Đogo na sudu kritike

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Prvenstveni zadatak zbornika radova „Gojko Đogo, pesnik“ jeste da raščita dosad neraščitano, da odmeri ovu poeziju prema kontekstu iz kojeg je pesnik bio na silu izlučen

Gojko Đogo je, kao pesnik, do početka osamdesetih godina proteklog stoleća bio poznat kao jedan od istaknutih glasova svog naraštaja, a od zbirke „Vunena vremena“ ili je pod sudskom kaznom, ili pod epitimijom – naknadno produženom od uticajnih sveštenoslužitelja obnovljenog ideologizovanog sistema što i dalje, na različite načine, remetilačke i svojeglave glasove strateški ućutkuje, prigušuje ili isključuje. Najpre je pesnik bio sporan kao ozbiljni ismevač revolucionarne mitologije, a potom, kad je nastupilo razdoblje proklamovanih širokih sloboda, kao zajedničar u nevolji i otporu naroda kojem pripada, naročito onoga u rodnoj mu pokrajini, svetosavskoj dedovini. A odatle je pocrpeo jezik i duh kojima je – uz lekcije iz probrane savremene svetske lektire – progovorio snažnim i srezanim izrazom.

Ma koliko, bez obzira na sve negdašnje i aktuelne zapreke, ime Gojka Đoga odavno predstavljalo zaseban primer pesničke i građanske hrabrosti i postojanosti, književne vrednosti njegove poezije još uvek ostaju u senci Đogovog društvenog slučaja. Kao što je pesnikova odbrana na sudskom procesu izvedena kao iskaz visoke poetičke samosvesti, tako su „Vunena vremena“ bila pre svega književni izazov, nasuprot stabilizovanih okvira socijalističkog estetizma, modernog i sasvim bezbednog za održanje u kontrolisanom književnom prostoru. Očevidno, poezija i život ovde su se jednom prepleli da se više nikako ne razdvoje. A književnoj kritici, a posebno istoriji novije srpske poezije, ostaje dug da bolje osvetle Đogovu poeziju iznutra, kao poetiku, odnosno lirski čin, ne obazirući se odviše na spoljne okolnosti. I to je bio prvenstveni zadatak i cilj zbornika radova Gojko Đogo, pesnik: da raščita dosad neraščitano, da odmeri ovu poeziju prema kontekstu iz kojeg je bio na silu izlučen. Ali i da podseti – jer se u ovom ubrzanom proticanju virtuelnih događaja i dnevnih medijskih mitova bitne stvari lako zaboravljaju i deformišu u svesti – šta znači realna i tegobna borba za svoje i opšte pesničko pravo u vremenu tek nešto drukčije formulisane političke korektnosti. Pa kako ko razume, hoće i može – u svome vremenu.

[restrictedarea]

Okosnicu zbornika čine saopštenja sa skupa o poeziji Gojka Đoga, održanog prošlog avgusta u Kraljevu, kao i interpretativni prilozi sa pesničke večeri posvećene pesniku i svečanog uručenja priznanja u Žiči. Skupom je predsedavao Ivan Negrišorac, prethodni dobitnik Žičke hrisovulje i tumač književnosti, odnedavno i prvi čovek „Matice srpske“, koji je govorio i na uručenju nagrade. Prvi segment zbornika sadrži tekstove izgovorene o pesniku na Preobraženje u Žiči, kao i zahvalnu besedu samog pesnika, iskustvenu i angažovanu.

Drugi deo zbornika čine radovi na različite teme koje pokreće Đogova poezija. Radivoje Mikić je nastojao da opiše glavne poetičke elemente, po njegovom viđenju, dvaju makrocelina ove poezije i da je situira u okvirima svoje književne epohe, dok je Đorđije Vuković dao precizan i pouzdan katalog njenih formalno-stilskih osobina. Svetozar Koljević se osvrnuo ne samo na folklorna uporišta zbirke „Vunena vremena“ nego i na više nego govorljive dokumente sa procesa pesniku (nedavno su sabrani u dva opsežna toma), kao osvedočenja morala i mentaliteta (ne samo) jednog pokolenja. U prisenku drugih tokova, sporadični tok ljubavne poezije Gojka Đoga privukao je, svojom inovativnošću, pažnju Jovana Delića.

Naredna tri rada ukrštaju se u polju razmatranja metapoetskih, implicitno i eksplicitno poetičkih sadržaja Đogove poezije. Marko Paovica je ovom pitanju posvetio prvi deo svog priloga, dok je u drugom delu bio usredsređen na problem pesnikovog tematizovanja zavičajnog prostora. Jana Aleksić je analizirala, pored pesama, pre svega esejističko delo našeg pesnika, usmereno na ispitivanje smerova i dometa poezije, što je bilo i predmet interesovanja Vasilija Domazeta, koji je svoju temu postavio u raspon između pesnikovog poverenja i pesnikove sumnje u delotvornost pesme.

Poseban, treći deo zbornika čine tri izvrsna, esejistički intonirana teksta. Bratislav R. Milanović, takođe dobitnik Žičke hrisovulje, Đogov pesnički slučaj je tumačio i kao svedok i kao poetički „saučesnik“, a Želidrag Nikčević u širem etičkom zračenju na duhovno okruženje, onda i sada. Vladimir Dimitrijević, na kraju, nadnosi se nad pesme zatvorskog ciklusa Đogove zbirke „Crno runo“, čineći umesne analogije sa zatvorskom književnošću Aleksandra Solženjicina. Ovaj zbornik zaklapa obuhvatan informacioni izvor o pesnikovom radu, selektivna bibliografija čija je autorka Nataša Antonijević.

Posle zbornika Gojko Đogo, pesnik ni recepcija, ni status Đogove poezije ne mogu ostati isti. U poređenju sa poetičkim srodnicima među prethodnicima i savremenicima – pokazuju tumačenja u zborniku – ova poezija se produktivno doziva, ali se i dovoljno razlikuje i raspoznaje. Tako je kod svakog ostvarenog pesnika. Ostalo je stvar čitanja i književnih kretanja, otvorenih i neizvesnih.

[/restrictedarea]