Irina LEBEDEVA: GLEN GRINVALD OBEĆAVA NOVA DEMASKIRANJA

Šta li je to tako uznemirilo američke političare u odluci Moskve da Edvardu Snoudenu dozvoli  privremeni boravak u Rusiji?

Reklo bi se da je ta odluka američku administraciju zatekla nespremnu. Bilo kako da bilo, onog dana kada je kao glavna svetska novost objavljeno izdavanje Snoudenu ruskih dokumenata, Barak Obama je planirao mirotvorni sastanak sa kongresmenima, u koje spadaju i kolege-demokrate, koji su vrlo oštro kritikovali administraciju i Agenciju za nacionalnu bezbednost zbog špijuniranja američkih državljana.

Neposredno pre toga je direktor Nacionalne obaveštajne službe SAD Džejms Klaper objavio dokumenta njegove službe sa kojih je hitno skinuta poverljivost, ali  koje štampa nije žurila da objavi i komentariše. Ta dokumenta je trebalo da razbesnele kongresmene usmeri prema mirnom rešavanju i da ublaži talas njihovih prekora državnoj administraciji. Iz materijala Agencije za nacionalnu bezbednost, sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti,  a koji su datirani 2009. – 2011.god,  slatih komitetima za bezbednost donjeg i gornjeg doma   ne samo da je vrlo  otvoreno rečeno da je Kongres  SAD   bio maksimalno upoznat sa monitoringom, koji je prava Amerikanaca na privatan život ograničavao, već su u njima postojali i čitavi pasusi kojima se ta Služba rehabilitovala. U dokumentima je rečeno da se obaveštajna služba bavila rutinskim monitoringom isključuvo „meta-podataka“ internet-pretraživanja ili elektronske pošte, bez pregledanja sadržine elektronskih pisama. Zbog veće ubedljivosti u oba pisma komitetima za obaveštajni rad  reči koje govore da je iz monitoringa isključenasadržina telefonskih razgovora ili elektronske pošte,   bile su podvučene boldom.

Da li uopšte treba da se kaže da su boldom podvučene reči, pred predviđeni susret, uz novosti iz Rusije i Evrope koje su stizale jedna drugu,  izgledale neubedljivo? Rusija je mirno Snoudenu, na njegovu molbu, pružila privremeno sklonište, a The Guardian je iz svog arsenala  raskrinkavajućeg materijala odmah objavio novu porciju. Ovog puta informaciona bomba  je  bila naciljana direktno na dokaze odbrane Nacionalne bezbednosne službe koje se odnose na „ignorisanje“ sadržine privatne prepiske  i, pozivajući se pri tom na dokumenta koja su imala potpuno suprotne osobine, izbijala   iz ruku argumente američke tajne službe.

Agencija za nacionalnu bezbednost, javljao je The Guardian, citirajući dokumenta te službe, raspolaže „sveobuhvatnim“ programom  „Hkeyscore“   koji omogućuje da se pažljivo prouči „praktično sve što korisnik radi na internetu“.  Prezentacija programa je hvalila mogućnosti Agencije da bez i najmanje greške otkrije provajdere privatnih mreža u zemlji H, da dobija podatke za dešifrovanje i otkrivanje korisnika koji govore, na primer, nemački, a nalaze se u drugoj zemlji. Nije čudno što je Berlin, vodeći računa o izborima u bundestag koji treba da se održe u septembru, i pod teretom javne kritike zbog povlađivanja vlasti američkom špijuniranju građana SRN, doneo neobičnu odluku da prekine odavno postojeće odnose sa savezničkim obaveštajcima.

2.avgusta, kako je saopštila agencija DPA, Nemačka je objavila da raskida sporazum o praćenju njenih telekomunikacionih mreža, koji je zaključen 1968.godine sa Sjedinjenim Državama, Francuskom i Velikom Britanijom  (u to vreme je u Nemačkoj na snagu stupio zakon o ograničenju tajne prepiske, kao i poštanske i telefonske veze). Po tom sporazumu Federalna obaveštajna služba (BND)  se obavezala   da će Vašingtonu, Londonu i Parizu slati  informacije koje budu zatražene. Kako je saopštila DPA, od 1990.godine  „u zemlju nije stigao ni jedan zahtev“. Uostalom, i zašto bi, ako, kako se ispostavlja, potrebna informacija može da se dobije i bez ikakvog zahteva i birokratskih začkoljica.

U vezi sa tako ozbiljnom odlukom Berlina, pokušaji Francuske  da se „ne ukalja obraz“  pod pritiskom  raskrinkavanja su izgledali kao želja da se bes Francuza povodom povlađivanja njihovih vlasti  Amerikancima prenese na Veliku Britaniju. 4.avgusta je Le Monde  objavio celu seriju analitičkih materijala  i reportaža;  jedan od naslova  koji je karakterističan za ceo komplet, glasio je: „Kako je pomoću operatera Velika  Britanija špijunirala“. U reportaži su nabrojani  engleske telekomunikacione i internet-kompanije koje sarađuju sa engleskim obaveštajnim centrom vladinih informacija GCHQ  i obelodanjena je priča o „specijalnim vezama“ obaveštajne službe SAD i Velike Britanije u okviru sporazuma UK – USA. Saopšteni su i malo poznati detalji, na primer, o stanici Bjud (Bude) na zapadnoj obali Velike Britanije, koja omogućuje da se „koriste informacije svih transatlantskih kablova koji vode iz Amerike“. Opremanje stanice, prema podacima  koji su navedeni u članku, finansirao je „istorijski partner“  GCHQ – Agencija za nacionalnu bezbednost SAD, sa 15,5 miliona funti sterlinga.

Zahvaljujući sporazumima koji su zaključeni sa telekomunikacionim kompanijama, navodi Le Monde ,  tajne službe Velike Britanije su dobile pristup transatlantskim kablovima sa optičkim vlaknima preko kojih se prenose telefonska i internet  saopštenja. Za analizu saopštenja korišćen je sistem Tempora – britanski analog američkog PRISM.

Materijali Le Monde  su u mnogočemu ponovili članak poznatog škotskog novinara Dankana Kembela koji je   u istim novinama već bio objavljen:  „Britanija – glavni špijun“. Članak Kembela, eksperta za  oblast  kršenja građanskih sloboda i elektronske špijunaže,   imao je predgovor redakcije u kome je rečeno da ukoliko u SAD  i Britaniji javno mnjenje i politička klasa odbijaju da shvate značaj Snoudenovog raskrinkavanja   globalnog sistema telefonskog prisluškivanja, u tom slučaju je za ostali svet u vezi s tim   nastupio   „odlučujući trenutak“.

Dankan Kembel se setio glasnih kampanja u Evropi protiv Američkog zakona iz 2008g. (Foreign Intelligence Surveillance Act Amendment Act), koji je obavezivao američke informacione kompanije da tajnim službama prenose podatke o strancima. Da dodamo, da se  iste takve kampanje kao skorašnja „Za četvrti amandman uz Ustav“ redovno javljaju u Americi.

Obični Amerikanci se uopšte ne nalaze u boljoj situaciji u vezi sa njihovim pravima, koja su zagarantovana  Ustavom, od Evropljana. Apsolutno  ništa ne smeta, na primer, da partneri sa „specijalnim statusom“ iz Velike Britanije, špijuniraju  stanovnike SAD. Zakonske prepreke (kao što je već pomenuti 4.amandman uz Ustav SAD) se lako preskače kada  na bazi zaključenih još u vreme hladnog rata tajnih sporazuma  između dve obaveštajne službe leži „paritetna razmena osetljivih podataka“.

U tome američkim tajnim službama aktivno pomažu i privatne kompanije. „Od njih smo napravili deo našeg tima“ – govorio je bivši direktor Agencije za nacionalnu bezbednost Majkl Hajden  (Michael V. Hayden)  o mnogobrojnim „ugovaračima“ – kompanijama  koje su Agenciji za nacionalnu bezbednost pružale „bezbednosne usluge“.  Među njima je kompanijaBooz Allen Hamilton , međunarodna firma za konsalting, za koju je radio Edvard Snouden. 2002.godine ona je dobila ugovor vredan 63 miliona za prethodnoum verziju sadašnjeg programa monitoringa podataka ANB. Taj program, koji se zove „Totalna informaciona svest“,  je ukinut  pošto su se umešali kongresmeni-demokrate upravo zbog očiglednog ubacivanja prakse monitoringa u privatni život Amerikanaca. Međutim,  veze obaveštajaca sa tom konsaltinškom firmom  kod Amerikanaca ostaju čvrste. Sadašnji podpredsednik Booz Allen Majk Mak-Konel  je bio na čelu direkcije  Nacionalne obaveštajne službe za vreme Buša-mlađeg, a pre toga je bio direktor Agencije za nacionalnu bezbednost. Sadašnji rukovodilac Direkcije nacionalne obaveštajne službe Džejms Klaper je ranije bio član rukovodstva Booz Allen Hamilton.

Američki novinar Majkl Herš  koji je intervjuisao desetak veterana američke obaveštajne službe piše: „Sa Edvardom Snoudenom koji se nalazio u Rusiji, i pretnjom da budu otkriveni oni koji su pomagali da se vodi obaveštajni rad Agencije za nacionalnu bezbednost… Silikonska dolina, verovatno, ne izaziva ništa manje užasa od onoga koji oseća Vašington pred onim, što Snouden još može da otkrije“  Pogled novinara na problem  u potpunosti se vidi u nazivu jednog od njegovih članaka: „Silikonska dolina nije samo pomagala „špijunskoj državi“ – ona ju je i napravila“…

       * * *

Skandal čiji početak je označio raskrinkavanje Edvarda Snoudena za sada je, očigledno, daleko od kraja. 6.avgusta je korespondent britanskog The Guardian  Glen Grinvald saopštio da   na raspolaganju ima još 15 – 20 hiljada dokumenata, koje je dobio od Snoudena u Hongkongu  i koji mogu dosta da ispričaju o „špijunskomradu vlade SAD i savezničkih vlada“.

 Važno  je da bez obzira na niz tih raskrinkavanja nije u drugi plan pao najvažniji problem koji su oni aktuelizovali – iznošenje na nivo UN  nacrta Konvencije o obezbeđenju međunarodne informacione bezbednosti, koju su u svoje vreme inicirali Rusija i Kina, i koja dozvoljava da se naprave ozbiljne prepreke korišćenju informacione tehnologije na štetu osnovnih ljudskih prava i sloboda.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)