Ćirilizacija „Kažiprsta“

Piše Miodrag Zarković

Čim je osvanula na ulicama Vukovara, ćirilica se zapatila na još jednom svetom mestu hrvatske borbe protiv srpske imperijalne nadmoći: u programu B92

Oni mili hrvatski branitelji, što već sedmicama dostojanstveno i mirno protestuju, u stvari su bili sasvim u pravu: dozvoliš li ćirilicu na jednom kraju, ona za čas bukne na drugom, još ranjivijem, i posle njenom širenju nema kraja. Eno, čim je osvanula na ulicama Vukovara, ćirilica se zapatila na još jednom svetom mestu hrvatske borbe protiv srpske imperijalne nadmoći: u programu B92. Proteklog utorka, naime, voditeljka „Kažiprsta“ Suzana Trninić podigla je u ruci, pred kamerama, ćirilični bedž „Pašće“!

Ćirilica, kao i nesreća, očigledno nikad ne ide sama.

***

E sad, šta je bio povod za ovako neprimerenu ćirilizaciju B92? Datum. Dotični „Kažiprst“ prikazan je 24. septembra, upravo na onaj datum na koji su pre 13 godina održani predsednički izbori, zbog čijeg je spornog ishoda došlo do petooktobarskog prevrata. Zbog toga je voditeljka i podsetila na bedževe, naveliko deljene te 2000. godine, sa porukama „Gotov je“ i „Pašće“ koje su hrabrile protivnike Slobodana Miloševića.

Tim povodom, u „Kažiprstu“ je gostovao naš najveći stručnjak za nasušna pitanja kao što su Peti oktobar, Vesna Pešić i politička pozadina ubistva Zorana Đinđića – advokat Srđa Popović.

U stvari, grehota bi bilo to nazvati Popovićevim gostovanjem. Bilo je to njegovo predavanje, koje je ushićena učenica – Suzana Trninić, prisutna – odslušala sa neskrivenim oduševljenjem. Pitanja koja mu je postavljala nisu bila zubata i svađalačka, kakva njena pitanja umeju da budu ukoliko joj gost nije po volji; naprotiv, ovom su prilikom pitanja voditeljke bila pomagačka, olakšavajuća. Ne čak ni predavanje, bila je to dopunska nastava: ono kad nastavnik zadrži učenike koji prema njegovom predmetu iskazuju naročitu naklonost, pa ostanu posle škole da se, na obostrano zadovoljstvo, dodatno pozabave omiljenim im gradivom.

Tako je, pri samom početku emisije, Suzana Trninić upitala svog gosta/nastavnika: „Pa je l` gotov?“, misleći na Slobodana Miloševića, odnosno aludirajući na „Otporov“ slogan. Popović je odgovorio:

„Teško je to reći. Ja mislim da je Milošević ostavio veliko nasleđe u jednom smislu. Čak mislim da je on u nekim stvarima važnim pobedio. To je njegova priča, da mi ne možemo da živimo jedni sa drugima, to su mržnje… danas je to tačno. Onda kad je on to govorio nije bilo tačno, ali danas je to postalo tačno. Tako da mislim da to zlo seme koje je posadio, ta klica se još uvek razvija.“

„U kojem pravcu?“, pospešivala je dalje Suzana Trninić svog gosta/nastavnika.

„Kad pogledam taj Vukovar, ja odlazim u Zagreb, kad vidim kakvo je raspoloženje, šta se tu misli o Srbima, daleko je od toga da je to deo neke prošlosti, to je još uvek sve jako živo.“

„Ali i šta Srbi misle o Hrvatima…“, nastavila je Suzana da tercira.

„Pa naravno! I jedno i drugo. Tako da u tom smislu, njegova filozofija je pobedila“, zaključio je Popović.

Dakle, za to što Hrvati mrze Srbe kriv je Milošević! Ali, i za to što Srbi mrze Hrvate kriv je Milošević! Obrni-okreni, uvek je kriv Milošević.

[restrictedarea]

Nema neke logike. Ali, ima nacionalne frekvencije. I ima deljenja krivice:

„Milošević je plebiscitarnom podrškom vladao. Ja se sećam toga njegovog dolaska na vlast, kada takav kult ličnosti nije postojao nikad ovde! I, u tome je velika jedna nevolja, zato što, mnogo je saučesnika on imao, među običnim ljudima, koji su ga obožavali. I vrlo je teško sada promeniti stav. Još uvek čujem negde kako je on u Hagu branio Srbiju, kako se identifikuju ljudi, na ovaj ili onaj način, i sa njim i sa tim režimom, zato što je podrška bila tako široka. Tako da je svako poneo svoj deo krivice i ne mogu to ljudi da priznaju.“

Reče, eto, čovek, gost/nastavnik Srđa Popović, da ovde nikada nije postojao kult ličnosti pre Miloševića. Ni za vreme Josipa Broza Tita, dakle. Zanimljivo. Kao i sledeći dijalog iz dotične emisije:

„U jednom intervjuu koji ste dali ‘Danasu’, govorili ste o formatu ljudi“, upita Suzana Trninić svog gosta/nastavnika. „Između ostalog i o dobrim ljudima koji postoje. Govoreći o tim dobrim ljudima, rekli ste da su oni najčešće kažnjeni, jer sredina ne voli svedoke svojih poniženja, svojih kompromisa i svojih izdaja. Šta su naša poniženja?“

Odgovarajući da smo preživeli mnoga poniženja, Popović je pojasnio sebe:

„Ja mislim da je Milošević silovao Srbiju i da to Srbija teško priznaje. Taj stepen puzanja pred njim, taj strah koji su ljudi imali od njega, ta arogancija i osionost koje je on pokazivao, to je bilo jedno veliko poniženje u stvari. Doživeli smo sankcije, doživeli smo NATO intervenciju, izgubili smo svaki kredibilitet i prokockali sav ugled koji smo imali u svetu, bankrotirali smo u međuvremenu finansijski, materijalno, moralno. Društvo se nalazi u takvom stanju da je teško uopšte govoriti o društvu. Ako se društvo definiše kao neka zajednica vrednosti, a ne kao skup ljudi koji živi na jednoj teritoriji jer to ih ne čini društvom, nego jedna osnovna saglasnost o vrednostima…“

„Šta je sa tim vrednostima danas?“, nije radoznalost dala mira Suzani Trninić.

„Vi imate dva sistema vrednosti u Srbiji“, udovoljio joj je Srđa Popović, njen gost/nastavnik. „Oni nisu podjednako ni glasni, ni evidentni, ali to su dva sistema vrednosti. Ja ponekad gledam to sa stručnog stanovišta, imate one silne tužbe koje se sve svode na povredu časti i ugleda. Prvo, časti nigde nema. A drugo, sud je doveden u nenormalnu situaciju, sud bi morao da sudi po moralnim stavovima sredine, a on to ne može. Ono što je za jedne uvreda, za druge je najveća pohvala. I ne postoji uniformna neka, neki set moralnih normi i onoga što u društvu se vrednuje i onoga što se prezire, nego imate dva osnovna dela društva koja se nikad oko toga nisu složila.“

Sve je ovo, i još mnogo štošta, bilo izrečeno u toj čuvenoj emisiji „Kažiprst“, svojevrsnoj oazi u kojoj samonabeđeni intelektualci poput Srđe Popovića i njihovi samonabeđeni učenici poput Suzane Trninić mogu da se sakriju od zdravog razuma i kasape logiku bez ikakve odgovornosti. Valjda bi nacionalna frekvencija i trebalo da služi takvoj svrsi, zar ne?!

***

Što se Brankice Stanković tiče, njoj nacionalna frekvencija više ništa ne služi. Nije joj potrebna, ni frekvencija, ni televizija. Žena dobija nagradu za nagradom, iako već godinama ništa ne radi. Neka joj je sa srećom. A i nama.

[/restrictedarea]