Datum je istina i nemoj imati druge

Piše Ljiljana Bogdanović

Zbog čega vera u datum i nepokolebljiva sigurnost da ga je Srbija konačno dobila nije tema za dogmatske i zadrte umove, koji i dalje u sve to sumnjaju i tvrde da jedatum „lažni sveti gral i trula šargarepa“

Srbija je dobila datum (početka za početak pregovora sa EU), a ko u to danas još uvek ne veruje neka mu izrastu magareće uši, neka dobije Pinokijeve drvene noge i baburasti nos, i najzad – neka žmirka, kija i bude smešan bez prestanka i zauvek! Možda ove kletve iz bajki neozbiljno zvuče i možda ih u razmatranju važnih nacionalnih pitanja nije umesno ni pominjati, ali čini se da ih – kao pravu meru odmazde za neverne Tome – upravo prizivaju sadržaj i intonacija poruka što danas, „sa vrha“, dominantno oblikuju društveni i politički diskurs zemlje. U medijskom i političkom javnom prostoru, iz obraćanja onih najglasnijih i u nomenklaturi moći najviše pozicioniranih, upijamo informacije koje ove pomenute drevne, a detinjim jezikom izrečene kazne za prestupnike koji u bajkovite obrte velikih narodnih i državnih muka ne veruju, ispostavljaju kao upravo pravedne. Zaslužio ih je svako ko ni posle ovog prošlonedeljnog evropskog Vidovdana ne može da prevaziđe napast da događaje tumači na svoju ruku, po meri svoje pameti, što pak sada znači: uz nos trijumfalnim objavama naših egzaltiranih državnih prvaka. Ono što je ovde viđeno i što je usledilo posle za Srbiju – kako kažu – istorijskog većanja uvaženog Saveta Evrope i zaključaka koje je povodom njenog pridruživanja ovo telo donelo, stvorilo je tako složenu i kontroverzama obeleženu situaciju, da uši magareta na mnogim glavama ovde uskoro i neće biti retkost. Jer nije malo onih koji zadrto przniče oko teme datuma, tvrdeći kako datum u stvari nismo dobili, već da smo umesto jasno označenog mesta u kalendaru, dobili nešto poput nagoveštaja u ravni nekakve komplikovane teorije verovatnoće. Upravo zbog toga, tačnije rečeno zbog svih onih koji danas ne samo da sumnjaju već i javno tvrde kako vlast bezočno obmanjuje javnost i zamagljuje činjenicu da nj.v. datum još uvek Srbija nije dobila, ova tema naše savremene sudbine dobija jedan paradoksalni sklop: Datum jeste dogma u smislu da se u njegovu najveću moguću vrednost ne sumnja (snaga dogme se uostalom, kako kaže teorija, i ogleda u tome što se od strane sledbenika ne sme dovesti u pitanje), ali on nije prihvatljiva vera za dogmate, odnosno za dogmatsku, dakle suženu svest i pamet koja ište jednostavne, praktične, proverljive i dokazive činjenice.
Kako se uopšte dospelo do tačke da su sve glasniji i neprijatniji oni pomenuti kandidati za pomenuto Pinokijevo prokletstvo, oni koji još i govore kako je datum „spin decenije“ i tek jedna u nizu komplikovanih operacija velike opsene nevidljivih „laboranata, lobotomista i eksperimentatora“, i – dakako – ovih drugih, ovdašnjih, nimalo nevidljivih „operatera“?
Naravno, da prvi razlog valja potražiti u onoj naoko trivijalnoj činjenici da niko ni danas, posle prvog stišavanja velikog uzbuđenja, ne ume da da bogu i narodu jasan i kratak odgovor na pitanje: kada (je datum)?

JAVKE IZ FRENDLI MEDIJA U nastojanju da razumemo šta se dešava, prisećamo se u tom smislu korisnih smernica. Na primer dramatičnog obraćanja naših čelnika na sednici (verujemo da će je istorija pominjati), srpske vlade u Kruševcu.
Premijer Dačić je tada, povodom Vidovdana, 624. godišnjice Boja na Kosovu, istakao da je Savet EU odlučio da otpočne pregovore o pristupanju i članstvu Srbije, bez dodatnih novih uslova i još jedne dodatne provere.
„Sama ta činjenica čini ovaj dan istorijskim i velikim, ali postoji još nešto važnije po čemu ćemo pamtiti ovaj 28. jun. Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad i da ne idemo napred“, rekao je premijer, a njegova misao i poruke upućivale su slušaoce (i gledaoce) na šta? Na datum, naravno. Kada je potom rekao „Porazi koje slavimo, žrtvovanje naroda za bitke koje ne možemo da dobijemo više nisu naša opcija. Srbija mora da igra na pobedu, slavićemo prošlost, ali ćemo praviti i budućnost“, još jednom njegove misli su bile usmerene na veliku temu dobijanja datuma!
Ivica Dačić prilikom odavanja visoke pošte datumu nije bio usamljeni govornik. Još jezgrovitije i direktnije u tom smislu govorio je i vicepremijer Aleksandar Vučić. „Ovo je konačno jedan Vidovdan koji ne označava početak rata, nesreću, borbu za ostanak, na Vidovdan smo slavili herojstvo i najveće poraze, slavili smo i odvođenje naših državnika iz zemlje, ali nikada nešto čime bi generacije koje dolaze mogle da se ponose.“
Uzbuđenje uskovitlano u Kruševcu nije se je još čestito ni stišalo, a gosti iz Evrope – eminentni i poznati političari Herman Rompaj i Karl Bilt – samo dan kasnije svemu dadoše naglašeno trezveniji, čak pomalo opominjući ton, uz obavezno nagoveštavanje „nove faze reformi i modernizacija“ kao podrazumevajućih uslova za dalje integracije. Da je ovo značilo i malo „polivanje hladnoćom“ upućeno našim ustreptalim datumarima, ne zaključuju samo nedobronamerni. Možda ipak najrazumljiviju, mada ne i direktnu repliku našim nepokolebanim optimizmom nadahnutim državnim obožavaocima datuma (posredstvom jednog prema Srbima tradicionalno „frendli“ medija – RSE) uputio je gdin Bodo Veber, nemački ekspert za zapadni Balkan, koji je, onako germanski bezosećajno, najavio i mogućnost „zamrzavanja“ pregovora, tj. Datuma (ako ne bude primene sporazuma)! Znači – napredak, reforme, i progres uopšte, kao da svetog datuma nije ni bilo, mogu biti stopirani!

TRAŽI SE VERA, SUMNJA JE „AUT” U toj novoj situaciji, i zatečenosti mnogim kontroverzama, postaje pak umesno i vredno razmišljanja novo pitanje: Da li se to od Srbije, pored svih složenih zadataka koje su joj prijatelji iz zapadnog sveta namenili, u post-pred-datumskoj eri zahteva i jedan sasvim poseban angažman – da svoje građane osposobi da značenja reči i pojmova shvataju na „konstruktivniji“, to jest nešto fleksibilniji i neodređeniji način od onog koji kao logičan važi u „ostatku“ civilizovanog sveta? Da li je to deo promene svesti o kojoj se sada tako rado i mnogo priča, posebno među dragim Nemcima, koji misle, i uopšte se ne ustručavaju da to kažu, da je Srbima, kao hleb, voda i sunce, potrebna promena svesti. Pa da eventualno počnu taj preporod tako što će verovati ono što im se kaže, a ne ono što im čula i razum (a tek srce) nalažu? Da li su u ovom trenutku priča i kontroverze oko (ne)dobijanja datuma prvi kolokvijum i vežba za um i razum njenih građana? Mora se verovati, tada se želje i nade ispunjavaju. Ko sumnja, on pada i sa krova ili cirkuskog trapeza, a pogotovo sa visina plemenitih očekivanja i ubeđenja.
Pomalo opori i kritički u odnosu na ovakva, možda i nevešta „psihologiziranja“, javljaju se, i bivaju ovde sve brojniji glasovi koji tvrde da se cela priča o datumu može razumeti kao „pokazna vežba za tehniku spinovanja i da kao takva može u udžbenike, budući da je mnogo jaka, čak jača od legendarnih primera spinovanja – 11. septembra, iračkog tajnog oružja ili Račka“. Reč je, naime, o eksperimentu zapadne kontrole uma, ogledu velikih razmera koji se sprovodi u „retorti“ čitave jedne zemlje i naroda. Oni koji ovo tvrde pozivaju se na analize i poznata razmatranja nekolicine svetski poznatih univerzitetskih profesora, među kojima uvaženi Noam Čomski i njegova analiza o sveprisutnim tehnikama kontrole uma u civilizovanom svetu nije čak ni najautoritativnija.
Ukratko: patologija datuma je učinila našu zemlju zanimljivim poprištem jednog fantastičnog opita: koliko i šta ljudi mogu da „progutaju“ i podnesu. To je tako, jer u savremenoj Srbiji reči prestaju da znače ono što inače znače, Srbija govori svojim kodiranim jezikom, njena upravljačka klasa pak taj kodirani jezik koristi kao neophodan, samo tako može da se (s)pakuje besmislena stvarnost u paket smislene nade i poželjnog života.

FATAMORGANA BLJEŠTI Izvesno je: Srbija nije ušla u postdatumsku eru! Fatamorgana blješti i dalje, kažu – uhvatićemo je početkom 2014. Najdalje. Neka bude što biti ne može, neka Srbija bude mila i draga našim partnerima iz Brisela, neka je ispoštuju Nemci, poklone joj se Englezi, uvaže je Francuzi, prigrle ostali…
Ostaje nedoumica i zbog čega je to sve tako važno ne samo našim vlastodršcima, već i onima koji vladaju njima i nama. Jedan od jednostavnijih, ali nimalo uspokojavajućih odgovora ponuđen nam je nedavno. Reč je o možda najdirektnijem objašnjenju zašto se Srbijom eksperimentiše i preko „Operacije datum“.
Pišući i komentarišući nedavno objavljeni uvodnik u novinama „Vašington post“, Nebojša Malić nam naime otkriva neverovatni moralni i mentalni diskurs imperijalnog establišmenta koji bez sumnje kroji sudbinu Srba i njihove države danas. Prema redakcijskom uvodniku ovih novina (broj od 21. juna), jasno je da, kako kaže Malić: „U Vašingtonu na slamanje Beograda gledaju kao na ključ  svetske dominacije SAD-a. I zato ne nameravaju da prestanu sa mučenjem Srbije i zatiranjem Srba, bez obzira na to ko se i koliko trudio da udovolji perverznim zahtevima Imperije.“
Ne možemo citirati prevod celog teksta američkog uvodničara, ali kao ilustrativan i ubedljiv deo za njegovu navedenu ocenu prenosimo ove reči iz glasila koje najavljuje događaje na širem prostoru od SAD-a, dakle i u EU. (Komentar se inače odnosi i na implementaciju Briselskog sporazuma, koliko i na trenutne prilike koje određuju dalju sudbinu Beograda). „Predstojeći sporazum je primer kako intervencija Zapada može zaustaviti krvavi i naizgled nerešivi etnički rat – ali i koliko napora takav poduhvat zahteva. NATO održava mirovnu misiju na Kosovu od kraja borbi 1999, među kojima je trenutno 760 Amerikanaca. Sporazum između g. Tačija i g. Dačića je postignut neprekidnim diplomatskim naporima spoljnopolitičke šefice EU Ketrin Ešton, koja je nadgledala deset rundi napornih pregovora.“
Nismo li, čitajući ove redove, gotovo primorani da zaključimo: Istina, shvaćena na način tradicionalnog elementarno-logičkog poimanja sveta – u ovakvom tumačenju stvarnosnog poretka samo je jedna od više mogućih opcija. Ima i drugih. Ima i fleksibilnijih pristupa, uz upotrebu imaginacije i ostalih moći kreativnijeg konstruisanja (mudri i moderni državnik i političar zadužen je i za socijalnu sreću, pravdu i mir u društvu, a one su ponekad, bar se tako nekima čini – bliže preko zaobilaznih i nekonvencionalnih puteva). Pa – kako se dogovorimo. Oko igre sa datumom, situacija je čini se upravo takva: traži (se) taj hazarderski i po svojoj prirodi sasvim nehrišćanski dogovor. Samo čiji sve dogovor?Ako pitamo ko će od tog đavoljeg dogovora imati koristi, teško da ćemo u razrešenju nedoumice doći do zaključka da su Srbi oni koji će od svega toga „profitirati“. Verovali ili ne verovali u datum.