Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Vlada SAD je 3. avgusta po celom svetu poslala upozorenje o novoj pretnji terorizma. Privremeno su zatvorene američke misije u 22 zemlje, od Mauritanije do Avganistana, uključujući i najbližeg saveznika – Izrael. U stanje povišene gotovosti stavljen je departman njujorške policije. Amerikanci koji su u inostranstvu su upozoreni da na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi i Južnoj Aziji može doći do terorističkih akcija. Ne otkriva se odakle ta saznanja, ali se izjavljuje da su ona potpuno konkretna i da se tiču čitavog Zapadnog sveta… Predsednik Obama je dao naredbu da se preduzmu „sve potrebne mere“ kako bi se onemogućilo ostvarenje nove moguće pretnje „Al –Kaide“. Izraelski eksperti DEBKA file-a pretpostavljaju da se te mere „dramatično mimoilaze sa prethodnim gromoglasnim tvrdnjama“ američke administracije o tome da se „Al-Kaida“ može zaboraviti, jer je izgubila i svoju glavnu komandu, i kontrolu nad ograncima“.
Uznemirenost Bele kuće je zasnovana na događajima koji su se već zbili. Tako su borci pokreta „Taliban“ 30. jula oslobodili iz zatvora u pakistanskom gradu Dera-Ismail-Ham oko 300 zatvorenika. Pre toga, 28.jula je preko 1000 zatvorenika pobeglo iz libijskog zatvora u Bengaziju. 22.jula se, posle napada na dva najveća iračka zatvora – „Tadži“ i po jadu poznati „Abu-Grejb“, na slobodi našlo oko 500 zatvorenika, među kojima je bilo i nekoliko „funkcionera“ koji su do zatvora vodili pobunjenike. U napadu je učestvovalo preko 20 miniranih automobila, ubijeno je preko 100 stražara. Svojim istomišljenicima se tako priključilo oko 2000 džihadista. Odgovornost za begove iz zatvora na sebe je preuzela „Al-Kaida“. Sa njene strane to je predstavljalo globalnu operaciju i novi, vrlo bolan, udarac po prestižu zapadnih tajnih službi. Dvanaest godina ratovanja SAD sa Al-Kaidom po čitavom svetu, mnogo milijardi potrošenih dolara, bespilotne letilice sa smrtnim teretom koji su kružili mal’te-ne nad svim muslimanskim zemljama nisu doveli do takvog broja uništenih pobunjenika, ukoliko se u njih ubrajaju i civili Iraka i Avganistana, koliko ih je pobeglo iz zatvora u ovoj najnovijoj akciji. Možemo samo da gatamo gde će doći do nove akcije.
U Iraku „Al-Kaida“ deluje pod nazivom „Islamska država Iraka i Levanta“, obzirom da ju je osnovao jedan od saboraca Osame bin Ladena, Abu Musab el Zarkavi. Uznemirenost je uglavnom zbog nje. Međutim, ta organizacija sada predstavlja glavnu pobunjeničku snagu u Siriji, koja je pomerila u drugi plan front „Džebhat an-Nusra“. „Islamskoj državi Iraka i Levanta“ dotiče lavovski deo zapadne vojne pomoći, između ostalog i one, koju je nedavno odobrio Kongres SAD. Tako proizilazi da se, sa jedne strane, navedena grupa proglašava za izvor terorističkih pretnji po čitavu Ameriku, a sa druge – ona predstavlja krajnjeg beneficijara američke politike u Siriji. To se vrlo teško može shvatiti, ali takva politika ima i svoje razloge.
Nekada je baš Amerika bila ta, koja je podpomogla osnivanje „Al-Kaide“, tako što ju je koristila protiv sovjetske armije u Avganistanu. „Mobilišući saudijske novčane mogućnosti i pakistanske tajne službe, Bela kuća je organizovala avganistanski pokret otpora, dala mu pozadinske baze uz logističku podršku Pakistana i međunarodnih islamskih brigada, i obezbedila dotok dobrovoljaca iz svih krajeva Magreba i Bliskog Istoka.“ Time je postavljen temelj za počinjanje operacije avganistanskog otpora „Ciklon“ , koja je po organizaciji bila višenacionalna, po obliku i islamistička po duhu. Zbignjev Bžežinski, koji je u tom periodu bio pomoćnik predsednika za nacionalnu bezbednost, u intervjuu francuskom listu Le Nouvel Observateur na pitanje o tome koliko Vašington i on lično u to vreme podržavaju „islamistički fundamentalizam i buduće teroriste, isporuke oružja i njihovu obuku“ je dubokoumno konstatovao: „Šta je za svetsku istoriju važnije? Pokret „Taliban“ ili krah sovjetske imperije? Tamo nekakvi neuravnoteženi muslimani ili oslobođenje Centralne Evrope i završetak hladnog rata?“[1]Međutim, za sve mora da se plati. Taj razgovor je vođen 1998.godine, ali bi od 2001, posle tragedije „kula – bliznakinja“ pri takvim pitanjima Bžežinski, pre nego što bi nešto odgovorio, naravno, dobro razmislio.
Osama bin Laden je 1980.godine od šefa saudijskih obaveštajaca, princa Turki al-Fejsala, dobio zadatak da organizuje „Misiju Arapa Avganistana“. Bin Laden je u početku radio iz svoje kancelarije u Pešavaru. Međutim, on se nije ograničio na ulogu poslušnog oružja saudijske monarhije, već je počeo da ostvaruje svoje vrlo dalekosežne planove. Ubrzo se podrška Sjedinjenih Država avganistanskom otporu približila cifri od 285 miliona dolara godišnje.[2]Američki zvaničnici sada negiraju da su predstavnici SAD bilo kada zvanično održavali direktne kontakte sa bin Ladenom ali je to, na žalost, van svake sumnje. Nije bilo ni najmanjeg razloga da SAD ignorišu tako važnu figuru „dobrovoljačkog pokreta“, koja potiče „iz dobre saudijske porodice“, uz to i koju je preporučivao lično princ Turki. Aktivno radeći na koordinaciji pokreta mudžahedina, predstavnici CIA nikako nisu mogli da zaobiđu taj kamen-temeljac. Ima analitičara koji smatraju da je bin Laden lično bio pripreman u logorima CIA za obuku, jer je bio vrlo vešt u minerskim poslovima[3]. Postoje i drugi znaci da je bin Laden u to vreme imao kontakte sa američkim tajnim službama. Na primer, 1998.godine u vezi sa terorističkim akcijama na ambasade SAD u Najrobiju i Dar-es-Salamu uhapšen je bivši pripadnik egipatske armije Ali Mohamed. Ispostavilo se da je u svoje vreme on obučavao rukovodioce buduće „Al-Kaide“, jer je tada istovremeno bio i pripadnik američkih jedinica za specijalnu namenu i u tom svojstvu je radio u jednom od glavnih punktova operacije „Ciklon“ – u izbegličkom centru Al-Kifah, koji se nalazio u Bruklinu, na Atlantik aveniji.[4]Od američkih pokrovitelja bin Ladena je odvojilo to što on kod njih nije uspeo da oseti simpatije prema islamu – postojala je samo težnja da se nanese što više štete Sovjetskom Savezu. Ubrzo se bin Laden okrenuo od prekookeanskih učitelja i formirao sopstveni pokret „Al-Kaida“ („Baza“).
Posle 2001.godine i čitavog niza operacija „Al-Kaida“ je skoro sasvim uništena i informacije o njoj su nestale sa prvih stranica novina. Međutim, u periodu „arapskog proleća“ ta organizacija je doživela ponovno rođenje, ona je osetila da je opet potrebna. Na primer, značajno je da je u septembru 2012.godine Muhamed az-Zavahiri, brat sadašnjeg lidera „Al-Kaide“ Ajmana az-Zavahirija, predložio zapadnim zemljama, u prvom redu Sjedinjenim Državama, „desetogodišnje primirje“ pod uslovom da se one „ne mešaju u poslove islamskih država i u islamsko obrazovanje, a takođe da se iz zatvora u SAD oslobode svi, koji su osumnjičeni za terorizam i veze sa islamistima“. Pri tom je obećano da je ta organizacija spremna da obezbeđuje zaštitu „zakonitih interesa“ SAD i zapadnih država u „muslimanskom svetu“. Zar stvarna politika SAD na Bliskom Istoku ne govori da je možda napravljen prećutni dogovor u vezi s tim?
Istraživanje koje je nedavno obavila RAND Corporation govori da je u periodu od 1998. do 2011.godine 98% napada „Al-Kaide“ bilo izvršeno ne na Zapadu, već na Istoku uz pokušaje da se unište lokalne vlade ili da se oduzme deo nečije teritorije. Odnosno: u stvari „Al-Kaida“ predstavlja pretnju ne za Zapad, već za Istok. Svesno ili nesvesno, ali antizapadni islamski radikali, kršeći pravila sopstvenih društava koja su vekovima formirana, služe onoj istoj sili koju smatraju za neprijateljsku. Uklonjeni su oni koji su posegnuli prema Americi, ali nije sama ideja i mehanizam koji je pokreće.
„Meka sila“ kao taktički pravac spoljne politike Vašingtona sve više miriše na stari i loš makijavelizam. Vašington se trudi da sačuva lice i da bude u senci, ali oni čije usluge on zahteva u svojim „ratovima preko posrednika“ sa sobom nose teror koji nikoga neće poštedeti.
Koliko god hoćeš možeš da pričaš o „demokratskoj“ sirijskoj opoziciji i fantomskoj Sirijskoj slobodnoj armiji koja postoji uglavnom u platnim dokumentima, a ne na bojnom polju, ali se ne može sakriti činjenica da u Siriji glavnog „ posredničkog saveznika“ SAD predstavlja „Al-Kaida“. Odnosno – ona ista organizacija kojom se, kada je pobedio tako što je ubio njenog vođu Osamu bin Ladena, tako ponosio Barak Obama. U stvari – šta se to dešava? Posle „pobede“ – kapitulacija? Ili se jednostavno još uvek nije osušila pupčana vrpca kojom je rađanje „Al-Kaide“ bilo povezano sa njenim vašingtonskim kumovima? I „kolateralne“ žrtve od 11.septembra su već zaboravljene, a uspomena na njih je odavno izgažena?
Neki američki eksperti razmišljaju i ovako: „Dok sirijski džihadisti ratuju sa Iranom i njegovim arapskim saveznicima, mi treba da ih iz prikrajka podržavamo, ali da se dinstanciramo od konflikta koji će postati baš žestok još pre nego što dim uspe da se rasprši. Biće dovoljno vremena da se zver obuzda kada se hegemonističke regionalne ambicije Irana rasprše u prah.
Kongres SAD je pokušao da „sačuva nevinost“ tako što se, ko bajagi, pokolebao, ali se zatim ipak složio sa isporukom oružja sirijskim pobunjenicima. I tu nema baš nikakve neukosti ili zablude. Generali i političari odlično shvataju u čije ruke to oružje stiže. To je jedan od načina iskazivanja američke politike protiv koga su se pobunili vodnik Bredli Mening i obaveštajni sajber-stručnjak Edvard Snouden.
Da li Bela kuća ima dovoljno pameti da shvati da je njen roman sa „Al-Kaidom“ stigao predaleko? Stotine al-kaidovaca koji su pobegli iz zatvora (svi istovremeno, kao po naredbi!) za tren mogu da se nađu u Siriji. Samo ne treba da se misli da će ih to odvući od drugih pravaca „svetog rata“. Uz pomoć Zapada ti „ratnici džihada“ mogu da u Siriji steknu takvu snagu koja će kao strašan bumerang da jednom preleti i preko zapadnih prestonica.
