Petar ISKENDEROV: “Briselski proces” prelazi u beskonačnost

Prvi put posle potpisanih u aprilu zloglasnih briselskih sporazuma između Beograda i Prištine, zapadni predstavnici su sebi dozvolili čitav niz neprijatnih izjava na račun svojih potčinjenih na Kosmetu. Filip Riker, pomoćnik zamenika Državnog sekretara SAD obrušio se veoma oštrom retorikom na ekstremistički pokret “Samoopredeljenje” na čelu sa Aljbinom Kurtijem, nazvavši njegove poslanike “klovnovima” i “nihilistima”. “Klovnovi koji bi želeli da se igraju i ispovedaju nasilje, moraju duboko razmisliti šta se spremaju da naprave od svoje zemlje” – izjavio je američki diplomata.

Rukovodstvo “Samoopredeljenja” (koje je prethodnih dana organizovalo protestne akcije protiv ratifikacije potpisanog sporazuma sa Beogradom i prekomernog mešanja međunarodne zajednice u poslove Kosova) donelo je odluku da uputi pismo lično Džon Keriju, američkom Državnom sekretaru. Jer Filip Riker ne samo da je javno kritikovao pokret Aljbima Kurtija, nego je i odbio da se susretne sa njegovim predstavnicima. U najmanju ruku, dok oni ne postanu (po njegovim rečima) “normalni ljudi”. (normalpeople).[1]

Istovremeno je visoko rangirani činovnik EU koji je želeo da ostane anoniman, oštro kritikovao još značajniju figuru na kosmetskoj političkoj sceni – Hajredina Kučija – potpredsednika vlade, ministra pravde i “desne ruke” svemoćnog ”premijera Kosova” Hašima Tačija. Evropski diplomata je nazvao ni manje ni više nego “skandaloznim”, poziv Kučija da Kosovo proglasi široku amnestiju koja uključuje i sva lica koja su počinila zločine do 12. juna 1999. godine – i to i Srba i Albanaca.[2]Predstavnik Brisela je stavio do znanja da je takav pristup u suprotnosti sa “standardima EU”. “Dijalog je naš prioritet ali Kosovo i Srbija ne smeju da to shvate kao dozvolu da čine sve što žele u drugim oblastima” – istakao je izvor iz Brisela.[3]

Inače, originalni nacrt amnestije koji je pripremila vlada, zaista nosi protivurečan karakter. Kao rezultat toga, za zakon nisu želeli da glasaju ne samo opoziciono “Samoopredeljenje”, nego ni neki poslanici “Demokratskog saveza Kosova” pa čak i iz vladajuće Demokratske partije Kosova premijera Hašima Tačija. Tako da ništa “skandaloznog” nema u otvorenoj diskusiji. Čak i Samuel Žbogar, specijalni izvestilac EU za Kosovo javno je priznao validnost postojanja različitih gledišta po pitanju amnestije i pozvao je učesnike debate da u tekst dokumenta unesu “neophodne izmene”, kako bi što pre bio prihvaćen.[4]Sa analognim apelom formalno je nastupilo i rukovodstvo SAD i EU.[5]

Na prvi pogled reakcija Brisela i Vašingtona na Kurtija i Kučija izgleda više nego preterana i paradoksalna. Jer, upravo je pokret “Samoopredeljenje” po našim informacijama “adut“ u kosovskom tajnom “špilu” Bele Kuće. Što se tiče Hajredina Kučija i njegove ideje o maksimalno širokoj amnestiji, sa tačke gledišta EU problem objektivno rečeno uopšte ne zaslužuje tako žestoku, pa čak i bolnu reakciju – naravno ukoliko verujemo mnogobrojnim pozivima EU rukovodstva na toleranciju i “okretanje” tragičnih stranica balkanske istorije. Takođe je poznato da su vladajuća Demokratska partija Kosova i “Samoopredeljenje” u ovom trenutku na kosovskoj unutar-političkoj sceni glavni predizborni antagonisti. Dakle, nedavne izjave predstavnika EU i SAD uklapaju se u dobro poznatu rusku poslovicu “kuga vam na obe kuće”. Samo što su obe kuće u suštini produkti zapadnih arhitekata.

Kada nedostaje formalna logika – u pomoć priskače velika politika. A ona nam omogućava da u ovoj situaciji izvedemo jedan jedini zaključak. Vašington i Brisel su požurili da pospu hladnom vodom po glavi one u Prištini, koji su pohitali da (na talasu potpisanih sporazuma sa Beogradom) dozvole sebi da smatraju kako imaju nekakvu samostalnost u unutrašnjim i tim pre u međunarodnim poslovima. Zapadni lutkari će i dalje sve konce upravljanja kosmetskim procesima držati u svojim rukama. Istovremeno to važi i za svaki pokušaj vlasti u Prištini da izgrade mimo SAD i EU nekakve uzajamne odnose sa Srbijom. Kosovarima se jasno ukazuje njihovo mesto na geopolitičkoj mapi – mesto protektorata bez ikakvog prava, koje ne može po svom nahođenju ni amnestirati ni kažnjavati, pa čak ni protestvovati u parlamentu.

Pa ako Zapad ovakav pristup pokazuje prema figurama iz svog kosovskog projekta – na šta tek onda može računati sama Srbija. Lista uslova koji su već izneti ili se spremaju za iznošenje Beogradu na njegovom putu u evrointegracije, više je nego široka. Primer Kosova pokazuje da će uskoro srpska vlada biti prinuđena da se konsultuje sa Briselom čak i po pitanju porodičnog života, koje izgleda nema nikakve veze ni sa Kosmetom ni sa EU – kao na primer ista ta amnestija. Za Beograd i Prištinu “Briselski proces” nije završen potpisanim u aprilu sporazumom. Taj proces je prizvan da stvori uzoran geopolitički model u kome će čak i formalno suverene države biti strogo praćene od politike drugih. Pa i međusobno sukobljavanje “starosedelačkih” političara u okvirima “kontrolisanog haosa” – kao što se sada dešava na Kosovu – savršeno se uklapa u ovu strategiju. Glavno je, ne zaboraviti na vreme zameniti mesta vlasti i opozicije.