Reagovanje – Odluku je doneo Senat, a ne dekan

Povodom teksta „DEKAN MOĆNIJI OD MINISTRA“, objavljenog u 279. broju „Pečata“ (od 2. avgusta 2013), budući da sam u pomenut u njemu, molim vas da objavite ovaj odgovor. Smatram da je to u interesu vaših čitalaca, ali istovremeno i u cilju normalizacije nastave na Odseku enterijera i Odseku scenografije Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu

Poštovani,

Zapanjen, ali ne i iznenađen, pročitao sam članak gospođe Nevenke Stojčević „Dekan moćniji od ministra“. Istine radi, osećam obavezu da objasnim čitav slučaj. Pratio sam ga jer sam, pre prof. Petkovića, predavao STILSKU UNUTRAŠNJU ARHITEKTURU na Fakultetu primenjenih umetnosti, jer sam i Petkoviću predavao ovaj predmet, i moram i to da kažem, Petković je bio jedan od retkih studenata koji je iz ovog predmeta jedva dobio završnu ocenu 6. Njegov ispitni rad je sačuvan.

Uzgred budi rečeno, prof. Biljana Sovilj, drugi kandidat koji se u pomenutom članku spominje, bila je takođe moj student. Za razliku od prof. Petkovića, bila je jedan od najboljih studenata i sve ispite je kod mene polagala sa ocenom 10.

Na samom početku moram da naglasim da je, na Petkovićevu žalost, prvi konkurs za radno mesto redovnog profesora poništen jer je, iako je on tom prilikom izneo nekoliko, najblaže rečeno, diskutabilnih podataka, komisija pokazala nedopustivu pristrasnost. Navešću neke primere:

U rubrici O umetničkom /stručno umetničkom/ naučnom radu, na samom početku Petković je naveo da je bio autor postavke izložbe „Stilovi-ambijenti, muzika, drama minulih vremena“, održanoj u Muzeju primenjenih umetnosti 1993. godine – što je čista neistina. Uostalom, na zadnjoj strani kataloga sa te izložbe jasno je napisano:

Autor izložbe: arh. Aleksandar Ajzinberg, profesor FPUD u saradnji sa: dr Vladimirom Jevtovićem, nedavno preminulim profesorom FDU i Zoranom Erićem, profesorom FMU. Tehnička realizacija: arh. Zvonko Petković, konzervator Muzeja primenjenih umetnosti.

A to znači da je on samo kačio studentske radove i nije imao nikakve veze sa autorstvom. Tu činjenicu su znali i znaju uvaženi profesori Jevtović i Erić, znaju mnogi nastavnici FPU, znaju mnogi sada već afirmisani umetnici koji su tada na toj izložbi bili izlagači ili nju videli, a to što je profesor Petković napisao, najblaže rečeno, nije istina i moglo bi da ga, kao pedagoga, sasvim diskvalifikuje.

Još neobičniji je pokušaj profesora Petkovića da u rubrici Podaci o drugim aktivnostima van Fakulteta / Univerziteta, pominje knjige: POJMOVNIK STILOVA i STILOVI I PRIMENJENA UMETNOST koje su „u radu“. Govoriti o planovima da se napišu nekakve stručne knjige (koje možda nikada neće ni ugledati svetlost dana) ne spada u aktivnosti koja bi on sada, aplicirajući na više zvanje, kao svoje stručno dostignuće, mogao pominjati i koje bi komisija „na neviđeno“ smela da ocenjuje.

Pregledom podnetih radova, bilo je očigledno da je prof. Zvonko Petković za vreme od osamnaest godina, koliko na FPU predaje STILOVE, podneo samo mnoštvo fotografija radova vezanih za restauraciju i konzervaciju nameštaja, kao i desetak isečaka iz dnevne štampe sa tekstovima o stilovima i/ili konzervaciji i da, pored toga, nije dao nikakav ozbiljan stručni doprinos osavremenjavanju nastave ili nekim teoretskim radovima iz oblasti koju na FPU predaje. Nekoliko tekstova objavljenih u dnevnoj štampi ili nedeljnicima ne mogu se smatrati stručnim radovima i ne smatraju se materijalom koji doprinosi nauci. Stoji činjenica da restauratersko-konzervatorski radovi kojima se u slobodno vreme u svom ateljeu bavi i koje je prikazao, jesu značajni za oživljavanje i održavanje nameštaja iz ranijih vremena, ali ipak, stručne popravke oštećenih metalnih i drvenih delova, krpljenje furnira i njegovo poliranje, kao i razmeštaj nameštaja u pojedinim prostorijama, nisu oblast u kojoj bi nastavnik predmeta STILSKA UNUTRAŠNJA ARHITEKTURA, na FPU, trebalo da se zadrži. Taj posao (konzervacija i restauracija), koji se na drugim fakultetima proučava, nisu oblast koja se može ozbiljnije povezati sa predmetom koji bi prof. Petković na Fakultetu trebalo da predaje, te zbog toga ne mogu biti dovoljni kao aktivnost za koju se očekuje priznanje u vidu unapređenja u struci.

Ako je to sve što je profesor Petković za osamnaest godina uradio, da to nije dovoljno ni za reizbor u zvanje vanrednog profesora – a kamoli za unapređenje u zvanje redovnog profesora na ovoj visokoj školi. Ipak, komisija je imala drugačije mišljenje. Svoju pristrasnost pokazala je time što drugog kandidata, prof. Biljanu Sovilj i radove koje je ona podnela, u svom izveštaju uopšte nije pomenula.

Zbog očigledno neregularnih tretmana drugog kandidata (prof. Biljane Sovilj) konkurs je poništen, a jedan član komisije promenjen. Nova komisija je bila nešto obazrivija, ali svoju pristrasnost ipak nije uspela da prikrije.

Favorizovala je profesora Petkovića, koji se čitav život bavio samo konzervacijom i restauracijom nameštaja. On je, po mišljenju komisije, „pokazao sklonosti ka izučavanju stilova i stilske arhitekture“. Kako?

Komisija je, na drugoj stranici svoje Ocene rezultata umetničkog / stručno umetničkog/ naučnog rada kandidata,u svom izveštaju dva puta pominjala nekakva predavanja i prezentacije za studente /predmet Stilska unutrašnja arhitektura/ koje je profesor Petković u digitalnoj formi podneo. Takav materijal nije viđen među podnetim radovima, niti ga prof. Petković u spisku radova koje je podneo pominjao. Isti je slučaj i sa rukopisom još jedne, do sada ne pominjane, Petkovićeve knjige: „Stilska unutrašnja arhitektura – rečnik stilova“ o kojoj je odjednom komisija na istoj strani pisala, a koje nema među radovima koje je profesor Petković podneo, niti je on bilo gde pominjao. Nikome nije jasno otkud ova misteriozna digitalna predavanja i rukopisi?

Zanimljiv je i sasvim neprihvatljiv deo nalaza komisije (2. Ocena aktivnosti rezultata pedagoškog rada kandidata), u kojem se govori o najvažnijem, trećem segmentu usavršavanja nastavnog procesa profesora Petkovića, jer o tome ne postoje nikakvi konkretni podaci. Činjenica je da su, izuzev predavanja na FPU, sve njegove aktivnosti (predavanja na drugim školskim i visokoškolskim ustanovama, izlagačke aktivnosti itd.itd.) vezane isključivo za konzervatorsko-restauratesku struku, a ne za STILSKU UNUTRAŠNJU ARHITEKTURU koja podrazumeva proučavanje stilova u arhitekturi, enterijeru i nameštaju i prenošenje tog znanja na mlađe generacije. Šta je to onda po mišljenju komisije, profesor Petković, kao svoj konkretan doprinos proučavanju stilova uradio da bi bio unapređen u zvanje redovnog profesora?

Zbog svega toga je Senat Univerziteta Umetnosti doneo odluku da se zbog očiglednih nepravilnosti i ovaj konkurs poništi. Mislim da je naložio raspisivanje novog konkursa za nastavnike predmeta STILSKA UNUTRAŠNJA ARHITEKTURA, ali ovog puta za sva zvanja.

Naglašavam da je odluku doneo SENAT, a ne profesor arh. Zoran Bulajić, dekan Fakulteta. U čemu je onda krivica prof. Bulajića?

Ne želim da budem neskroman, ali prof. Petković tvrdi da sam kao 84-godišnjak samo „po kriterijumima Zorana Bulajića najveći stručnjak za stilove“ i pominje moju „tesnu spregu sa Biljanom Sovilj i Bulajićem“. Ovo već prelazi svaku granicu pristojnosti, a liči na Petkovića. Najveći stručnjak za stilove svakako nisam, ali se moja stručnost može oceniti čitanjem knjiga koje sam, o stilovima, napisao:

Aleksandar Ajzinberg STILSKA UNUTRAŠNJA ARHITEKTURA – Od praistorije do baroka (u izdanju „Univerziteta umetnosti“ u Beogradu 1994),

Aleksandar Ajzinberg Terminološki rečnik STILOVI – arhitektura, enterijer, nameštaj (u izdanju „Prosvete“, Beograd, 2007) , jedini te vrste kod nas i Aleksandar Ajzinberg i Biljana Sovilj STILOVI – arhitektura, enterijer, nameštaj. Od praistorije do secesije (u izdanju „Građevinske knjige“, Beograd, 2010). Ova knjiga je stručnoj javnosti ocenjena kao izuzetno stručno delo i bila je nominovana za nagradu „Ranko Radović“. Koristi se kao obavezna literatura na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, na Arhitektonskom Fakultetu u Sarajevu i još nekim visokim školama zemalja nekadašnje Jugoslavije.

Sve tri knjige dobile su najpohvalnije recenzije arhitekata i vrhunskih istoričara umetnosti u našoj zemlji, a do danas nažalost, o stilovima nijedan naš autor nije ništa publikovao. Bilo bi lepo da Petković objasni na kakvu je to „tesnu spregu“ mislio – ako je uopšte u stanju da odgovori na to pitanje, kao što i onda kada je polagao ispit iz STILOVA nije umeo da odgovori na pitanja vezana za stilove.

I još nešto: lepo je što su se za prof. Petkovića sažalili ministar Ž. Obradović i još poneki visoki funkcioneri i lepo je što se oni, na razne načine, zalažu da Petković nastavi da predaje na Fakultetu primenjenih umetnosti. Normalno je i što prof. Petković želi da ostane na Fakultetu, ali činjenice govore da bi u cilju unapređenja nastave na FPU bilo korisnije da studenti dobiju boljeg i stručnijeg nastavnika za predmet STILSKA UNUTRAŠNJA ARHITEKTURA, dakle za upoznavanje stilskih oblika u sakralnoj i profanoj arhitekturi, enterijeru i nameštaju, dakle u oblasti kojom se Petković očigledno do sada nije ozbiljno bavio. Krajnje je vreme za to.

Arh. Aleksandar Ajzinberg,

redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u penziji