakodnevno, korak po korak, slikajući i razmišljajući, pokušavao da pronikne u tajnu nastajanja nečega iz ničega. Osećamo to kad čitamo njegove zapise, naslućujemo dok gledamo slike, voleli bismo i da možemo da mu nekako zahvalimo, svaki put kad smo kod njega u gostima. Delakroina kuća atelje, u koju se stiže sa senovitog i romantičnog trga Firstenberg, danas je pretvorena u muzej. Zanimljiva stalna postavka, koja se sastoji od slika i uobičajene prateće dokumentacije, trenutno je dopunjena i nekolicinom dragulja iz slikareve pisane ostavštine. Tako smo najzad dobili dugo čekani povod da kažemo koju i o Delakroi – piscu.

[/restrictedarea] hairy girl pervый zaйm 0%‎sročnый zaйm onlaйn kruglosutočnozaйm čerez sms