Trijumf savremene drame

Piše Raško V. Jovanović

Program smotre tematski i žanrovski bio je raznovrstan i atraktivan, a prikazane predstave u izvođačkom pogledu veoma kvalitetne

Ovogodišnji „Festival festivala“, kako se zvanično zove smotra pozorišnih amatera Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore što se svake godine priređuje u Trebinju, protekao je u znaku savremene drame. Gledali smo dela klasika 20. veka (Breht, Mrožek) ili pak savremenih autora našeg podneblja (Miro Gavran, Miroslav Kožik, Ivan M. Lalić), kao i jednu predstavu koja je pripremljena delimično na način dokumentarnoga teatra. Program festivala, koji je počeo monodramom „Gospođa ministarka“ u izvođenju Liljane Stjepanović, tematski i žanrovski bio je raznovrstan i atraktivan. Važno je istaći da su prikazane predstave u izvođačkom pogledu bile prilično ujednačene, odnosno veoma kvalitetne. Zato, iako je prikazano ukupno samo šest predstava, teško je odrediti vrhunce festivala, ali je evidentno da su se dva, tri izvođenja ipak izdvojila.

Svakako da je predstava Slovačkog KUD-a „Heroj Janko Čmelik“ amatera iz Stare Pazove „Vavilon“ Miroslava Kožika, koja je pobednik ovogodišnjeg „Festivala festivala“, jedno izuzetno scensko ostvarenje, Na tu predstavu, koja je proglašena za najbolju i na Festivalu amaterskih pozorišta Srbije u Kuli, imali smo priliku da se kritički osvrnemo („Pečat“, br. 274). Reč je o predstavi prema autorskom projektu Miroslava Kožika, koji se inspirisao biblijskom legendom o gradnji Vavilonske kule. Kožik prikazuje kako su u Vavilonu Nojevi sinovi hteli da sagrade veliku kulu da bi dosegli nebo i na taj način približili se bogu. Sa svoje strane, bog je njihovo besmisleno nastojanje sprečio pometenošću jezika. Tu temu Kožik obrađuje i na sceni prezentuje sredstvima neverbalnoga teatra, prikazujući jedno razdoblje istorije Vavilona sa željom da pokaže kako svaki čovek nosi svoj teret (u predstavi svoju kutiju) i gradi svoju kulu. Ali, možemo uspeti samo ako to radimo zajednički, te se u predstavi sve sruši što je rađeno samostalno, a prihvaćeno je ono što je rađeno timski. Originalna muzika Miroslava Bakoa bila je sjajna osnova, raskošna u zvuku, bez patetike, ali dramski produbljena i potpuno saobrazna sa scenarijem i inventivnom rediteljskom postavkom Miroslava Kožika. Svi glumci plesači ispoljili su zavidan tehnički nivo i vanrednu ekspresivnost naročito u plesnoj emanaciji emocija i želja da se uzdignu što više. Zdenko Kožik (Marduk), Miroslav Kožik (Vreme) i Milan Mutić (prvi iz ansambla nazvanog Mehanizam), već samim svojim pojavama, ali i ukupnim scenskim delovanjem bili su ubedljivi u izrazu. Svi igrači su prefinjenu izražajnost postizali precizno usklađenim pokretima tela, ali i energičnim i vanredno impulzivnim plesnim angažmanom. Veoma inventivna koreografija savršeno je korespondirala sa muzikom.

MROŽEK NA BALKANU Na „Festivalu festivala“ zapažen uspeh postigli su glumci Centra za kulturu „Masuka“ iz Velike Plane, koji su u režiji Dejana Cicmilovića izveli dramu „Kuća na granici“ Slavomira Mrožeka. Ovaj poljski dramatičar i pripovedač, u svom manje poznatom komadu „Kuća na granici“ obrađuje problematiku koja je danas veoma aktuelna na zapadnom Balkanu, što je osetio i reditelj Cicmilović, koji je za ovu priliku Mrožekov tekst adaptirao i uveo još jedan lik. To je Pali anđeo, koji u vidu komentara svega što se dešava izgovara citate iz dela Iva Andrića, zatim jedan Šekspirov monolog, kao i delove tekstova Nikolaja Velimirovića. Tako je adaptator i reditelj izgradio predstavu kao duhovitu grotesknu scensku metaforu, prožetu elementima teatra apsurda. O toj predstavi pisali smo („Pečat“, br. 274) i istakli kako su glumci pozorišta „Masuka“ uspeli ne samo da sugestivno predstave Mrožekove likove, nego i da izbegnu svaku jednostranost, što bi ih svodilo samo na komično-groteskne figure. Izvođenje „Kuće na granici“ imalo je za nijansu brži tempo nego na Festivalu u Kuli, što je postiglo povoljnu recepciju u gledalištu i pored pesimističke poruke dela, koju je reditelj nedvosmisleno potencirao. Naime, on je, izborom muzike, mrožekovsku viziju preneo na naš teren i prikazao kako je prošla poslušna porodica kroz čiju kuću je međunarodna zajednica bespogovorno povukla graničnu liniju. Sasvim je očigledna i više nego umesna aluzija ove predstave na Evropsku uniju i sve propise što ih ona nameće. Zato je ova predstava izazvala mnoge asocijacije na pojave i dešavanja naše današnjice i u tome je njena posebna vrednost.

[restrictedarea]

…I BREHT U MOJKOVCU Takmičarski deo festivala otvorio je ansambl Centra za kulturu „Nenad Rakočević“ iz Mojkovca predstavom „Opere za tri groša“ Bertolta Brehta u režiji Milovana Ćetkovića. Za ovo svoje delo Breht se inspirisao „Prosjačkom operom“ engleskoga pisca Džona Geja, koja je 1728. godine imala čak 63 uzastopne reprize u Londonu, a pre toga je sa velikim uspehom prikazivana na pozornicama najvećih gradova britanskog ostrva. Još se raspravlja da li je ovo Brehtovo delo opera, opereta ili mjuzikl. U suštini, radi se o muzičko-scenskom delu u kojem je Breht, čitava dva stoleća posle, što će reći 1928. godine, prikazujući u „Operi za tri groša“ društveni ološ što se pod prismotrom policije kreće između zatvora, ugostiteljskih lokala i javnih kuća, grotesknim sredstvima sazdao žestoku optužbu hipokrizije tadašnjeg društva, koje bogate i siromašne meša u istom brlogu. Međutim, reditelj je uspeo u nastojanju da predstava Brehtove „Opere za tri groša“ stvori utisak kako se radnja drame događa u vreme tranzicije, danas kod nas. Posebnu boju i značaj dala je ovom Brehtovom delu genijalna muzika Kurta Vajla. Na ovoj predstavi songove iz ove scenske muzike, prateći se na klaviru, intonativno sigurno i stilski usklađeno otpevala je Miona Cvijović (sopran). I upravo to živo muziciranje ove umetnice, koja je uspešno zamenila čitav orkestarski sastav, učinilo je da predstava dobije potrebnu stilsku osnovu, bez obzira na to što je Cvijovićeva songove između scena pevala na engleskom, a glumci na pozornici – na srpskom. Reditelj Milorad Ćetković, sasvim umesno, nije skraćivao tekst i u izvođenju predstave nastojao je da iskoristi većinu sredstava koje koristi postmoderan teatar, tako da smo pored glumačke igre, vođene na način blizak ekspresionističkom stilu, pevanja, dinamičnih grupnih scena sukoba i igara, imali songove propraćene veoma duhovitim kompjuterski animiranim video projekcijama, koje su uglavnom najavljivale šta će biti u narednim scenama, te se čitav ovaj spektakl – scenograf i kostimograf Mladen Blažević – odigravao među denjkovima presovane slame uz povremenu upotrebu pojedinih detalja dekora (prozori sa rešetkama koje kada je trebalo naznačiti zatvor pridržavaju glumci), ne jednom pretvarao u demonstraciju postmodernog korišćenja različitih scenskih sredstava. Uopšte uzev, predstava je imala dinamičan tok i oživela je Brehtovu poruku u punom značenju, pa se može zaključiti kako je odvažan potez mojkovačkih amatera da izvedu „Operu za tri groša“ bio na mestu.

SPASONOSNI HUMOR „Traži se novi suprug“ naslov je komedije hrvatskoga književnika Mira Gavrana, koju je u adaptaciji i režiji Ilja Benkovića prikazalo Gradsko amatersko kazalište iz Orašja. Po temi, još više po načinu obrade, ova komedija podseća na dela što su se pre više od pola stoleća prikazivala na našim pozornicama. Jednoj udovici dosadilo je samovanje posle smrti muža i dala je oglas u novinama ne bi li stekla novog bračnog partnera. Odziva je bilo i sve to je reditelj propratio adaptirajući tekst duhovitim intervencijama u vidu interpolacija koje su mu omogućile da lokalizuje mesto dešavanja, tako da su se tu mogli videti i vispreni Slavonci. Posebna zanimljivost ove predstave je u tome što dva glumca izvode šest uloga, odnosno likova! Željko Mandić i Iljo Benković dobro su rešili taj zadatak i gledali smo jednu zabavnu predstavu koja je izmamila smeh svih prisutnih gledalaca u dvorani. Mila Galić je sa izrazitim scenskim šarmom odigrala mladu udovicu. Ova predstava donela je jedan prijatan predah na „Festivalu festivala“.

Tekst „I živjeli su do kraja života“, u suštini jedan dramski kolaž koji je priredila Marija Backović posluživši se kratkim odlomcima iz dela Nadežde Milenković, Efraima Kišona, Sterije, Joneska, Dušana Kovačevića i Edvarda Bonda, u režiji troje mladih reditelja – Marije Backović, Slaviše Grubiše i Ilije Gajevića, izveli su članovi Dramskog studija „Zahumlje“ iz Nikšića. U ovoj predstavi, koja nije bila ništa drugo do gorki prikaz porodičnih prilika i neprilika, rediteljski trio Backović-Grubiša-Gajević uspeo je da ostvari dinamičnu i zanimljivu predstavu u kojoj su se scene nizale jedna za drugom i, bližeći se kraju, bivale sve zanimljivije i efektnije. Dvadesetak mladih amatera i amaterki odigralo je sa očiglednom spontanošću likove mladih, ali i sa dovoljno ubedljivosti i uloge starijih, osvojivši simpatije prisutnih gledalaca. Ovo izvođenje, svakako, približilo se dokumentarnom, odnosno tzv. verbatim-teatru u kojem su, unoseći mnogo doživljenog, deca igrala roditelje, ali i njihovu decu. Tako smo gledali jedan vid savremenog školskog pozorišta, koje se u našim obrazovnim ustanovama, istina kao dopunski vid nastave, negovao još od 18. veka.

Najzad, poslednjega dana „Festivala festivala“ videli smo komad „Heroj nacije“ Ivana M. Lalića, u režiji i adaptaciji Željka Miloševića i izvođenju trebinjskog Gradskog pozorišta. Radi se o premijeri Lalićevog tragikomičnoga teksta, koji tretira uticaj masovnih medija, televizije napose, na svakodnevni život jedne porodice. Naime, pisac je izgradio dramsku radnju dovodeći jednu porodicu pred skrivenu kameru da bi otkrio lice i naličje ne samo porodičnih odnosa, već i uticaja društvenih okolnosti, naročito medija, tako da akteri drame virtuelnu stvarnost prihvataju kao životnu realnost, dok neposredna stvarnost za njih postaje virtuelna. Pažljivo i sa vanrednim osećanjem scene, kao i poznavanjem mogućnosti glumačkog ansambla, reditelj (i glumac) Željko Milošević izgradio je predstavu koja se odlikovala spontanom duhovitošću i koja je odigrana u jednom ponešto ubrzanom tempu, ali uvek jasno i pregledno. Darko Kurtović tumačio je glavnog junaka, Budimira Životića, sa mnogo elementarne snage i temperamenta, vazda ubedljivo i sa smislom za humorne pojedinosti. Vedrana Jokanović je nijansovano i sa smislom za dočaravanje dvoličnog ponašanja prikazala Desanku Životić, dok je Miloš Lučić, kao Ljupče Životić, sa merom ispoljavao mladalački bunt, a Ana Rudakijević, kao Lenka Simonović, novinarsku frivolnost i rutinerstvo. Suverenim scenskim nastupom i sa velikim majstorstvom Željko Milošević odigrao je ulogu Producenta. U svemu, iako je reč o premijeri koja se izvodi na festivalu, može se zaključiti da su se trebinjski amateri veoma lepo snašli. Rečju, predstava je u komičnim scenama već imala potreban brio, kao i dramatsku produbljenost u scenama nesporazuma i sukoba. Bio je to efektan završetak „Festivala festivala“.

[/restrictedarea]