Odlomci iz Dnevnika – U ZNAKU GRUBOSTI

Kod nas se, u poslednje vreme, odnos prema narodnom pripadništvu, rascepio u dve krajnosti. Na jednoj strani vlada starinski romantičarski ushit, a na drugoj histerična samomržnja,  što znači da se, u oba slučaja, pribegava grubom uprošćavanju

Svako od nas, na svoj način, gaji kritički odnos prema narodnoj zajednici čiji je delić. Ova kritičnost je, dakako, jedan vid samokritike. Uzimanje rastojanja prema rodnoj celini dolazi iz impulsa sagledavanja sebe sa strane, iz težnje ka osvajanju „drugobivstva“. Pripadnost širokoj zajednici je srećna nesreća, povlastica i usud; bez hrabrosti i mudrosti ova se dosuda ne može dostojanstveno nositi.

Kod nas se, u poslednje vreme, odnos prema narodnom pripadništvu, rascepio u dve krajnosti. Na jednoj strani vlada starinski romantičarski ushit, a na drugoj histerična samomržnja, što znači da se, u oba slučaja, pribegava grubom uprošćavanju. Iza oba emotivna stava naslućuje se isti izvor. Reč je o ključu u kojem se doživljavaju naši tekući porazi. Bezuslovna ljubav prema rodu nadahnuta je otporom prema uzročnicima našeg poniženja, kao što je blaćenje sebe mazohistički obred u kojem se poraz prihvata kao zaslužena kazna, sa udvoričkim stavom prema pobedniku. Ovamo, vidik je ozračen prostodušnim samopouzdanjem, dok na drugoj strani preovlađuju duševno prostaštvo i intelektualno grubijanstvo.U ludilu okrivljavanja sebe za sve i svašta duhovnost dotiče dno na kojem su zatrte osnovne pretpostavke kulture. Na zlu kob, dodeljenu malim narodima, odgovara se samomučilačkim proširivanjem optužnice i dolivanjem ulja na vatru tuđinske propagande. Odveć gordi, naši tobožnji izabranici nisu u stanju da podnesu gubitak u sukobu sa nadmoćnim neprijateljima. Zgađeni, odriču se krvnog pripadništva. (Ne govorim, razume se, o plaćenicima – njihov slučaj nije zanimljiv).

Aleko Konstantinov krajem devetnaestog, i Aleksandar Popović u drugoj polovini dvadesetog veka, dali su vrsne portrete balkanskog čoveka u kojem se rajetinska uplašenost ukrstila sa skorojevićskom surovošću. Ovi pisci nisu povredili samopoštovanje ni Bugara, ni Srba. Uz svu odbojnost prema Baja Ganji i Bori Šnajderu, mi prema njima osećamo toplu naklonost i bratsku vezanost. Upućeni smo u stvar. Oni su naši, i svako je od nas, bar ponekad i bar pomalo, u srodstvu sa njima. Bez napora razumevanja i saživljavanja, naš bi doživljaj ostao na razini nadmene gadljivosti i duhovne grubosti.

[restrictedarea]

Grubost se, i inače, nameće kao ključ našeg društvenog opštenja, pa se, sve više, uvlači i u  umetničko stvaralaštvo. Književna reč podleže nasilju stvarnosti, prihvata njena ograničenja, odriče se mogućnosti uzletanja nad vladajućim prilikama, pronicanja nevolja, i praštanja. Pisac ili sineasta, kome je tuđe promatranje sa stanovišta večnosti, stavio se, voljno ili nepromišljeno, u službu zla i nesreće. Tako je u velikom svetu, valjda pod uticajem kosmičkog zračenja, a tako je i kod nas, gde deluju  poremećeni mikroklimatski uslovi.

U svakodnevnom životu, grubost dođe kao zaokruženje dugovekovnog  istorijskog iskustva, kao zaključak potvrđen najnovijim zbivanjima, a onda, i kao pogodba bezbednog  opštenja sa bližnjima i živom sabraćom. Lekcija je naučena u ratovima i u prevratima, u ekonomskoj utakmici, u hrvanju sa porobljivačima koji nas ne ostavljaju na miru. Umorni i opečeni, iza blagih reči slutimo podvalu, a u pristojnom nastupu zamku. I ljubavni pozivi se, u popevkama preko elektronskih medija, oglašavaju kao pretnje i osvetoljubive ispovesti stradalnika. I pripadnice lepšeg pola, po trgovinama i kancelarijama, koriste svoju stratešku prednost, dočekujući nas sa načelnom nepoverljivošću.

Tako se razvija jedan pogled na svet zasnovan na odbacivanju osnovnih pogodbi uljuđenosti. Na ovakvo, siromaško lišavanje, upućuju nas, zajedničkim snagama, nevesela prošlost, ponižavajuća sadašnjost i neizvesna budućnost. (Uzgred, u Vukovom „Rječniku“, čak ni u dopunjenim državnim izdanjima, nema pojmova prošlost, sadašnjost i budućnost:praznina je objašnjiva dugim tavorenjem izvan istorije).

Grubost je zakletva vernosti sirovim i surovim istinama, mera i domet izvesnog shvatanja prirodnosti.U prinudi na implementaciju tuđinskih zahteva i planova, nema mesta za prelive i stilske vežbe. Istančanost u mišljenju i obzirnost u prosuđivanju je protivprirodno opredeljenje, plod viševekovnih procesa u genima, ovejano znanje naraštaja. Kad je površna i formalizovana, finoća se svodi na glumu i licemerje. Plašim se da olako nipodaštavamo sračunatu srdačnost i trgovačko osmehivanje: ljupka lažljivost ima i dobrih strana, čini nam svakidašnjicu snošljivijom. I u nju je uložena jedna podvrsta kulturnog napora. Kultura je – na to nas podseća osnovno značenje te latinske reči, upravo to: negovanje i usavršavanje pozitivnih duševnih podsticaja. Licemerje nastoji da nam ugodi, i zavaravajući nas, sebe obmanjuje. Ono raspaljuje iskre nadanja, dok gluva istinoljubivost zamračuje vid i obeshrabruje nadu. Ona je odbrambeni stav bića vakcinisanog protiv lepih laži, ali i protiv dobrote i lepote, čiji su zameci u snovima.

Grubost u javnom životu – a ona je u svim oblastima delovanja i opštenja – jeste priznanje konačnog poraza u hrvanju sa životnim izazovima. Narogušenost protiv lepote, boljeg ukusa, nežnosti i uviđavnosti, vidna kako u međuljudskim odnosima, tako i u raznim vidovima nadgradnje, zapečaćuje klimu beznađa. Ona je otelovljena u odsustvu ljubavi prema radu, prema proizvodima rada, velikim i malim – naročito malim! – u hlađenju prijateljskih veza, u olakom raskidanju brakova, u političkom govoru i mišljenju, u neodgovornom obavljanju dnevnih poslova, u odsustvu poverenja u državu i njenu ulogu, poverenja u obrazovanje i u podrazumevajući smisao stvaralaštva… Sve je tužno uprošćeno i ružno razobličeno. Grubost je stil epohe, grč na licu zajedničke istorije, presuda u ime ništavila, nihilistički zaključak koji, prividno tačan, nikud ne vodi.

Dadu se razlikovati dva tipa očajničkog promišljanja i prostačkog postupanja. Nekima, grubost stoji sasvim prirodno, kao da su s njom rođeni, pa su je, u povoljnoj klimi, razvili i sa njom ojačali. Drugi su se na grubost priučili, prihvatili je kao svrhoviti društveni kod, potisnuvši ili prikrivši ona druga, složenija znanja i razrađenija osećanja, odloživši ih za bolja vremena. Srećnije mogućnosti sporazumevanja sa svetom oni drže za ličnu slabost, prema kojoj stvarnost nema milosti. Upečatljivi oblici ovog robovanja zlu odražavaju se na onim mrkim, uvređenim licima, koja tako često susrećemo. Od svih sloboda u suživotu sa bližnjima ti nesrećnici sebi dopuštaju jedino gorak podsmeh prema okruženju, a i prema sebi. Kao da su zauvek potrošili svu moć nadanja i verovanja.

Da bi se proveo najobičniji dnevni program samoodržanja, traži se mnogo pažnje prema bićima i stvarima; hoće se ljubavi bez računice, i spremnosti na žrtvovanje bez neposredne koristi. Pojedinačno i zajedno, mi ostavljamo utisak klonulih stvorenja. Biće da nam je sva snaga otišla na dva promašena projekta: na uspostavu zajedničke države Južnih Slovena, i na izgradnju pravednijeg društva u tom geografskom okviru. Tih se promašaja previše stidimo. Neki su porazi časniji od trenutnih uspeha onih kojima kužni vetrovi duvaju u jedra. A onda, sa strane s koje smo očekivali razumevanje i savezničku podršku, zasule nas bombe sa oslabljenim uranijumom. Sve su to bolni, iznenađujući potresi. I sad nam valja pobediti nered u duši, smestiti preživljeno u riznicu kolektivne mudrosti, zalečiti grč oko usta, odreći se sklonosti ka izvođenju prebrzih zaključaka.Za stanje zapuštenosti i grubosti kriva je i naša lenost: ona nas gura linijom manjeg otpora, gde je sve odveć jasno da bi bilo sasvim tačno.

Sa malo više truda, može se izbiti na drukčije osvetljene proplanke. Od koristi bi nam mogao biti  Helderlinov savet, koji navodi Hajdeger:

 

Tamo gde je opasnost, tamo

Buja i ono što spasava.

[/restrictedarea]