Prof. dr Miroslav Jovanović: Između pravoslavlja i politike

Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ  

Rusija se uvek rukovodila svojim interesima,čija je realizacija zavisila od trenutnih mogućnosti. Sa druge strane duhovni kontakti ruskog i srpskog naroda imaju centralno mesto i izuzetan značaj i, uz kulturne veze, čine ključne sadržaje međusobne razmene

Politički odnosi dva naroda i dve države čine tek jednu od brojnih sastavnica uzajamnih odnosa. Ni najvažniju, uprkos tome što se danas na njih gotovo svi fokusiraju (i u svemu prepoznaju politiku), niti pak najdugovečniju, pa ni najsadržajniju. Naprotiv. Ukoliko posmatramo totalitet odnosa srpskog i ruskog naroda, od prvih zabeleženih kontakata u 12. veku do danas, više nego jasno se uočava da su duhovne i kulturne veze dva naroda konstanta međusobnih odnosa. Čak i prvi zabeleženi kontakt Srba sa Rusima – reč je o ruskom monahu (čije ime nije sačuvano) iz manastira Sv. Pantelejmona na Svetoj Gori, koji je „sklonio“ Rastka Nemanjića da primi monaški postrig i postane Sv. Sava – snažno je utkan u jedan od ključnih narativa celokupne srpske istorije, početak procesa osamostaljenja SPC. Od tog momenta, pa do danas, duhovne (takođe i religiozne, crkvene) veze dva naroda su izuzetno sadržajne. Politika i političke veze su došle znatno, znatno kasnije – tek od 18-19. veka. Tek u trenutku kada se ekspanzija ruske države (posle širenja ka istoku, zapadu i severozapadu 15-17. veka) usmerila ka jugozapadu i kada je Rusija došla u konflikt sa Osmanskom imperijom, kaže u razgovoru za „Pečat“ prof. dr Miroslav Jovanović.

U javnosti ne jenjava polemika o tome koliko su Rusi zaista kroz istoriju pomagali Srbe. Da li  su po vašem mišljenju Rusi naši najveći politički saveznici ili je to tek pravoslavno slovenska iluzija?

Veoma zanimljivo pitanje koje, već na način na koji je koncipirano, zapravo ukazuje na nekoliko principijelnih dimenzija srpsko-ruskih odnosa. Najpre, ono pokazuje do koje mere je Rusija, „rusko pitanje“, prisutno u srpskom društvu. Takođe pokazuje i da postoje najmanje dve oštro suprotstavljene pozicije u tumačenju mesta i uloge Rusije u savremenoj srpskoj politici – rusofilska i rusofobska. No, indirektno ukazuje i na još jedan fenomen. U srpskom društvu odnos prema Rusiji i odnosi sa Rusijom uvek se tumače iz samo jednog diskursa, i u odnosu na samo jedan diskurs – srpski. To je negde i prirodno, ali moramo biti svesni da kada je reč o odnosima Srbije i Rusije postoje najmanje dva diskursa njihovog razumevanja i tumačenja: srpski i ruski. Odnosno, moramo biti svesni činjenice da postoje srpsko-ruski, ali i rusko-srpski odnosi. Sadržaj im je isti, ali su modaliteti tumačenja različiti.

Imajući to u vidu trebalo bi odmah naglasiti da polemike na koje ste ukazali u pitanju mogu da se vode samo u srpskoj javnosti, u ruskoj javnosti je njih gotovo nemoguće postaviti na taj način (odnosno ovakvo pitanje je moguće postaviti samo u srpskom diskursu, u ruskom diskursu ono je jednostavno nerazumljivo). Sa druge strane, pokušavajući da odgovorim na pitanje „da li su Rusi naši najveći saveznici ili je to iluzija“, moram kao naučnik koji se bavi i Rusijom i srpsko-ruskim vezama, ukazati na još jedan problem vezan za tumačenje tih odnosa. Naime, prošla stvarnost je uvek bila bitno složenija od savremenih pokušaja da se ona pojednostavljeno, shematski (crno-belo) protumači i objasni. Mnoštvo istorijskih odluka i događaja zavisili su od konkretnih istorijskih konteksta unutar kojih su se odigravali, i njihovo pojednostavljeno tumačenje na nekakvoj vanvremenskoj ravni dobra i zla, njihovo svođenje na jednostavne simbole prošlosti – iako sam svestan da je upravo takvo pojednostavljivanje najatraktivnije oruđe estradne istoriografije, kojom smo preplavljeni, ili pak kafanske povesnice – najsigurniji put da istorijske događaje i procese pogrešno tumačimo i razumemo.

Ukoliko posmatramo totalitet istorijskih procesa, najmanje u poslednja dva-tri veka, i to isključivo u sferi politike (na šta sugeriše pitanje, mada je politika samo jedna, ne i najvažnija, sastavnica međusobnih odnosa) slobodno možemo zaključiti da je Rusija uvek bila prisutna i imala važno mesto u trenucima kada su se, na nivou evropske i svetske politike, donosile važne odluke o ovom prostoru i o srpskom narodu. Rusija se po pravilu, kada je reč o donošenju ključnih odluka o prostoru Balkana i o Srbiji, uvek rukovodila svojim interesima. Što je sasvim prirodno. I u najvećem broju slučajeva interesi Rusije i srpskog naroda su se u tim prelomnim događajima poklapali. Mada, i to je potrebno naglasiti, ne uvek.

Kada ste mali evropski narod, kao što su Srbi, morate se truditi da svoje interese uskladite sa interesima velikih sila. Sa druge strane, velike sile nemaju potrebe da vode tako iznijansiranu politiku.

[restrictedarea]

O kakvim nijansama i o koliko udaljenim diskursima sagledavanja sličnih problema – se radi?

O onima koje možda najbolje mogu ilustrovati stavovi Konstantina Konstantinoviča  Rodofinikina, prvog ruskog poslanika u pobunjenoj Srbiji za vreme Prvog srpskog ustanka, koje je saopštio Karađorđe povodom unutrašnjih političkih sporova u Srbiji: „Što se tiče prodaje Srbije, uveravam vas, niko za vas neće dati ni prebijene pare, jer bez odluke vodećih evropskih država niko vas kupiti neće, a kada oni reše da vas daju jednom ili drugom, neće od vas ni saveta tražiti, ni saglasnosti, znajući da vi u tom delu ni najmanju prepreku postaviti ne možete, jer Srbija prema velikim državama znači tačno toliko koliko i kap vode prema moru.“

Posle propasti srpske srednjovekovne države, od Ivana Groznog, pa nadalje, Rusija šalje bogoslužbene knjige i pomaže srpsku Crkvu. Čini se da u to vreme nije mogla biti rukovođena geopolitičkim interesima?

Rusija se (uostalom kao i Srbija) uvek rukovodila svojim interesima, čija je realizacija zavisila od trenutnih mogućnosti. Sa druge strane duhovni kontakti ruskog i srpskog naroda, u celini uzajamnih odnosa, imaju centralno mesto i izuzetan značaj i, uz kulturne veze, čine ključne sadržaje međusobne razmene. U tom pogledu duhovne veze imaju višestruk značaj. Na prvom mestu reč je o izuzetno sadržajnoj i značajnoj duhovnoj razmeni. Od prvih prevoda Lestvice Jovana Lestvičnika, koji su preko srpskih prevoda stigli u rusku sredinu, preko uticaja koji je hagiografija Sv. Save Srpskog imala u ruskoj sredini ili uticaja koji su srpski mitropoliti imali u ruskoj Crkvi, poput srpskog mitropolita Simeona, mitropolita Kazanskog i dr, do delatnosti velikih ruskih svetitelja u srpskoj sredini, poput Sv. Iona Šangajskog (Ioana Maksimoviča, školovanog u Srbiji). Potom o izuzetno značajnim vezama i međusobno prožetim uticajima dve crkve kada je reč o kanonsko-religioznim i verskim pitanjima. No, ne bi trebalo gubiti iz vida i druge važne aspekte duhovnih veza. To se pre svega odnosi na činjenicu da su ruska država, ruska Crkva i pojedinci Rusi, u periodu od 15. do 17. veka, pomažući Srpsku pravoslavnu crkvu, srpske manastire i monahe, zapravo pomagali jedinu instituciju (jedinu dozvoljenu socijalnu strukturu) srpskog naroda u Osmanskoj imperiji, koja se brinula o očuvanju nacionalnog identiteta i srpskom stanovništvu. To je nesumnjivo imalo i političke konotacije. Takođe se mora imati u vidu i činjenica da je ideja „Trećeg Rima“, koja je imala duhovnu potku (i kao takva se pojavljuje u poslanici starca Filoteja Velikom knezu Vasiliju), zapravo utemeljena na političkoj činjenici da je posle pada srpskog srednjovekovnog carstva, kao i pada Vizantije, bugarskog carstva (u 15. veku) i Moldavije i Vlaške (u 16. veku), moskovski knez ostao jedini pravoslavni vladar u svetu. U toj situaciji ideja „Trećeg Rima“ predstavljala je ideološku potku prerastanja Moskovske kneževine najpre u Carstvo (i vreme Ivana IV Groznog), a potom i u Imperiju (u vreme Petra I Velikog).

Ukoliko se ove kompleksne činjenice imaju u vidu lako se može zaključiti da su duhovne veze dva naroda imale ne samo duboku i sveobuhvatnu religioznu/pravoslavnu dimenziju, već i snažnu političku simboliku. Paralelno sa duhovnim vezama razvijala se i kulturna razmena. Od vremena tzv. drugog južnoslovenskog uticaja u ruskoj kulturi 14. veka, vremena delatnosti Grigorija Camblaka i posebno Pahomija Logoteta, do danas, kulturne veze i razmena, paralelno sa duhovnim, predstavljaju ključni, najdugotrajniji i najznačajniji sadržaj međusobnih odnosa.

Mnogi istoričari smatraju da nikada ne bi bilo novovekovne srpske države da nije bilo ruskog zalaganja za naše interese kroz Akermansku konvenciju, Jedrenski i Bukureški mirovni ugovor. Delite li njihovo mišljenje?

Kao naučnik svestan sam da je jedno od omiljenih pitanja koje interesuje „običnog“ čoveka, kada je reč o zanimanju za prošlost, sadržano u dilemi „šta bi bilo da je bilo…“ Naučnici nerado daju odgovor na takva pitanja (mada se sve veći broj estradnih istoričara rado upušta u tu vrstu spekulacija). Zanimljivo je da je u poslednjih nekoliko godina u svetu razvijen čitav jedan naučni pravac, tzv. kontračinjenična istoriografija, gde ljudi od struke pokušavaju da nađu odgovore upravo na pitanja tipa „šta bi se desilo da je Hitler pobedio“ i sl. Ali trebalo bi naglasiti, reč je o pravcu koji predvode istaknuti naučnici sa ozbiljnim istorijskim obrazovanjem, sa ozbiljno razvijenom metodologijom, pristupom i teorijskom pripremom. No, i pored toga njihovi rezultati ne izazivaju previše poštovanja i respekta.

U tom smislu, u svom odgovoru zadržaću se samo na nekoliko činjenica. Rusija je gotovo čitav vek, od mira u Kučuk-Kajnardžiju 1774. do poraza u Krimskom ratu i Pariskog mira 1856. godine, uspela da se nametne Osmanskoj imperiji (i da realno bude) i formalni i faktički protektor pravoslavnih balkanskih naroda pod vlašću Porte, uključujući i Srbe. Upravo u tom periodu započela je borba srpskog naroda za osamostaljenje, i to ne samo u kontekstu ruskog protektorata, već i u kontekstu Napoleonovih osvajanja Evrope, ali i u kontekstu sve učestalijih i sve dramatičnijih sukoba Ruske i Osmanske imperije.

I u tom pogledu trebalo bi precizirati, ruski protektorat jeste olakšavao i potpomagao srpsku borbu za sticanje nezavisnosti koja je trajala pune 64 godine (od 1804. do 1878), ali nije je inicirao. Srbi su sami započeli borbu za osamostaljenje, usled niza različitih uzroka. Potom su, vešto uklapajući svoje interese sa interesima kako Rusije, tako i Habzburške monarhije, ali i Osmanske imperije (a potom i Francuske i Nemačke), uspevali korak po korak da se približavaju idealu samostalnosti. Ruska podrška na tom putu, pogotovo u prvoj fazi, bila je izuzetno značajna. No, na pitanje šta bi se dogodilo da nje nije bilo danas je praktično nemoguće odgovoriti. Jednostavno, srpska borba za nezavisnost započela je u generalnom kontekstu evropske (i balkanske) politike toga doba i razvijala se u okviru tog konteksta i u odnosu na njega, i tu činjenicu ne bi trebalo ni fatalizovati, ni marginalizovati.

Vladimir Ćorović kaže da se u planovima Rusije mogla naći i obnova Vizantije i Svetostefanske Bugarske i da joj, za razliku od Austrije, sloboda i veličina balkanskih država nije smetala. Da li je to konstanta važi i danas u odnosima Rusije i Zapada prema narodima na Balkanu?

Vladimir Ćorović je nesumnjivo jedno od najvećih imena srpske istoriografije. Tu ne može biti spora. No, ova njegova ocena se odnosi pretežno na situaciju u odnosima Rusije i srpskog (kao i drugih balkanskih) naroda tokom 19. veka. A kako su istorijski procesi izuzetno dinamični, nemoguće je naći konstante koje bi bile univerzalno primenljive u različitim istorijskim epohama. Konkretni događaji, konkretna rešenja i konkretni istorijski uzroci i posledice, ključno zavise od generalnih istorijskih konteksta u okviru kojih se odigravaju ili donose. A sami konteksti se izuzetno razlikuju. Kontekst donošenja političkih odluka u 19. veku bitno se razlikuje od konteksta donošenja odluka tokom 20. veka, a i jedan i drugi se bitno razlikuju od konteksta 21. veka. Uporedite samo ideološke osnove iz kojih je proisticalo konkretno političko delanje. Da ne govorim o odnosima velikih sila i sl. Van tih istorijskih konteksta događaji su teško razumljivi i ne možemo ih generalizovati.

Primera radi, ukoliko bi se mogli složiti sa Ćorovićevom ocenom da Rusija nije „gušila“ razvoj naroda tokom 19. veka, kako tu ocenu možemo uskladiti sa iskustvom naroda i država u Istočnoj Evropi tokom druge polovine 20. veka u vreme Hladnog rata? Da li bi se bilo koji stanovnik Mađarske ili Poljske 1956. ili Čehoslovačke 1968, mogao saglasiti sa ovom ocenom?

Sa druge strane, iskustvo 21. veka, epohe kraja Hladnog rata, unipolarnog sveta u kojem dominiraju SAD, na sasvim drugi način – da ne kažem u drugom istorijskom kontekstu – ponovo je nametnuo pitanje „gušenja“ ili preusmeravanja razvoja drugih naroda. Čini mi se da se to pitanje preciznije može tumačiti ukoliko se pođe od pretpostavke da se mali narodi gotovo po pravilu moraju truditi da nađu načina da svoje interese usklade sa interesima velikih sila. A da velike sile nemaju gotovo nikakvu potrebu da budu „pažljive“ prilikom realizacije svojih interesa.

Pri tom, kada je reč o „gušenju“ reč je o krajnje subjektivnoj kategorizaciji. U tom pogledu izuzetno je slikovita briljantna studija Lojda de Moza, rodonačelnika škole psihoistorije, koji je kritički analizirao upravo pojavu osećanja „gušenja“ i ugroženosti, koja se mogla uočiti u Austro-Ugarskom društvu i politici u odnosu na Srbiju, u godinama pred izbijanje Prvog svetskog rata. I De Moz izvodi briljantnu analizu do koje mere je zvanična austrougarska propaganda uspela da nametne austrijskom društvu bespredmetan, nelogičan i ničim izazvan strah od „gušenja“ velike Habzburške monarhije od strane male Srbije (koji je neminovno vodio ka preventivnoj vojnoj akciji Austro-Ugarske protiv Srbije).

Da li naša istoriografija krivca za stradanje ravnogorske Srbije vidi u Crvenoj armiji ili dogovoru Broza i Čerčila?

Jedan deo naše savremene istoriografije sklon je specifičnom tumačenju događaja vezanih za Drugi svetski rat i Građanski rat u Jugoslaviji. Takva tumačenja se uklapaju u generalni trend revidiranja tumačenja Drugog svetskog rata, prisutan u nizu evropskih zemalja po okončanju Hladnog rata. Realno, posle 1991. godine postojala je jasna društvena potreba da se preosmisli dotadašnja dominantna ideološka, komunistička paradigma tumačenja zbivanja tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Nažalost, u srpskoj sredini taj proces u najvećem broju slučajeva nije išao u pravcu jednog kompleksnijeg sagledavanja i tumačenja Građanskog rata u Jugoslaviji 1941-1945, već ka krajnje pojednostavljenoj inverziji „dobra“ i „zla“, pobednika i poraženih. Da bi se tako pojednostavljena promena paradigme objasnila, tumačenja su u nemalom broju slučajeva bila usmerena i ka raznoraznim teorijama zavere, što je delom i posledica estradizovanja srpske istoriografije (i težnjom za raznoraznim senzacijama).

Pritom, ta nova tumačenja su najčešće potpuno zanemarivala generalni evropski i svetski kontekst Drugog svetskog rata i svodila su se samo na objašnjenje jugoslovenskog slučaja, odnosno još uže na tumačenje uzroka i posledica građanskog rata komunističkog i rojalističkog pokreta otpora. Kao da je Jugoslavija bila epicentar svetskog rata, kao da je rat vođen zbog Jugoslavije, i kao da je ključno ratno pitanje oko koga su „glavu lomili“ i Čerčil i Ruzvelt i Staljin, i Ajzenhauer i Žukov, bilo hoće li pobediti Draža ili Tito. Kao da su svi, svesno ili ne, namerno ili nenamerno, zaboravili da je Jugoslavija bila tek jedan, prilično marginalan, front u širokom i veoma kompleksnom spektru zbivanja tokom Drugog svetskog rata, od Britanije i Severne Afrike, preko Moskve i Staljingrada, do Perl Harbura i Dalekog istoka.

Sa druge strane mora se naglasiti da je istorija Drugog svetskog rata u Jugoslaviji isprepletana i ispresecana različitim kontekstima i nivoima razumevanja i tumačenja.

O kojim kontekstima rata je reč?

Generalni kontekst rata predstavlja evropski i svetski sukob Antihitlerovske koalicije i Trojnog pakta. Na drugom nivou je kontekst okupacije većeg dela Evrope od strane Trećeg Rajha i funkcionisanje okupacionih sistema u ovim zemljama – posmatrano u funkciji generalnog konteksta sukoba Antihitlerovske koalicije i Trojnog pakta. Na trećem nivou je kontekst međusobnih odnosa saveznika unutar Antihitlerovske koalicije – takođe posmatrano u funkciji generalnog konteksta Evropskog i svetskog rata. Najzad, tek na četvrtom nivou je kontekst Građanskog rata u Jugoslaviji, koji se ispoljavao u više različitih dimenzija, od kojih je svaka za sebe predstavljala različit istorijski kontekst: građanski rat na prostorima NDH, ustaških vlasti protiv lokalnog srpskog i drugog nehrvatskog stanovništva, koji je imao elemente verskog i nacionalnog rata i genocida; zatim građanski rat na prostorima Srbije, Bosne i Crne Gore između dva, po pokretačkim motivima, antifašistička pokreta otpora, četničkog (građanskog, rojalističkog) i partizanskog (komunističkog), koji je imao elemente ideološkog sukoba; i najzad Građanskog rata praktično na prostoru čitave Jugoslavije, između kvislinških okupacionih uprava i njihovih vojnih snaga protiv pobunjeničkih pokreta otpora. Nažalost, deo srpske istoriografije je generalni kontekst rata utilitarno podredio njegovom lokalnom tumačenju. I čitav generalni kontekst svetskog sukoba stavio u funkciju usko shvaćenog konteksta Građanskog rata u Jugoslaviji, i to samo one dimenzije koja se tiče sukoba građanskog i komunističkog krila pokreta otpora. Pri tom, sa distance od 50 godina vršeći jednostavnu inverziju pobednika i poraženih. Takav pristup, ni najmanje, ne može pomoći niti razumevanju Građanskog rata, niti objašnjenju onoga što se dogodilo posle rata (bez obzira na to kako ga danas tumačimo, kao nešto pozitivno ili negativno). Jedino do čega je pojednostavljeno tumačenje sadržaja Drugog svetskog rata dovelo je to da je danas u srpskom društvu potpuno marginalizovano, čak i prokaženo srpsko učešće u komunističkom pokretu otpora (koje je procentualno bilo najizraženije, i koje je takođe u najvećem broju slučajeva bilo motivisano željom da se suprotstavi i bori protiv okupatora svoje domovine). Posledično to je vodilo i daljem radikalizovanju (i održavanju) deoba u srpskom društvu i nekakvih imaginarnih podela na „partizane“ i „četnike“. Prošlo je 70 godina od kraja Drugog svetskog rata – to je, da podsetim, vreme od početka Prvog svetskog rata do dolaska na vlast Mihaila Gorbačova – krajnje je vreme da se takve podele zaborave, da se racionalizuju, kritički sagledaju i valorizuju. Nemoguće je danas „vaskrsnuti“ ni Dražu, ni Tita (mada bi neki to strasno želeli), niti je moguće ponovo vaspostaviti situaciju Drugog svetskog rata, samo sa drugačijim ishodom.

[/restrictedarea]