Ирина ЛЕБЕДЕВА: ГЛЕН ГРИНВАЛД ОБЕЋАВА НОВА ДЕМАСКИРАЊА

Шта ли је то тако узнемирило америчке политичаре у одлуци Москве да Едварду Сноудену дозволи  привремени боравак у Русији?

Рекло би се да је та одлука америчку администрацију затекла неспремну. Било како да било, оног дана када је као главна светска новост објављено издавање Сноудену руских докумената, Барак Обама је планирао миротворни састанак са конгресменима, у које спадају и колеге-демократе, који су врло оштро критиковали администрацију и Агенцију за националну безбедност због шпијунирања америчких држављана.

Непосредно пре тога је директор Националне обавештајне службе САД Џејмс Клапер објавио документа његове службе са којих је хитно скинута поверљивост, али  које штампа није журила да објави и коментарише. Та документа је требало да разбеснеле конгресмене усмери према мирном решавању и да ублажи талас њихових прекора државној администрацији. Из материјала Агенције за националну безбедност, са којих је скинута ознака поверљивости,  а који су датирани 2009. – 2011.год,  слатих комитетима за безбедност доњег и горњег дома   не само да је врло  отворено речено да је Конгрес  САД   био максимално упознат са мониторингом, који је права Американаца на приватан живот ограничавао, већ су у њима постојали и читави пасуси којима се та Служба рехабилитовала. У документима је речено да се обавештајна служба бавила рутинским мониторингом искључуво „мета-података“ интернет-претраживања или електронске поште, без прегледања садржине електронских писама. Због веће убедљивости у оба писма комитетима за обавештајни рад  речи које говоре да је из мониторинга искљученасадржина телефонских разговора или електронске поште,   биле су подвучене болдом.

Да ли уопште треба да се каже да су болдом подвучене речи, пред предвиђени сусрет, уз новости из Русије и Европе које су стизале једна другу,  изгледале неубедљиво? Русија је мирно Сноудену, на његову молбу, пружила привремено склониште, а The Guardian je из свог арсенала  раскринкавајућег материјала одмах објавио нову порцију. Овог пута информациона бомба  је  била нациљана директно на доказе одбране Националне безбедносне службе које се односе на „игнорисање“ садржине приватне преписке  и, позивајући се при том на документа која су имала потпуно супротне особине, избијала   из руку аргументе америчке тајне службе.

Агенција за националну безбедност, јављао је Тhe Guardian, цитирајући документа те службе, располаже „свеобухватним“ програмом  „Хkeyscore“   који омогућује да се пажљиво проучи „практично све што корисник ради на интернету“.  Презентација програма је хвалила могућности Агенције да без и најмање грешке открије провајдере приватних мрежа у земљи Х, да добија податке за дешифровање и откривање корисника који говоре, на пример, немачки, а налазе се у другој земљи. Није чудно што је Берлин, водећи рачуна о изборима у бундестаг који треба да се одрже у септембру, и под теретом јавне критике због повлађивања власти америчком шпијунирању грађана СРН, донео необичну одлуку да прекине одавно постојеће односе са савезничким обавештајцима.

2.августа, како је саопштила агенција ДПА, Немачка је објавила да раскида споразум о праћењу њених телекомуникационих мрежа, који је закључен 1968.године са Сједињеним Државама, Француском и Великом Британијом  (у то време је у Немачкој на снагу ступио закон о ограничењу тајне преписке, као и поштанске и телефонске везе). По том споразуму Федерална обавештајна служба (BND)  се обавезала   да ће Вашингтону, Лондону и Паризу слати  информације које буду затражене. Како је саопштила ДПА, од 1990.године  „у земљу није стигао ни један захтев“. Уосталом, и зашто би, ако, како се испоставља, потребна информација може да се добије и без икаквог захтева и бирократских зачкољица.

У вези са тако озбиљном одлуком Берлина, покушаји Француске  да се „не укаља образ“  под притиском  раскринкавања су изгледали као жеља да се бес Француза поводом повлађивања њихових власти  Американцима пренесе на Велику Британију. 4.августа је Le Monde  објавио целу серију аналитичких материјала  и репортажа;  један од наслова  који је карактеристичан за цео комплет, гласио је: „Како је помоћу оператера Велика  Британија шпијунирала“. У репортажи су набројани  енглеске телекомуникационе и интернет-компаније које сарађују са енглеским обавештајним центром владиних информација GCHQ  и обелодањена је прича о „специјалним везама“ обавештајне службе САД и Велике Британије у оквиру споразума UK – USA. Саопштени су и мало познати детаљи, на пример, о станици Бјуд (Bude) на западној обали Велике Британије, која омогућује да се „користе информације свих трансатлантских каблова који воде из Америке“. Опремање станице, према подацима  који су наведени у чланку, финансирао је „историјски партнер“  GCHQ – Агенција за националну безбедност САД, са 15,5 милиона фунти стерлинга.

Захваљујући споразумима који су закључени са телекомуникационим компанијама, наводи Le Monde ,  тајне службе Велике Британије су добиле приступ трансатлантским кабловима са оптичким влакнима преко којих се преносе телефонска и интернет  саопштења. За анализу саопштења коришћен је систем Tempora – британски аналог америчког PRISM.

Материјали Le Monde  су у многочему поновили чланак познатог шкотског новинара Данкана Кембела који је   у истим новинама већ био објављен:  „Британија – главни шпијун“. Чланак Кембела, експерта за  област  кршења грађанских слобода и електронске шпијунаже,   имао је предговор редакције у коме је речено да уколико у САД  и Британији јавно мњење и политичка класа одбијају да схвате значај Сноуденовог раскринкавања   глобалног система телефонског прислушкивања, у том случају је за остали свет у вези с тим   наступио   „одлучујући тренутак“.

Данкан Кембел се сетио гласних кампања у Европи против Америчког закона из 2008г. (Foreign Intelligence Surveillance Act Amendment Act), који је обавезивао америчке информационе компаније да тајним службама преносе податке о странцима. Да додамо, да се  исте такве кампање као скорашња „За четврти амандман уз Устав“ редовно јављају у Америци.

Обични Американци се уопште не налазе у бољој ситуацији у вези са њиховим правима, која су загарантована  Уставом, од Европљана. Апсолутно  ништа не смета, на пример, да партнери са „специјалним статусом“ из Велике Британије, шпијунирају  становнике САД. Законске препреке (као што је већ поменути 4.амандман уз Устав САД) се лако прескаче када  на бази закључених још у време хладног рата тајних споразума  између две обавештајне службе лежи „паритетна размена осетљивих података“.

У томе америчким тајним службама активно помажу и приватне компаније. „Од њих смо направили део нашег тима“ – говорио је бивши директор Агенције за националну безбедност Мајкл Хајден  (Michael V. Hayden)  о многобројним „уговарачима“ – компанијама  које су Агенцији за националну безбедност пружале „безбедносне услуге“.  Међу њима је компанијаBooz Allen Hamilton , међународна фирма за консалтинг, за коју је радио Едвард Сноуден. 2002.године она је добила уговор вредан 63 милиона за претходноум верзију садашњег програма мониторинга података АНБ. Тај програм, који се зове „Тотална информациона свест“,  је укинут  пошто су се умешали конгресмени-демократе управо због очигледног убацивања праксе мониторинга у приватни живот Американаца. Међутим,  везе обавештајаца са том консалтиншком фирмом  код Американаца остају чврсте. Садашњи подпредседник Booz Allen Мајк Мак-Конел  је био на челу дирекције  Националне обавештајне службе за време Буша-млађег, а пре тога је био директор Агенције за националну безбедност. Садашњи руководилац Дирекције националне обавештајне службе Џејмс Клапер је раније био члан руководства Booz Allen Hamilton.

Амерички новинар Мајкл Херш  који је интервјуисао десетак ветерана америчке обавештајне службе пише: „Са Едвардом Сноуденом који се налазио у Русији, и претњом да буду откривени они који су помагали да се води обавештајни рад Агенције за националну безбедност… Силиконска долина, вероватно, не изазива ништа мање ужаса од онога који осећа Вашингтон пред оним, што Сноуден још може да открије“  Поглед новинара на проблем  у потпуности се види у називу једног од његових чланака: „Силиконска долина није само помагала „шпијунској држави“ – она ју је и направила“…

       * * *

Скандал чији почетак је означио раскринкавање Едварда Сноудена за сада је, очигледно, далеко од краја. 6.августа је кореспондент британског The Guardian  Глен Гринвалд саопштио да   на располагању има још 15 – 20 хиљада докумената, које је добио од Сноудена у Хонгконгу  и који могу доста да испричају о „шпијунскомраду владе САД и савезничких влада“.

 Важно  је да без обзира на низ тих раскринкавања није у други план пао најважнији проблем који су они актуелизовали – изношење на ниво УН  нацрта Конвенције о обезбеђењу међународне информационе безбедности, коју су у своје време иницирали Русија и Кина, и која дозвољава да се направе озбиљне препреке коришћењу информационе технологије на штету основних људских права и слобода.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)