Gazde u tuđoj kući

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Mutljag „Prizme“ zapljusnuo Merkelovu: uporne kancelarkine tvrdnje da je iz medija saznala za špijunsku aferu zastrašujućih razmera, u čijem epicentru se našla njena zemlja – pola milijarde sakupljenih podataka mesečno! – počinju da joj se „obijaju o glavu“

Taktika koja bi za Angelu Merkel mogla da bude politički previše hazardna: iako se Nemačka našla u epicentru velike špijunske afere, koja nedeljama već tutnji svetom – famozna američka Agencija za nacionalnu bezbednost „ulovi“ u ovoj zemlji više od pola milijarde podataka mesečno – zvanični Berlin reaguje na nečuveni skandal nemušto i gotovo paralisano!
Hoda se na vrhovima prstiju, kao kroz minsko polje, u strahu od onoga što bi moglo da se izrodi iz velikog američkog mutljaga u koji su, biva sve očiglednije, umešani i nemački (obaveštajni) prsti. I to u najgore vreme: dva meseca pred izbore za Bundestag.

BEKSTVO U FRAZE Očekivalo se da će pod pritiskom zatečene, i uočljivo uznemirene javnosti, kancelarka reći nešto odrešitije, i direktnije, na poslednjoj konferenciji za novinare pred odlazak na odmor, za koju je vladalo gotovo nezapamćeno interesovanje – došlo je više od dvesta pedeset domaćih i stranih novinara – ali ništa od svega toga. Umesto odgovora, konstatovao je „Špiglov“ (elektronsko izdanje) komentator Filip Vitrok, Angela Merkel je „pobegla u fraze i floskule“. Ono što je, za više od mesec i po dana od izbijanja afere, vlada saopštila građanima je, sažima ovaj komentator, tužno, kukavički i bedno.
Merkelova je, smišljeno, „pobegla u fraze i floskule“, pokušavajući i ovoga puta, suočena s problemom čije su joj razmere (i pogotovo moguće posledice) neprozirne, da igra na vreme i da, pred tako užarenom lavom, ne napravi gest koji bi je mogao uvući u njeno grotlo.
Ta, već oprobana taktika „umetnice oklevanja“ (naslov jedne od njenih brojnih biografija – samo u ovoj godini publikovano ih je pet – koju potpisuje zamenik glavnog urednika „Bilda“ Nikolas Blom), mogla bi, u ovom slučaju, da joj se politički obije o glavu.
Kancelarka je – tvrdeći više puta javno, i uporno, kako je o famoznom američkom špijunskom poduhvatu planetarnih razmera „Prizma“, na čijem su se snažnom udaru i nišanu našli njena zemlja i njeni građani, saznala iz medija – otkrila veoma ranjivo mesto, što će joj, nema sumnje, zagorčati odmor (i život) u Južnom Tirolu.
Njeno uverenje da će umiriti javnost konstatacijom da od „prijatelja Amerikanaca“ očekuje potpuno razjašnjenje čitavog slučaja (njen ministar unutrašnjih poslova, koji je tim povodom leteo preko okeana, vratio se očigledno praznih ruku) i da će poslušati njen (benigni) zahtev da se „na nemačkom tlu poštuju nemački zakoni“, protumačeno je pre kao ponizni respekt prema Vašingtonu, nego odlučnost koja se očekivala od (medijski izvikane) „najmoćnije žene sveta“.
Dok još čestito nije stigla ni da spakuje kofere, počele su da se sustižu informacije o novim, i za nju neugodnim otkrićima koja bi lako mogle da se pretvore u opasnu lavinu.

[restrictedarea]

BOMBA IZ HAMBURGA S one strane Atlantika su, naime, promptno, i samozadovoljno, saopštili: vaša obaveštajna služba (BND) je, gotovo u sve ovo, upućena. Usledila je neuobičajena razmena javnih „šamara“ između Savezne obaveštajne službe (BND) i ministarstva odbrane oko toga ko je, od kada i koliko znao o „Prizmi“, međusobnim optužbama i uterivanju u laž.
A onda je stigla medijska „bomba“ iz Hamburga: uvek dobro obavešteni „Špigl“ je u nedelju (21. jul) objavio informaciju koja kancelarkin ured, ministra u vladinom uredu i čoveka od najvećeg kancelarkinog poverenja, Ronalda Pofalu, zaduženog za koordinaciju (i kontrolu) svih tajnih službi, i samu Merkelovu, isteruje na brisani prostor.
Uticajni politički magazin je, pozivajući se upravo na Edvarda Snoudena kao izvor (da podsetimo: saradnik američke Agencije za nacionalnu bezbednost je upravo „Špiglu“ i londonskom „Gardijanu“ otkrio neslućene razmere špijunske afere koja je „podigla svet na noge“), obelodanio da su nemačke tajne službe, ona za inostranstvo (BND) i ona unutrašnja (za zaštitu ustavnog poretka) „veoma intenzivno“ sarađivale sa američkom Agencijom za nacionalnu bezbednost i, praktično, bile pod njenom (američkom) kapom: i jedna i druga su koristile specijalni softverski program američke tajne službe za prikupljanje podataka, a da o tome članovi nadležnog tela Bundestaga za kontrolu obaveštajaca pojma nisu imali.
Kancelarkina objašnjenja, i uveravanja, da je za „Prizmu“ i njene zatrašujuće razmere saznala tek iz medija, deluju posle ovog otkrića, konstatuje „Špigl“, veoma neuverljivo, a oštrica afere se, medijski i politički, sada okreće direktno ka njenom „tronu“: u prvi plan su već izbila pitanja šta je znao, ili nije znao, njen ministar zadužen za koordinaciju tajnih službi? U oba slučaja, stvar ne može proći bez posledica: ako nije znao, dopustio je da mu tajne službe „rade iza leđa“ i njime manipulišu, ako je, pak, znao, bio je obavezan da o tome neizostavno informiše odgovarajuću parlamentarnu (kontrolnu) komisiju, a on to nije učinio. Da li je, u tom slučaju, informisao (bar) predsednicu vlade? Ako jeste, i to kojim slučajem javno potvrdi, izložio bi je javnoj blamaži, uterujući je u laž. Biće, u svakom slučaju, vraški teško izaći iz ovog tamnog vilajeta bez posledica i ozleda.

PREKRŠENA ZAKLETVA Posle spomenute „Špiglove“ informacije, predsednik najjače opozicione stranke, Socijaldemokratske partije (SPD), Zigmar Gabrijel je zatražio, pod uslovom da je njen sadržaj zaista tačan, da šef Savezne obaveštajne službe (BND) Gerhard Šindler neizostavno podnese ostavku. U dokumentu s kojim „Špigl“ barata kaže se da je Šindler gorljivo želeo da „proširi“ saradnju s američkom Agencijom za nacionalnu bezbednost izvan okvira zakona o zaštiti podataka, pa je sve činio (njegova služba) da izvrši uticaj (pritisak) na vladu kako bi se taj zakon učinio „elastičnijim“.
Socijaldemokratski kandidat za kancelara Per Štajnbrik pokušava, sasvim razumljivo, da izvuče politički kapital iz sve neugodnije situacije u koju upada Merkelova: optužio je predsednicu vlade da je prekršila zakletvu i obavezu da štiti (i zaštiti) interese zemlje i njenih građana, koji su, u ovom slučaju, drastično povređeni.
Štajnbrikov manevarski prostor da ozbiljnije politički profitira na ovom slučaju je, međutim, prilično sužen: mediji naklonjeni konzervativcima („Velt“) podsećaju ga da se ne baca (previše) kamenom na Merkelovu, jer, pogodiće njegovog (partijskog) prijatelja – Gerharda Šredera.
Otkriva se, naime, da su se Amerikanci i njihove (moćne) tajne službe u tuđoj (nemačkoj) kući, odvajkada ponašali kao gazde. Ne samo neposredno posle rata u svojoj okupacionoj zoni, nego, koristeći Hladni rat i brojno prisustvo sopstvenih oružanih snaga na nemačkom tlu, i decenijama potom. Nastavili su to, očigledno, da čine i posle kraja Hladnog rata, pada Berlinskog zida i nemačkog ujedinjenja, pomno, temeljito, do „kapilara“, i – bez znanja nemačkih vlasti.
Jedan dokument iz zaostavštine istočnonemačke tajne službe Štazi, a do njega su Honekerovi agenti došli zahvaljujući jednom Snoudenovom preteči, insajderu, neimenovanom američkom podoficiru, govori da su američke tajne službe imale, pored ostalog, pristup i uvid u (sve) prijave boravka na tlu (savezničke i prijateljske) Zapadne Nemačke.
Nove tehnologije, internetsko i digitalno vreme, otvorile su neslućene špijunske mogućnosti američkim tajnim službama, s nezasitim prohtevima i orvelovskim ambicijama, koje su, bahato i bez milosti, sakupljajući sve i svašta, demonstrirale „Prizmom“.
Čine to bez milosti i obzira, i kad su u pitanju prijatelji. Na novinarsko pitanje plaši li se da Amerikanci i njene telefonske razgovore prisluškuju, odgovorila je „prijatelji se ne prisluškuju“, iako je činjenice vezane za aferu „Prizma“ grubo demantuju.
Prijateljstva su prijateljstva, a interesi su interesi. Velika špijunska afera je (iznova) otkrila dvoličnost politike, skrivene hridi u nemačko-američkim odnosima i (takođe prigušene) animozitete. Nemački političari o tome obično ćute (oglase se i tada veoma obazrivo, ponekad u izbornim kampanjama), građani, pak, kad (god) im se ukaže prilika, kao u ovom slučaju, progovore o američkom „okupatorskom mentalitetu“.

NEMAČKO ODRASTANJE Njima očigledno nije po volji što, i posle gašenja Hladnog rata, s raspadom Sovjetskog Saveza i definitivnog odlaska ruskih vojnika (oko 400.000) iz (bivše) Istočne Nemačke, Amerikanci drže veliki broj baza, i nekoliko desetina hiljada vojnika (trenutno između šezdeset i sedamdeset hiljada), uključujući (najspornije) nuklearno oružje u samom srcu (središnji deo) Nemačke.
Nemačka javnost je upravo obaveštena da Amerikanci uopšte nemaju nameru da odu: u velikoj vojnoj bazi, glavnom štabu njihovih oružanih snaga u Vizbadenu, upravo se podiže novi, tehnološki najsavršeniji, centar famozne Agencije za nacionalnu bezbednost, o čemu nemačke vlasti nisu imale pojma. Merkelova će ih, rekla je, pitati šta to čine i „da li poštuju nemačke zakone“.
Američko viđenje Nemaca i njihovog odnosa prema Amerikancima, a povod za to je bila ova afera, izneo je u autorskom tekstu u „Veltu“, (cinično) naslovljenom „Kada će Nemci konačno odrasti“, bivši američki ambasador Džon Kornblum. Ispričao je kako su ga početkom 1999. godine njegovi saradnici, koji su imali decu u nemačkim vrtićima, „sa suzama u očima“ obavestili o ponižavanju i pretnjama sa kojima su ona bila suočena, ne (samo) od nemačkih vršnjaka nego (i) od njihovih roditelja. On sam je bio izložen pravoj šikani od strane nemačkih medija, koji su ga optuživali da se ponaša kao da je Amerika još okupator.
To se događalo, priseća se Kornblum, kada je njegova vlada, posle napada Al kaide na američka diplomatska predstavništva u Istočnoj Africi 1998. godine, zaključila da u novoj ambasadi u Berlinu (tada u izgradnji), na Pariskom trgu (tik uz Brandenburšku kapiju s jedne, i čuveni hotel „Adlon“ s druge strane) treba „pojačati bezbednosne standarde“, što je uključivalo i moguće izmene u celom ambijentu i okolini. Bez ulaženja u detalje i suštinu, berlinske vlasti su reagovale ljutito, kao da je naš cilj, veli bivši ambasador, da im diktiramo kako treba da (građevinski) oblikuju svoju varoš.
Prisetio se tih događaja i iskustava ovih dana, povodom uzbune zbog „elektronske kontrole“ koju obavlja Agencija za nacionalnu bezbednost, uz opasku kako, eto, ni predsednikova (Obamina) uveravanja da se prikupljeni podaci koriste veoma retko, nisu mogla da stišaju gnev javnosti i „emocionalne ispade“ protiv Sjedinjenih Država. Bivšeg ambasadora je, pored ostalog, naljutilo što su neki političari „požurili“ da metode američkih tajnih službi (CIA, NSA) uporede sa metodama (nekadašnje) istočnonemačke službe bezbednosti Štazi.
Americi, Evropi i svetu potrebna je „nemačka politička kultura“ koja će shvatiti nove probleme kao šansu, a ne preteću katastrofu. Ova tema, zaključuje Kornblum, zaslužuje isto toliko rasprava kao američka elektronska „kontrola“ koja će, uveren je, ubuduće biti još intenzivnija, zbog novih opasnosti, ne samo terorističkih, pred kojima se svet nalazi. A „vodeće nacije“, kao što su SAD i Nemačka, treba da budu na „prvoj liniji fronta“ u debati o tome kako uskladiti reagovanja na dramatične promene sa zapadnim vrednostima. SAD-u je potreban „zreo i pouzdan partner“ za „pragmatičnu saradnju“, zasnovanu na „činjenicama, a ne emocijama“; Kornblun je podsetio i na govor predsednika Obame, prilikom nedavne posete Berlinu: on nijednom rečju nije spomenuo Evropsku uniju, jeste međutim očekivanja da upravo Nemačka bude „vodeći partner“ u tim američkim naporima.
Hoće li Nemačka biti tome dorasla i obezbediti da se evropski glas glasnije čuje u Vašingtonu? Kako stvari stoje, nema mnogo osnova, konstatuje Kornblun, za optimizam: sledeći emotivni ispad protiv Amerike čeka iza ugla…
Amerikanac je ubeđen da Nemačka, dakle, još nije „zrela“. Nemci reaguju emocijama a ne razumom. Nemački susedi misle sasvim drukčije, da Nemci štede emocije.

[/restrictedarea]