Strategija obmane

Piše Ljiljana Bogdanović

Zbog čega je navodno oštro kritičko sučeljavanje rodoljubaca i rodomrzaca u našoj kulturi – u kojem ovi drugi – argumentima razuma, sofisticiranih promišljanja i političke korektnosti, nastoje da se odbrane od nasrtaja poznate siledžijske prirode srpskog nacionalizma – zapravo svojevrsna srpska false flag, odnosno drš’te lopova operacija?

Nacionalisti, patriote i pravoslavci, dobro raspoređeni i sveprisutni u srpskoj kulturi (kao i u ovdašnjoj vlasti i društvu uopšte), nikako ne pristaju da malo „olabave“ pritisak na silni fini svet koji ne deli njihova uverenja, te on

– taj fini svet, mada sam nikoga ne dira i gleda svoja posla, pod rečenom stegom biva primoran da glasno i jasno iskaže svoju uznemirenost, pa i strah i gađenje od činjenice samog postojanja, a pogotovo od aktivnosti i permanentnog delovanja ove etnosom opsednute, brojem nadmoćne, a prirodom bezobzirne militantne družine koja vedri i oblači na svim poljima društvenog, dakako i kulturno-umetničkog života!

Ima li ova rečenica ikakvog smisla, dovedemo li njen sadržaj u vezu sa stvarnošću, te realnim događanjima i proverljivim činjenicama, posebno sa medijskom, kulturnom i političkom scenom zemlje Srbije? Iako prema kriterijumu istine rečenica jeste bezmalo idiotska, ne može joj se odreći da tačno dočarava intonaciju i sažima zaključke brojnih raspri što se od davnih dana, a u novije vreme sve nametljivije, vode povodom dešavanja na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni. Navodno kritička sučeljavanja mišljenja i argumenata oko „bolnih pitanja i idejno-političkih nesporazuma“ u okrilju srpske kulture (između markantnih predstavnika nacionalističke i patriotske s jedne i građansko-evropske i kosmopolitske struje s druge strane), omiljena su tema na stranama i u programima novinskih i TV rubrika koje jedan naš filmski kritičar ovih dana određuje kao „istovremeno prilično loše napisane i nedopustivo uticajne“.

ARGUMENTI KOJI SE „PODRAZUMEVAJU“ Uvodnu tvrdnju ovog teksta unekoliko je nadahnuo i sadržaj temata „Kultura između nacionalnog i univerzalnog“, objavljen u Kulturnom dodatku „Politike“ (subota, 17. avgust 2013). „Politikin“ temat (dva dela naslovljena sa: „Pored rodoljubaca i rodomrzaca, srpska kultura kaska za vremenom“ i „Ventil za sve što u politici nije zgodno reći“) izdvajamo ne kao ekstreman i posebne pažnje vredan, već kao paradigmatičan slučaj i relativno najsvežiji primer pojave o čijoj ćemo dominantnoj karakteristici reći koju reč.

Kao što naslovi nagoveštavaju, u pomenutom tekstu raspravljalo se o temi nacionalizma u kulturi. Novinar je „zadao temu“, pozvao se na prethodne i u kulturi poznate mučne podele i međusobice, a potom – manje ili više vešto – ukrštao odgovore i razmišljanja sagovornika. Rečju, sve je bilo profesionalno i zanatski odmereno, a uz učešće „dve strane“. (Imena učesnika već su i sama naznačila da je reč o „teškom“, mada ne i direktnom okršaju; govorili su pisac Milovan Danojlić, slikar Uroš Đurić, filozof Milorad Belančić, sociolog Zoran Avramović, kompozitor Ivana Stefanović, istoričar Miloš Ković i izdavač i pisac Vladislav Bajac).

Ako je sve na nivou i u redu, zašto uopšte zanovetamo?

[restrictedarea]

Evo nekih povoda za to.

„To što ministar odlazi ne znači da patriotizam neće ostati ideja vodilja srpske kulturne politike.“ „Građanski orijentisani umetnici i kulturni radnici tvrde da je srpska kultura poslednji bastion srpskog nacionalizma.“ „Ono što srpske umetnike čini osetljivim na patriotizam je strah da će se srpska kultura zatvoriti prema svetu….“ „Tražiti od kulture da bude patriotska je isto što i hteti da bude preparirana kao punjena ideološka sova.“

Ove ocene navodimo, budući da su one, kao i činjenica da je rasprava sa takvim uvodnim i podrazumevajućim tvrdnjama (o čijoj ispravnosti nije bilo rasprave)manje-više tekla glatko (jasno su oponirali samo Danojlić i Avramović), vrlo indikativne za pojavu koja je decenijska konstanta srpske kulture i angažmana našeg kritičkog javnog mnjenja. Citirane rečenice međutim, nipošto ne bi trebalo oceniti kao „istrgnute iz konteksta“, budući da se skladno uklapaju u idejnu, stilsku i strukturnu celinu temata. Reč je o aksiomu da je srpska kultura navodno apsolutno i dominantno – nacionalistička, odnosno da su nacionalisti zakon u ovom domenu. Reč je o stavu da je nacionalizam dominantna sila i snaga u srpskoj kulturi i da se to u toj meri podrazumeva, da je obrazlaganje, dokumentovanje i dokazivanje ove činjenice nepotrebno gubljenje prostora, vremena i energije. Prisutno i u ovom primeru, kao i gotovo u svim sličnim, jeste ono što se ne naglašava uvek, ali se gotovo uvek podrazumeva: stav da srpski nacionalizam u kulturi, kao i drugde, nije tek puka privrženost svom narodu i državi, snažna nacionalna svest, samosvest i ponos, zalaganje za nacionalni prosperitet… Naprotiv, srpski nacionalizam – u svom dorečenom i konačnom obličju – znači zlo, mrak, opšti degradman i sunovrat, a u svojoj pojavnoj formi i „estetici“ , to jest u kulturi i umetnosti, gotovo neizostavno vodi u banalnost i kič, u prizore i pojave lišene duhovnog i vrednog.

Kako navodna premoć i apsolutna superiornost ovakvog, mutnog i negativnog, trivijalnog i uskogrudog nacionalizma u biću srpske kulture, institucionalnom i onom širem, jeste fenomen čiju mitsku snagu i ogromnu štetnost ne bi trebalo ni dokazivati, to oni koji sebe nazivaju kosmopolitama, evropejcima i sledbenicima zapadne kulture, to jest stvarne civilizacijske matrice, već i samom suprotstavljenošću rečenom mraku – sledujušče– zavređuju poštovanje i priznanje rezervisano za podvižnike i misionare.

FALSE FLAG OPERACIJA Osim vrednosne isključivosti i implicitnog negiranja prava na opstanak svemu što se ne uklapa u „univerzalno i evropsko“, kako se ispravno i poželjno kulturno stanovište posredno definiše u „Politici“, šta još ovde ozbiljnije nije u redu?

Zbog čega se razgovori poput ovog u „Politikinom“ dodatku, kao i druge slične tobožnje svestrane „panorame“ kritičkog mišljenja koje se čitaju i slušaju u medijima mogu razumeti kao svojevrsna false flag operacija, drska i bezobzirna kao što su to sve taktike koje – poput ove – u svojoj srži, u svojoj osnovnoj postavci, imaju obmanu i podmetanje, insinuacije i prikrivanje stvarnog značenja? Odgovor – jedini i mogući – biće razumljiv razmislimo li šta u temelju ovog razgovora zapravo ima funkciju lažne zastave (doslovnog značenja ovog termina), šta je to „namenski dizajnirano“ tako da zavede i prevari?Razmislimo, i procenimo, da li je srpski nacionalizam, shvaćen u opisanom ili pak u svom boljem i plemenitijem značenju, uopšte neka realna snaga i opasnost na srpskoj kulturnoj sceni.

Ili je reč samo o gotovo trivijalnoj operaciji false flag, odnosno metodu i taktici čiji se smisao, bez gubljenja u prevodu, može na srpskom reći kao – drš’te lopova ili namagarčite javnost? U ovoj ciljanoj manipulaciji javnošću osnovna premisa je „falš“, laž u smislu stvarnog značaja i ciljanog preuveličavanja opasnosti o kojoj se govori, kao i u smislu sadržaja i prirode te opasnosti na koju se upozorava. Nacionalizam je u srpskoj kulturi ne samo tigar od papira, već je – ako je ikada i postojao kao model koji je određivao kulturnu politiku i usmerenje, on već dve decenije „aut“. Nacionalizam je tek potkultura, nešto kao što bi – u skladu sa definicijom potkulture i njenog uticaja – mogli ovde biti nekakvi domaći rastafarijanci, hip-hoperi ili bilo koje druga marginalna grupa.

Svejedno kako shvaćen, namerno i pogano iskrivljen ili pak razumno i u odgovarajućem boljem smislu određen, nacionalizam ovde teško da ima stvarnog uticaja. Ne posle decenija proklamovane, zvanične koliko i prikrivene borbe protiv srpskog nacionalizma. Uticaj i moć je na drugoj strani, upravo na onoj koja nacionalizmu u nebrojenim demonstriranim false flag – drš’te lopova operacijama dovikuje da je opasan i da ga se valja čuvati. (Uzgred, u ovoj sredini se o uticaju u uobičajenom značenju te reči teško i može govoriti, budući da je uobičajene puteve prenošenja nekog uticaja zamenilo vojničko sprovođenja zadate politike, odnosno instaliranje poželjne matrice i vrednosnog sistema iz kojeg ništa ne bi trebalo da štrči i iskače).

NIJE PARANOJA Bilo bi zanimljivo čuti bliže, da ne kažemo naučno i stručno-sociološko i kulturološko objašnjenje o rečenom „bastionu“ srpskog nacionalizma u kulturi, o putevima kojima se rasprostire ta njegova strašna moć. Kako to on „drži“ srpsku kulturu i njene stvaraoce i institucije, da li je u njegovom okrilju novac, da li tu stoluje probitačnost, da li je tu „lansirna rampa“ za sticanje statusa, položaja, ličnog i esnafskog blagostanja? Kako „tvrđava“ vlada, da li to čini ucenama, postavljenjima, nagradama, favorizovanjem svojih pristalica i sledbenika, čvrstim sprovođenjem svoje kulturne matrice i modela – u svim domenima kulture i umetnosti?Beše li to ovde nekih promena 2000-te, i behu li ideje o promeni svesti, svakako ne u pravcu jačanja nacionalističkog diskursa, dominantne vodilje ovih promena? Pamti li neko onu deceniju koja je prethodila dvehiljaditim, kada je o najvrednijim projektima u srpskoj kulturi odlučivao i finansirao ih Sorošev fond? Ko to vodi i ima najvažnija upravljačka mesta u srpskoj kulturi?

Ova pitanja postavljamo ne zbog poznatih odgovora, već kao ogoljavanje pomenutih obmana, brižljivo izgrađenih oko čvrsto pobodene lažne zastave koja svojom porukom upozorava kako nacionalizam ne samo da jeste navodni stub srpske kulture, već je, kao što se slaže bezmalo polovina „Politikinih“ sagovornika, on „ u porastu“.

Pojedini istaknuti krotitelji nacionalizma među onim umešnijim u diskurzivnom pozicioniranju elemenata priče o rečenom zlu, rado će, onako krotko i naučnički benevolentno za prijemčive uši publike posegnuti za popularnim citatima. Omiljeni je u ovom smislu Kiš sa svojim oštrim, a naravno u sasvim određenom i od ovog različitom kontekstu rečenom, zapažanju: „Nacionalizam je kolektivna i pojedinačna paranoja.“

Da verujemo da je u tehnici false flag manje svesne i ciljane manipulacije, rekli bismo: u redu, jeste na delu je manija gonjenja, ali čija je to manija i ko je njena žrtva. Teško da bi iko u ovom slučaju međutim i pomislio da su na delu tipovi koji su u psihološkoj nevolji ove vrste.

[/restrictedarea]