Zaboravljeni klasik srpske moderne

Piše Dejan Đorić 

Sreten Stojanović, umetnik čija su dela izložena u Galeriji RTS-a, autor je modernog izraza kojim je svakako nadrastao socijalistički realizam, iako nikada nije napustio klasičnu formu

Među najboljim izložbama koje se trenutno mogu videti u Beogradu je retrospektiva radova Sretena Stojanovića. Biće otvorena do 6. septembra.

Stojanović je rođen u Prijedoru 1898 (umro u Beogradu 1960. godine), a život i rad su mu obeleženi dramom. Saradnik „Mlade Bosne“, zbog atentata na nadvojvodu Ferdinanda kao gimnazijalac je uhapšen i zajedno sa Kostom Hakmanom, drugom i kasnije poznatim slikarom, poslat na robiju. Vešt crtač i drvorezbar, u zatvoru je otkrio svoj umetnički dar. Po izlasku, umetnički se školovao u Beču, ali i u Parizu, u radionici jednog od najznačajnijih vajara dvadesetog veka Antoana Burdela koji ga je usmerio ka modernoj skulpturi. Boravio je u Firenci, Minhenu, Berlinu, Londonu i izlagao radove na pariskim salonima. Poznavao je Maksima Gorkog, a po povratku u zemlju postao je profesor Umetničke akademije. Pisao je likovne kritike i eseje, objavljivao ih u „Umetničkom pregledu“, najuglednijem međuratnom časopisu, a svoje studijske članke sabrao je 1952. u knjizi „O umetnosti i umetnicima“. Bio je profesor vajarstva, rektor Likovne akademije i član SANU.

Sreten Stojanović je vajar modernog izraza kojim je nadrastao socijalistički realizam, mada nikada nije napustio klasičnu formu. Njegove su skulpture herojske i dramatične, u njima dolazi do izraza unutrašnja snaga balkanskog čoveka, barbarogenija – krv i duša čoveka sa surovih balkanskih planina, kako je sam govorio. Na izložbi su predstavljeni i njegovi slikarski radovi, i mada je bio dobar crtač i premda su pojedine slike likovno vredne, nisu na visini njegovog vajarskog dela. Baveći se najviše klasičnom tematikom portreta i biste u gipsu, mermeru, bronzi i drvetu, kao i spomeničkom skulpturom, slično Milu Milunoviću i Petru Lubardi tragao je za što snažnijim izrazom. Njegova dela najčešće nisu cizelirana već razbarušena i kipte od unutrašnje energije. Bliski su mu guslari, antičke heroine, borci i Karađorđe, kome je podigao spomenik od četiri metra.

Reč je o jednom od poslednjih naših vajara starog kova, celovite vizije, koji je umeo da se spusti i do najveće tišine i mira u prikazivanju karaktera ličnosti. Takav opšti zamah i sigurnost danas se retko sreću, pa izložba potpuno otkriva jednog od zaboravljenih klasika srpske moderne.