Šta će nama doneti Lazar Krstić?

Piše Nikola Vrzić

Može li Srbija da očekuje ekonomski napredak ako još prilježnije i požrtvovanije nastavi sa ekonomskom politikom koja ju je i dovela do rekordne zaduženosti, rekordne nezaposlenosti, besperspektivnosti i beznađa? Odgovor ćemo dobiti od budućeg ministra finansija Lazara Krstića, čim se okonča opsežna medijska operacija izgradnje njegovog pozitivnog imidža

Sećate li se da nam je Božidar Đelić bio simpatičan? Bilo je to posle 5. oktobra 2000, kada se Boža, kao mladi i pošteni ekspert, „ekonomski mađioničar“, vratio iz inostranstva u Srbiju da joj pomogne i ekonomski je obnovi i op(o)ravi. Prošlo je od tada, evo, dvanaestak, trinaest godina. U međuvremenu je mađioničar prestao da spava na tetkinom kauču, zaradio je sebi preko deset miliona evra, i za sobom ostavio ekonomsku pustoš. A sada nam u pomoć dolazi ekonomski genije – Lazar Krstić. I on nam je simpatičan, kao što je to bio i Božidar Đelić pre nego što smo ga upoznali, i pre nego što smo i po prstima i po džepovima dobili njegovim mađioničarskim štapićem…

Ali ko je zapravo Lazar Krstić, čovek koga dirigovani srpski mediji nazivaju novim Teslom, novim mesijom srpske ekonomije, finansijskim ekspertom koji ima, ne onaj prevaziđeni mađioničarski, već pravi čarobnjački štapić kojim će srpsku ekonomiju podići iz mrtvih, a naše novčanike ispuniti, umesto zjapećom prazninom, zveckavim zlatom? Zašto je operacija brendiranja Lazara Krstića tako upadljivo, i samim tim alarmantno slična svojevremenoj operaciji stvaranja dobrog imena od dotad isto tako nepoznatog Božidara Đelića? I najzad, i najvažnije, može li se već sada naslutiti kako će izgledati Krstićeva ekonomska terapija i do kakvog će nas ozdravljenja ona dovesti? Ko je preživi, pričaće…

 

AMERIČKE VEZE Iako su o Lazaru Krstiću – otkako je njegovo ime odjednom i sinhronizovano lansirano u srpsku javnost u subotu 10. avgusta – već ispisane desetine novinskih tekstova, o njemu se zna nedopustivo malo. Zapravo, uz rizik da zazvučimo neverovatno, ali jedini dosad detektovani izvor saznanja o njemu je romantizovani tekst novinara Marka Lopušine „Srbi osvajaju ‚Jejl‘“, objavljen još 24. januara 2006. u „Srpskoj dijaspori – Internet novinama serbskim“; u ovom se tekstu, uzgred budi rečeno, Nikola Tesla spominje tri puta („Ovo je ispovest mladog Nišlije, koji će možda jednog dana postati američki predsednik ili novi Nikola Tesla.“ Zatim: „U njemu mnogi Amerikanci vide novog Nikolu Teslu, samo mi u Srbiji to ne vidimo.“ I: „Svi su me odbili, izuzev centra ‚Nikola Tesla‘ pri MENSI“), u čemu su, možda, kreatori aktuelne medijske kampanje pronašli nadahnuće da Krstića i sedam i po godina kasnije nazovu novim Teslom iako je Krstić u međuvremenu počeo da se bavi ekonomijom i finansijama (po čemu je stari Tesla, je l’, bio izuzetno poznat, pa je zato i umro dužan i siromašan).

U svakom slučaju, dvadesetdevetogodišnji Krstić (rođen 1984. godine u Nišu) u dodir sa Amerikom – i njenom državnom administracijom, što bi moglo da bude od izvesnog značaja budući da je ipak reč o nekome ko će preuzeti izuzetno važan resor u Vladi Srbije – dolazi rano, još kao gimnazijalac; u aprilu 2001, naime, bio je učesnik programa američkog Stejt departmenta „Youth Leadership Program“ (program stvaranja mladih lidera i njihove amerikanizacije: „Učenici i nastavnici učestvuju u radionicama, dobrovoljnom radu u zajednici, sastancima sa liderima zajednica, razvoju liderstva, i žive sa američkim porodicama“), sa „još 12 naših srednjoškolaca i četiri profesora iz četiri ‚demokratska‘ grada u Srbiji“, stoji u onom tekstu iz 2006. godine, pri čemu izbor samo „demokratskih“ gradova jasno ukazuje na političku (pot)komponentu ovog odvođenja dece da upoznaju i zavole Ameriku. Elem, Krstić i ostali se tada sastaju sa članovima Stejt departmenta, upoznaju senatora Džordža Vojnovića, pohađaju kurs o pregovaranju u Vašingtonu… Čuveni Univerzitet „Jejl“, dobivši stipendiju („američke vlade“, tvrdi „Blic“ ne navodeći izvor), Krstić upisuje u septembru 2003; za mejdžore, glavne predmete, odabira matematiku, etiku, politiku i ekonomiju, s tim što će matematika, uprkos tome što je, kako reče u spomenutom tekstu, bio „138. odnosno u prvih 150 studenata u Americi iz matematike“, kasnije otići u drugi plan. Akcenat svojih studija, prema dostupnim informacijama, stavlja na Srbiju i ono što je okružuje, prigodno se time pripremivši za zadatak koji mu predstoji, kao da je znao da će ga karijera iz Amerike ipak vratiti u Srbiju; „Ja sam tako dobio stipendiju da istražujem mađarsko tržište“, ispričao je Krstić Marku Lopušini. „Izabrao sam Mađarsku jer je slična sa nama i zato što se u Mađarskoj događa ono što će se nama u Srbiji dešavati u bliskoj budućnosti.“ I 2007. godine će, pronašli smo na internet stranici Univerziteta „Jejl“, Lazar Krstić od univerzitetskog Programa za studije Evropske unije dobiti stipendiju za istraživanje „društvene stratifikacije i pojave postkomunističkih elita u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Sloveniji“, no, s obzirom na osetljivu prirodu njegovog budućeg angažmana u Vladi Srbije, možda je interesantniji podatak, iznet u tekstu Marka Lopušine iz 2006, da je Lazar Krstić „u oktobru 2005. dobio sredstva od Univerziteta da sprovede istraživanje o bezbednosnom aspektu integracije Srbije u Evropsku uniju“…

 

[restrictedarea]

PIRATI „MEKINZIJA“ Posle studija Krstić počinje da radi za globalnu (američku) konsultantsku kuću „Mekinzi“ („Mi smo savetnik od poverenja vodećim svetskim kompanijama, vladama i institucijama“, navode na svom sajtu), koja nam je, inače, već podarila i Božidara Đelića i Radovana Jelašića, bivšeg guvernera „Narodne banke Srbije“. A evo šta je prošle godine o „Mekinziju“ napisao Vidžaj Prašad, nagrađivani indijsko-američki istoričar, u tekstu „Krš globalizacije“: „‚Mekinzi‘ je postao globalni džin, zarađujući enormne provizije pošto se udružio sa MMF-om u promovisanju privatnog sektora nauštrb javnog dobra. Već je postao kliše čitanje ‚Mekinzijevih‘ izveštaja, uvek revnosnih da kompanije u javnom (državnom) vlasništvu i komunalna preduzeća rasture na delove i ponude ih piratskom (igra reči: pirate – private) sektoru. Novac ima da se stvara u privatizaciji i spajanjima i akvizicijama. Malo je obzira prema društvenoj proizvodnji i ceni koju društvo plaća zbog ovih poduhvata… ‚Mekinzijevi‘ ljudi su svuda, baš kao i otisci njihovih prstiju po kršu globalizacije.“

Inače, kako je najavljeno, predstavnici „Mekinzija“ će, 3. i 4. oktobra, učestvovati na konferenciji „Kvantni skok“ „koja ima za cilj pokretanje srpske ekonomije“, a otvoriće je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.

Ali šta je tačno ili barem otprilike, dvadesetdevetogodišnji Lazar Krstić radio u „Mekinziju“? To se ne zna. Obratili smo se „Mekinziju“ s molbom da nas obaveste, makar i uopšteno, o poziciji koju je u toj kompaniji zauzimao budući ministar finansija Srbije, o poslovima ili samo o vrsti poslova na kojima je bio angažovan, ali nas nisu udostojili odgovora. Taj, možda i ključni deo biografije budućeg člana srpske vlade, srpskoj javnosti, makar zasad, ostaće tajna; sasvim u skladu sa potpunim nedostatkom (demokratske) transparentnosti zbog kojeg je, inače, „Mekinzi“ često izložen kritici u svetu koji je bolje upoznat (i izložen) njegovom delovanju…

Istovremeno nam i aktuelne vlasti ostaju dužne objašnjenja – makar i lažnog, pa da ga proverimo i raskrinkamo kao lažno – kako je, uopšte, došlo do angažovanja Lazara Krstića? Ko ga je preporučio? Zašto baš njega? Postoji li neka skrivena namera iza toga?

 

KAKO SE GRADIO IMIDŽ Umesto bilo kakvog objašnjenja, međutim, izložiše nas, kroz svoje dirigovane medije, baražnoj vatri izgradnje Krstićevog dobrog imena i reputacije. Baš, baš kao kada nam je u pomoć i spasenje dolazio Božidar Đelić, s tim što tada nismo bili bogati za iskustvo koje danas imamo, a siromašni za sve ostalo. Uostalom, uverimo se u to svi zajedno. Lazar je, izveštava nas „Kurir“, „bio nesvakidašnje dete u svakom pogledu. Isticao se ne samo u učenju već i u ponašanju, društvenom statusu i načinu ophođenja… Boljeg nisu mogli da nađu… Bio je mnogo pametno dete, sa četiri godine je čitao titl na stranim filmovima… Mladi srpski genije… “ I „Blic“, na tom tragu, otkriva reči svog (neimenovanog) izvora: „On je stvarno genije. Rano je počeo da radi za najprestižnije konsultantske kompanije na svetu. Obrtao je milijarde dolara za druge, što je mnogo više od novca kojim će kao ministar finansija raspolagati.“ „Blic“ opisuje i ostale Krstićeve osobine; on je „organizovan (društven, komunikativan i uvek je znao dobro da isplanira vreme), obrazovan, perspektivan, nagrađivan“. A uz sve to, „imao je vremena za učenje, za druženje, imao je devojku, rečju, dečko za sve“…

E, sad. I kada nam je Božidar Đelić došao, s posebnom je pažnjom akcenat stavljan na njegov ljudski lik, na njegovo elitno obrazovanje i društveno poželjne osobine. Ljudski lik: „Sartr mi je pomogao da se približim devojkama“, šarmirao nas je svojom neposrednošću, „jer sam u crnoj rolci, u Latinskom kvartu (u Parizu), gde mi je bila gimnazija, sa njegovim ‚Bićem i ništavilom‘ pod miškom, pred njima spretno izigravao zamišljenog intelektualca… Moja baka je najjača figura u mom detinjstvu. Baka je sa jedne strane bila izuzetno zahtevna – sećam se koliko bi mi puta pocepala neki domaći zadatak tvrdeći da ga mogu izraditi bolje – to jest ne bolje, već da ga moram uraditi perfektno. Sa druge strane, baka je bila izuzetno srdačna i oko nje su se stalno okupljali ljudi. Čak su i susedi dolazili kod nje po savet kada su imali problema… Kada mi je bilo najteže u proteklih godinu dana (posle prve godine ministarskog mandata)? Pa, kad su me ćerke u Parizu uhvatile za kaput i rekle, tata, ostani. A ja sam morao nazad u Srbiju, jer ne mogu stvari da ostavim napola…“ Elitno obrazovanje: „Tako sam se u 15. godini i našao u najboljoj francuskoj gimnaziji ‚Louis XIV le Grand‘, iz koje vekovima izlazi francuska intelektualna i politička elita. Od Širaka, Žospena, Rokara, Destena, Sartra, Arona sve do Bodlera, ako idemo u prošlost. To je jedna ‚mitska gimnazija῾, mada besplatna, u koju se možete upisati samo preko konkursa i u koju sam ja ušao bez ikakve protekcije… Ono što bih posebno hteo da naglasim u vezi sa tom gimnazijom jeste da se u nju ulazi preko konkurencije, a ne samo preko bogatstva, preko novca.“ Isticano je i da je „1980. i 1981. pobedio dva puta na nivou Francuske na srednjoškolskim takmičenjima iz istorije i ekonomije“, te da je „1987. paralelno magistrirao ekonomiju na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu i diplomirao na Institutu političkih nauka, rangiran kao ‚laureat‘ među jedan odsto najboljih studenata, kao na vodećoj francuskoj biznis školi… Školovanje je nastavio na prestižnom ‚Harvardu‘…“ I naravno, uz onakav ljudski lik i ovakvo obrazovanje, sličnim su bile predstavljane i Đelićeve lične osobine. Evo šta je pisalo „Vreme“, proglašavajući ga ličnošću 2001. godine: „Srbija se uželela reda i vrednih, školovanih, skromnih i nadasve čestitih ljudi koji marljivo, strpljivo, uporno i stručno rade svoj posao… U ovoj hrpi lepih, staromodnih atributa, a nijedan nije suvišan kada je reč o Božidaru Đeliću, valjalo bi izdvojiti čestitost, jer čini se da je ta reč ključna kada bi trebalo razabrati zašto je u Srbiji jedan državni činovnik postao toliko omiljen.“

Ova frapantna podudarnost između medijskog dočeka i brendiranja Krstića danas, i Đelića pre više od jedne decenije, značajna je zbog onoga što nam je iskustvo sa Božidarom Đelićem (baš kao i sa Mlađanom Dinkićem, Miroljubom Labusom i ostalim ekonomskim ubicama naših nada u dostojniji život) pokazalo: dobar imidž koji im je pribavljen oni su iskoristili da nas uvere u neophodnost raznih nepopularnih mera, tobože neophodnih zarad ozdravljenja srpske ekonomije, a zapravo sprovođenih zarad deindustrijalizacije Srbije (karakteristične i za ostale postkomunističke zemlje) i njenog podvođenja na oltar neoliberalne globalizatorske pljačke nekad suverenih država i njenih naroda.

Tipičan primer bilo je zatvaranje četiri najveće srpske banke („Beobanke“, „Jugobanke“, „Investbanke“ i „Beogradske banke“), sprovedeno bez prevelike buke pošto su eksperti dobrog glasa ustvrdili da su one nelikvidne i da predstavljaju rak ranu ozdravljenju srpske privrede. Pa su u tako očišćeni prostor utrčale inostrane banke. I šta se ispostavilo? Ispostavilo se da su ove četiri banke imale veća potraživanja nego dugovanja, pri čemu im je država bila najveći dužnik, što će reći da uopšte nisu bile nelikvidne. Ali su to zato bile razvojne banke, koje su (domaću) privredu kreditirale pod povoljnim uslovima, odnosno u normalnim okolnostima (bez sankcija, rata…) mogle su da budu motor privrednog razvoja; umesto njih, nasilno ugašenih, dobili smo strane banke koje privredu kreditiraju pod neizdržljivim kamatama, i umesto motora, predstavljaju kočnicu njenog razvoja. I tako nam zaposlenost stanovništva, naročito u proizvodnji, postaje sve manja, državni dug sve veći, a potreba za (ras)prodajom onoga što je u državnom vlasništvu još preostalo sve ozbiljnija. A počelo je od izgradnje dobrog imidža „Mekinzijevih“ stručnjaka koji su sve ovo sproveli, i političke elite koja ih je dovela u Srbiju…

 

PERSPEKTIVA RASPRODAJE I stoga se pitamo, bez previše nade u usrećujući odgovor, šta će nama sad doneti Lazar Krstić? Nije još ni postao ministar, a već najavljuje „neke manje popularne mere“, da ćemo morati da „stežemo kaiš“, najavljuje i dalji pad životnog standarda pošto „plate u javnom sektoru i penzije ne mogu u punoj meri da prate rast potrošačkih cena“… Najavljuje i novi stend-baj aranžman sa MMF-om i pomoć „Svetske banke“, a kao posebno zabrinjavajuće tumačimo njegovo tumačenje „optimalnog deficita“ u budžetu Srbije: „Teško je reći šta je optimalan deficit, ali ono što je prihvatljivo za Međunarodni monetarni fond i međunarodnu zajednicu je deficit od tri, najviše četiri odsto BDP-a, jer bi s većim deficitom budžet jednostavno teško bio održiv.“ Šta je to što nas ovde posebno zabrinjava? Pa, upravo to što nam jedan mekinzijevac govori o našem deficitu koji je prihvatljiv za MMF i međunarodnu zajednicu, a ne o deficitu koji bi bio projektovan zarad razvoja i napretka ovdašnje privrede.

Do javnosti su dospeli i još neki od detalja Krstićevog ekonomskog projekta za Srbiju. Upadljivo su, i posle svega izrečenog nimalo neočekivano, slični onome o čemu je pisao citirani Vidžaj Prašad, pišući o sprezi „Mekinzijevih“ kadrova i MMF-a. Predviđa se, tako, novo zaduživanje za milijardu evra, i to ne za podsticanje proizvodnje već za „redovno izmirenje svih obaveza države do marta 2014. godine“, i to kroz prodaju državnih obveznica uz kamatu „oko 7,5 odsto“; podsećamo da je, u slučaju Italije, kamata na državne obveznice od preko sedam odsto bila proglašena za „neodrživu“. Očekuje nas, „do sredine 2014. godine“, i da se „do kraja sprovede rešavanje pitanja 179 firmi u restrukturiranju“, to jest onih koje niko nije hteo da kupi, što će dakle značiti verovatno gašenje većine njih, novi talas nezaposlenosti i prodaju njihove imovine u bescenje. Uporedo sa tim najavljuje se i „naplata zaostalih dugovanja za poreze od svih aktivnih firmi“ što bi takođe, bez adekvatne podrške (bar) jedne razvojne banke, moglo da znači gašenje (ili prodaju strancima ispod cene) mnogih među njima, i nove nezaposlene jer će najavljenim, dodatnim reformama Zakona o radu biti omogućeno (još) lakše otpuštanje, i sve veću rupu u budžetu zato što će biti sve manje onih koji će ga puniti, i dalji pad kupovne moći stanovništva i s njim povezan pad privredne aktivnosti pošto će proizvedenu robu sve manje njih moći da kupi… Ova će propast privremeno biti ublažavana (takođe najavljenim) prodajama strateških javnih preduzeća, poput „Telekoma“ ili EPS-a, i nova zaduživanja kod MMF-a i s njima povezane uslove MMF-a za reformama penzionog, zdravstvenog i prosvetnog sistema, koje će pak značiti dalja kresanja budžeta za ove tri oblasti, to jest dalje pooštravanje uslova za odlazak u penziju i otpuštanja u prosveti i zdravstvu… Dok će novi, strani vlasnici „Telekoma“, EPS-a, Beogradskog vodovoda i kanalizacije… i svega što budemo mogli da prodamo, svoje cene samo povećavati da bi maksimalizovali sopstveni profit, i eto nama bugarskog scenarija, tog horor filma u kojem se ljudi živi spaljuju zato što ne mogu da plate račune za (privatizovanu) električnu energiju…

I tada ćemo se, valjda, zapitati šta nam je sve ovo trebalo, i da li smo baš morali da budemo toliko naivni i poverujemo da će nam spas stići odnekud sa strane.

Savetnik

Nekadašnji kancelar Austrije Alfred Guzenbauer potvrdio je da je dobio ponudu da postane savetnik za evropske integracije prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, rekavši da na tu ponudu „gleda pozitivno“. „Put Srbije u EU“, naveo je Guzenbauer u pisanoj izjavi, „predstavlja, posle članstva Slovenije i Hrvatske, dalji važan korak ka stabilizaciji prostora bivše Jugoslavije i čitavog Zapadnog Balkana. Van sumnje je da sledeći mirovno-politički zadatak EU, posle uspostavljanja mira posle Drugog svetskog rata na zapadu Evrope i okončanja Hladnog rata, sada predstavlja stabilizacija Zapadnog Balkana i prevazilaženje ratnih trauma na prostoru bivše Jugoslavije.“

Ovaj blagoglagoljivi pacifista bio je premijer Austrije u vreme jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Guzenbauerova Austrija je nezavisnost Kosova priznala 27. februara 2008, postavši 20. država koja je to učinila.

Guzenbauerovo priznanje nezavisnosti Kosova imalo je i zanimljivu predigru; tokom januara 2008. Beograd – koji je tada još branio svoje Kosovo i Metohiju – uputio je zvaničan protest zbog Guzenbauerove najave da će Austrija biti među prvim zemljama koje će priznati nezavisnost Kosova; u odgovoru na protest, Guzenbauer je ponovio ono zbog čega je i došlo do protesta, rekavši da „Austrija neće čekati da druge zemlje priznaju nezavisnost Kosova“.

U „Vikiliksovim“ depešama američke diplomatije ocenjuje se da Vlada Austrije, u vreme Guzenbauera, „nastavlja da igra snažnu, konstruktivnu ulogu na Balkanu, naročito na Kosovu (…) Ministarstvo spoljnih poslova bilo je tihi, ali značajni izvor podrške pregovaračkom timu Martija Ahtisarija“ (depeša 07VIENNA1231)…

Posle okončanja političke karijere Guzenbauer je postao savetnik u nizu kompanija, pored ostalih i u nedavno bankrotiralom koncernu „Alpina“, u „Hipo Alpe Adria“ banci koja je bila umešana u brojne korupcionaške skandale, pogotovo u Hrvatskoj, a savetovao je i kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva koji je, pošto je 2007. donet ustavni amandman kojim mu je dozvoljeno da se za predsednika kandiduje neograničen broj puta, ponovo izabran 2011; ovaj amandman, inače, odnosi se samo na Nazarbajeva lično, dok za sve ostale potencijalne predsednike Kazahstana ostaje da važi ustavno ograničenje na dva mandata…

[/restrictedarea]