U predačkom pepelu

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Portret pesnika Milana Nenadića

U pesnikovom glasu sažima se, naslagan, i svetli i tamni teret nasleđa, pri unutarnjoj borbi koja svakom sleduje u naporu nastanjivanja svoga sveta

Pišući povodom poezije Milana Nenadića, Slavko Gordić je istakao izvesni ferment žestine, zajednički nizu srpskih pesnika poteklim sa bosanskohercegovačkog tla, a rođenih u godinama pred Drugi svetski rat, tokom ili iza rata. Uprošćeno kazano, ovi pesnici obraćali su se drugima neposredno i glasno, sa umnim stavom, baš po lozinki mladog Noga „Moj slučaj postaje slučaj celoga sveta“, dospeloj da bude citirana i u Hagu, na procesu našeg narodnog prvaka i pesnika narečenog kruga. Zar je i moglo biti odviše mekote u rečima pokolenja suočenog sa realnom pustoši rata i ratnih posledica. Osećanje teskobe i praznine kod izdanaka jedne mnogostradalne zemlje nije poticalo iz apstraktnog doživljaja nekakve ljudske bačenosti u svet, stranstvovanja u njemu. Čitav je jedan stvarni, starostavni svet tada bio naprosto sravnjen, poklan ili pomeren iz svoga matičnog prostora. Mnogi su ostali bez doma ili ukućana u ratu, ili su domovi i sela pražnjeni u opštem pokretu poratne potrage za hlebom i obećanom srećom.

ULOGA LIČNOG ISKUSTVA Otud je predstava lične nenastanjenosti kod ovih žestokih pesnika uveliko bila proizvedena iskustvenom slikom pustog doma. Tako, Nenadić u pesmi „Među svojima“ samoga sebe vidi kao pretka u pepelu. Kuće nema, a nema ni onoga što se odatle otisnuo: „Nečujan, s mrtvog ognjišta, / Odlazim. Nevidljiv gazim, / Kroz vrata vazduh. Ništa. / Ni žive duše na stazi.“ Poistovećeno je lično biće sa domom, oboje su poništeni, u lirskoj svesti i u aktiviranoj simboličkoj projekciji. U „Opasnoj pesmi“, doživljaj sopstvenog pojedinstva biće takođe obeležen prazninom, preslikava se stanje kuće na stanje lirskog pojedinstva. Telesnost mu se svodi na naviku da se bude telo „I da se popuni prostor Svoje nule / Prostor groznog lika koji živi smrtan, / Stvara u pobuni“. Vidljiva, spoljna poništenja jačaju impuls samonegacije. Priroda prevladava propadljivu ljudsku kulturu, na mestu bivše kuće promalja glavu Velika Majka Zemlja, u obliku nezadržive trave što tragove doma zaravnava: „Nek zaborav sve pokrije, / Smrti blaga, lelujava. / Iz lobanje – provalije / Buja hrabra Majka Trava.“
U graničnim situacijama ljudskog postojanja nesmetano osetimo delovanje izvornih obrazaca, arhetipova. Život se produbljuje u našoj svesti, samim tim i, makar kako, osmišljava. Kada smo već zastali kod prizora prazne, zatrte kuće, ne možemo ne dozvati jednu takvu sliku iz Druge knjige Seoba. Teško da je ko ubedljivije dočarao učinak buke i zverskog besa jednog rata nego naš Crnjanski, kroz reči Pavla Isakoviča, u opisu beživotne tišine: „Tolika je bila pustoš u Serviji, pričaju, da si mogao čuti zmiju, čuvarkuću, kako puzi po zgarištu, kao jedino što je živo ostalo.“ I Milanu Nenadiću se pričula ta zmija, nasuprot naletu gluvila. Susret sa pretkom i precima što izrastaju iz istorijskog pepela, podiže i njega samog iznova pronađenog u prahu sopstvenog, jedinačnog života u koji je bačen da ne nađe nigde utočišta.

[restrictedarea] Zato je višestruko podsticajna pesma „Zmijske oči“, kao najdublja u nizu različitih, a srodnih identifikacija, jer samodoživljeno ništa pesnikovog sopstva teži da bude oličeno u kakvom doličnom liku. Kućna zmija, „mistična, crna, obla zmija“, otelovljenje pretka uzidanog u kuću kao njen postojan gradivni element, postaje u ovoj pesmi glas u osnovi glasa što peva: „Jezik palaca poput noža, / Dok šišti – ona naški peva.“ U prepoznatoj sprezi između mitskog zaštitnika i izdanka mistične kuće pesnikovog života progovara iskustvena dubina, s fermentom žestine, otrova i divne divljine.
Činilac predaštva u Nenadićevoj poeziji određuje i njegov odnos prema svojstvu postojanja imenovanom biti-u-svetu. U pesnikovom glasu sažima se, naslagan, i svetli i tamni teret nasleđa, pri unutarnjoj borbi koja svakom sleduje u naporu nastanjivanja svoga sveta. „Nije li crno od početka“ – čitamo u pesmi „Crno ja“ – u kojoj se „sablasne reči divljeg pretka“ crno nasleđuju. „Uskočka pesma“ takođe svedoči pomenuti kontinuitet, u narasloj destruktivnoj snazi: „Prve reči koje izgovaram / Sazdane su od vašega lika, / Ja ne gradim, ja zvučno razaram, / Ja sam ropac posle vašeg krika.“ Kroz takvu svest o poreklu, dvostruku i dvoliku, i samo lirsko pojedinstvo sebe dramatično ustanovljuje, postaje sobom. Iz ovog izvora iskrsava druga identifikacija pesnikova (iza koje će se nazreti i treća!) u pesmi „Divlji bog“, novi pokušaj autorskog autoportreta: „Užas će još kratko. Intenzivno živim. / Noći i dani mešaju se, piju. / Crnim zvukom vođen, praćen zvukom crnim, / Žurim u sleđenu, večnu anarhiju. // Kolebaj se ruko, kolebaj se moći – / Na sumnju u lepo sveli su se sati. / Slušam topot trena koji mora doći / Iz dubine Boga – u ljudsko pucati.“ Htonski topot, stihija nesvesnih predela, preobražava se u jednu znamenitu istorijsku pojavu. Kakva je to večna anarhija, ko to iz dubine puca? Mitsko ovde prepušta mesto istorijskom simbolu, u liku Atentatora. Atentator je u pravu – glasi naslov jedne Nenadićeve pesme: „Usijan je od počela, / Prsten koji pucnjem stvaram / Spreman sam na muška dela / Večna vatra dok izgaram.“

OSVEŠĆEN LIRSKI GLAS Istorija izvire iz matrice počela, Atentator predstavlja ovaploćeni aktivizam pojedinca što se odupire tiranstvu sveta u kojem nam inače ognjišta i vatre nema. Pesnik jasno poistovećuje svoj unutrašnji megdan sa onim što su, u predanju i povesti, „rekli negda“ Obilić i Princip. Znamo koliko je pominjani naraštaj srpskih sarajevskih pesnika bio osenjen činom i udesom mladića s imenom Blagovesnika i prezimenom što znači knez ili načelo. Začet je taj lirski mit, uostalom, kod Crnjanskog, potvrđen kod Ivana V. Lalića, sina jednog mladobosanca. Atentator je izraz nepromenjene lične i kolektivne pozicije, spram sila nesrazmernih. Licem u lice. U „Vencu za Gavrila“ Nenadić stiže do bazičnog žrtvenog, obrednog smisla jednog istorijskog akta pobune: „Vraćam sebe zemlji, iz zemlje izrastam: / Strašna li saznanja, a ja maloletan.“ Pored sve žestine, u pesmi „Iz Principovih stopa“ Nenadić uobličava i čistu ljubavnu posvetu Srbiji naših predaka, moravskoj i prekodrinskoj, jednoj Srbiji, od Dunava do mora sinjega: „Miran, smrtne pogotke brojim. / Srbijo, to se srce cepa. / Časnog lica pred likom Tvojim, / Lep, kao što si sama lepa.“ Antičko načelo sjedinjene lepote i dobrote sudeluju u gradnji smisla ove lirske poente.
U kućnoj zmiji, divljem bogu, Obiliću i Principu, sadržava se model čovečanskog odgovora koji pesnikovo uzburkano i uzjogunjeno „strašno ništa“ prepoznaje kao svoj žuđeni, možda i nedosežni lik. U pesmi „Nenadić“ lirsko ja suočava se s bremenom ličnog identiteta i predvaja se u dosuđenom raskolu od mrskog dela sebe, tražeći izlaz u samozaboravu, otresanju od rečenog bremena: „Rado zaboravljam ime tog čoveka / Koji bezglavo beži od sebe, / Od ljudi i gradova u kojima / Opet naleće na sebe, beznadežno.“
Ako lirsko pojedinstvo u pesmi „Nenadić“ od sebe beži, pa opet na sebe beznadežno naleće, ono svakako ide voljno i nagonski u susret praobrascima u kojima se prepoznajemo kao istorijski narod, kao duhovna zajednica neumrlih i živih, postajući jedno, i Nešto i Netko – nasuprot imperije grabeži i obezličenja što se i nad nama nadvila da nas posve okupira i zanavek anektira od nas samih. Tako, u pesmi „Na Kalemegdanu“, Milan Nenadić, sa evropskog limesa i brega za razmišljanje, sagledava našu opštu kuću, „prastaru i istu“: „Stojim kraj topa na Kalemegdanu, / Mesec je juni. Vidovdan u vazduhu. / Sa ocvalih lipa miriše barut / Kroz koji fijuču pčele. // Hteo sam ovako da samujem, / Ali se nisam nadao samoći ovolikoj. / Ubija čekanje koje će divne pretke / Pomešati sa nama, potomcima.“
Osvešćeni lirski glas Milana Nenadića ovde ne očekuje prazninu i ništavilo – koji se odasvud nameću i preporučuju – nego upravo čas punote kad će se pomešati, sjediniti divni preci i kakvi-takvi potomci – tamo gde više nema rastanka. Jedino što to čekanje ubija. A Vidovdan je i dalje u vazduhu.

[/restrictedarea]