Sav se beliš, moj gavrane

Piše Miodrag Zarković

U bitku za pojmove, koju srpska javna pozornica ne može da izbegne, „građanska“ strana panično pokušava da uđe u povlašćenom položaju, što se vidi i po njihovim preoštrim, uvredljivim odgovorima na nedavne kritike.

Još se, tog marta 2003. godine, ubijeni premijer Zoran Đinđić nije bio maltene ni ohladio, a tadašnji ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije, glumac Branislav Lečić, potpisao je odluku o zabrani nedeljnog časopisa „Identitet“, te ubrzo i dnevnog lista „Nacional“. Zloglasna „Sablja“ bila je stupila na snagu, pa su obe odluke sprovedene bez ikakvog oklevanja i sa nepodnošljivom lakoćom izvršavanja: policija je i jednu i drugu redakciju ispraznila, zaposlene isterala na ulicu (i u bukvalnom i u prenosnom značenju), a uredništvo „Identiteta“ je bilo i privedeno, pri čemu su pojedinci bili zadržani iza rešetaka i više sedmica, tj. sve do kraja „Sablje“.
Kao opravdanje za preduzimanje ovako bespovratnih mera kao što je prinudno zatvaranje glasila (koje, u tranzicionim društvenim prilikama, uvek i neizostavno ishoduje trajnim gašenjem), ponuđena su saznanja da iza „Identiteta“ i „Nacionala“ stoji kapital Zemunskog klana: u slučaju „Identiteta“ vrlo neposredno, pošto je Milorad Ulemek Legija slovio za vlasnika, dok su do „Nacionala“ te „prljave pare od droge i kriminala“ navodno stizale nekakvim okolišnim putevima. Trijumviratu umišljenih Cezara koji je tih dana gospodario Srbijom (Vladimir Beba Popović, Čedomir Jovanović, Zoran Živković – poređani po važnosti i drskosti, a negde i inteligenciji), to je bilo sasvim dovoljno da odstreli dotična glasila, kao što je najglasnijim pobornicima trijumvirata tada postala maltene obaveza da te medije (mada i mnoge druge) opisuju isključivo kao „mafijaške tabloide“ ili nekim sličnim jednako „živopisnim“ izrazima.

[restrictedarea] BEZ SLOVA OSUDE Podsećanje na te događaje od pre deset godina poučno je iz mnogo razloga, a posebno iz jednog. Niko se, naime, takvom ophođenju prema novinarima i novinama nije naročito protivio, ni onomad, ni kasnije. Ni trijumvirat, ni Lečić – koji je, pričalo se, rešenje o zatvaranju „Nacionala“ potpisao i prosledio na salveti – nikada nisu bili suočeni sa kakvom ozbiljnijom osudom, a nekmoli sa punom odgovornošću za svoja dela. To što su oni preduzeli prema medijima marta 2003. godine za sada odista liči na savršen zločin, tj. onaj za koji niko neće biti kažnjen.
Ta će tišina delovati još zloslutnije uporedimo li je sa nesnosnom galamom zadiglom minulih meseci, a protiv „ponovnih podela na patriote i izdajnike“.
Podele o kojima je reč daleko su starije od sadašnje vlasti, ali su tek sa silaskom DS-a i usponom SNS-a još jednom dospele u žižu javnosti, mada iz ne baš najčistijih pobuda: nema tu govora o kakvom rodoljublju trenutno najjače stranke u Srbiji, već je „naprednjacima“ prosto stalo do toga da kosmetski debakl uravnoteže eksplozivnim rodoljubivim izjavama, dok su drugosrbijanci, uljuljkani četvorogodišnjom tiranijom „žutih“, postali preosetljivi i detinje plahoviti. Elem, činjenica je da se u javnosti sve više priča o tome ko doprinosi opštem nacionalnom dobru i stoga biva posmatran kao „patriota“, a ko samo produbljuje srpske tegobe i time zaslužuje naziv „izdajnika“.
Kao i sa svim prethodnim izlivima „patriotizma“ SNS-a, tako i ovog puta preti opasnost da jedinu opipljivu korist iz užarene javne rasprave izvuče „Druga Srbija“, koja se nadala u svojevrsnu ofanzivu protiv čak i samog prava da se iko sme označavati izdajnikom ili, kako to vole da kažu u poslednje vreme, antipatriotom. Isti ljudi koji već deset godina ni glasa nisu pustili protiv prebrojavanja „mafijaških tabloida“, najednom se rukama i nogama opiru ma i mogućnosti da iko, a kamoli neko od njih, bude označen kao „antipatriota“, odnosno izdajnik.
Proteklih dana, rasprava je svoj vrhunac doživela u dve tačke. Prva je bila emisija „Da možda ne“ na „Javnom servisu“ u četvrtak, 13. juna, u kojoj su koplja ukrstili dva ovakva i dva onakva: Dejan Mijač i Svetislav Basara sa jedne strane, a Živorad Ajdačić i Zoran Avramović sa suprotne. Druga tačka bilo je saopštenje Nacionalnog saveta za kulturu, izdato u petak 14. juna, u kojem je oštro osuđeno „etiketiranje“ savremene srpske kinematografije kao antisrpske. Zadržimo se malo na obe tačke.
TUĐICA DO TUĐICE U pomenutoj emisiji voditeljke Olivere Kovačević, možda i najčešće pominjana reč bila je „antipatriotizam“, u svim padežnim i pridevskim oblicima. Već bi sama ta reč morala da nagovesti da nešto ozbiljno nije u redu sa srpskim društvom, tačnije sa srpskim jezikom, kao jednim od najvažnijih oslonaca tog društva – ako ne i najvažnijim. Na početku zaista beše reč, pa bi i sam pojam nacije mogao da bude izveden, a neretko se tako i izvodi, kao skup ljudi koji govore istim jezikom. Stoga nacija koja ne vodi računa o svom jeziku neizbežno srlja u nedaće i iskušenja, a koliko je srpska nacija nemarna prema svom jeziku zaista se očitava u toj glomaznoj reči „antipatriotizam“. Ta reč znači isto što i „protivrodoljublje“, ali na ovaj drugi, u srpskom jeziku ukorenjen oblik, nemoguće je naići u današnjoj Srbiji, dok se uvezena tuđica „antipatriotizam“ sreće sve češće.
Naravno, nijedan jezik ne može bez tuđica. Čak i engleski, koji pojedini lingvisti smatraju najbogatijim jezikom sveta, vrvi od izraza preuzetih iz latinskog i starogrčkog. Nije stoga nikakvo čudo što su Srbi, umesto da izmišljaju svoje reči za pojmove kao što su televizija, energija ili banka, preuzeli tuđe, ali jeste neshvatljivo to što se danas, reklo bi se, radije odlučuju za tuđice nego za naše uobičajene izraze.
U stvari je shvatljivo, nažalost, ako se prisetimo, na primer, jedne kolumne pisca Vladimira Arsenijevića u „Politici“ od pre sedam godina, u kojoj je s oduševljenjem opisao kako su on i prijatelj mu izgazili tablu s natpisom „Ne gazi po ćirilici“ iz čiste želje da se narugaju pozivu za očuvanje srpskog nacionalnog pisma. Takav odnos mnogih javnih i kulturnih poslenika prema pismu, a samim tim i prema jeziku, doveo je do današnjeg stanja u kojem bi se, što se sporazumevanja tiče, u savremenoj Srbiji lakše snašao Englez koji ne zna srpski, nego nečiji pradeda „Solunac“ koji nije znao engleski.
U svakom slučaju, emisiju „Da možda ne“ obeležio je vrlo ratoborni nastup Dejana Mijača, pozorišnog reditelja bliskog Demokratskoj stranci čiju je kampanju bio podržao na poslednjim izborima. Mijač je, ne birajući preterano reči, zapenušalo nasrtao na Ajdačića, osporavajući mu pravo da prebira koji su to filmovi „patriotski“, a koji – podsetimo se – „antipatriotski“. Mijaču se pridružio i vazda na neravnopravnu svađu spremni Svetislav Basara, mitsko biće (pola pisac, pola ambasador) koje je svojevremeno pozdravljalo to što se ovaj ili onaj naglašeno rodoljubivi društveni delatnik naziva nacistom ili klerofašistom. Tada je Basara umeo da u svojim mnogobrojnim i rasprostranjenim kolumnama hvali one koji „popu kažu da je pop, a bobu da je bob“, dok danas deluje kao da je u međuvremenu skrenuo levo kod Albukerkija i završio na sasvim suprotnom polu. Danas veli da su svi građani jedne države patriote, a da to zvanje može izgubiti samo onaj za koga se sudski dokaže da je izdajnik.

VELIČANJE SEBE Druga užarena tačka, saopštenje Nacionalnog saveta za kulturu, posledica je jedne izjave Radoslava Laleta Pavlovića, savetnika predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pavlović je na konferencije za novinare, odgovarajući na pitanje zbog čega je država toliko mnogo novca uložila u obeležavanje Milanskog edikta, odgovorio da „proslava Milanskog edikta košta manje nego što se izdvoji za jedan običan srpski antisrpski film godišnje“. Kao ubodeni u oko, članovi Saveta sačinili su vrlo zapaženo saopštenje, u kojem su, skromni kakve ih bog dao, između ostalog poredili sopstveni naraštaj filmskih stvaralaca sa onim ranijim, koji je naspram sebe imao svu cenzuru, silu i nepravdu Brozovog režima. Uz to dozu nikad uzaludnog veličanja sebe, stigli su i da postave naizgled suštinsko pitanje „da li je antisrpski svaki film koji ne odgovara određenim političkim grupama, posebno onima bliskim vlastima?“
Iz saopštenja proističe da antisrpski film u stvari i ne postoji kao vrsta filmskog stvaralaštva, već da je to izmišljotina diktaturi sklonih vlastodržaca. Što bi bilo sasvim u skladu sa onim što tvrde Mijač i Basara – da nema ni „antipatriotizma“ koji se takođe samo priviđa pojedincima zavidnim na očiglednu darovitost ovdašnjih filmskih, književnih i drugih stvaralaca, koji širom planete pronose slavu srpske kulture, a ova im vraća zloslutnim klevetanjem i neutemeljnim ogovaranjem.
Ta krunska promisao, ispoljena u dve opisane tačke, ujedno je i najvažniji temelj svakog budućeg delovanja dotičnih kulturnih poslenika koji su je smislili. Nema antisrpske kinematografije! Nema antisrpske kulture! Nema, na kraju krajeva, antisrpstva! To je „istina“ u koju nas ubeđuju Mijač, Basara, Goran Paskaljević, njegov imenjak Marković, te mnogi drugi raspomamljeni „umetnici“.
Istovremeno, to je i retko očigledna besmislica, ogoljena pred pukim poređenjima sa poznatim i priznatim poretkom stvari u celom svetu. Da li postoje protivarapski filmovi, tj. filmska ostvarenja u kojima se Arapi prikazuju na zlonameran i pogrdan način? Naravno da postoje! Holivud ih redovno izbacuje, najčešće u vidu trilera koji se bave vajnom borbom protiv terorizma i u kojima su Arapi, kao dežurni krivci, dehumanizovani do krajnjih granica. Sami Amerikanci ne poriču činjenicu da je lavovski deo njihove filmske delatnosti, inače propagandne sile bez premca u istoriji, zasnovan na ruženju drugih naroda, po pravilu onih sa kojima zvanični Vašington vodi dplomatske ili oružane sukobe. Skoro da nema ozbiljnije filmske rasprave u Americi koja se ne dotiče tih slojeva holivudskog stvaralaštva.
Ako postoji protivarapski, čemu onda toliko grčevito opiranje čak i ideji da isto tako  postoji i protivsrpski film?
Slično Arapima – u nekim pogledima čak i gore od njih – u američkim filmovima prolaze Rusi, za koje su najčešće obezbeđene uloge razbojnika, plaćenih ubica, pomahnitalih vojnika i ostalih negativaca. Može se, dakle, s punim pravom pričati i o protivruskom filmu. Bliska filmska istorija, od pre pola veka, podsetiće nas na tadašnje nebrojene „vesterne“ iliti „kaubojske filmove“, u kojima su severnoamerički Indijanci prikazivani mahom kao bezočni i bezumni divljaci. Nikome sa iole svesti i savesti ne bi na pamet palo da poriče opravdanost ocene da je cela jedna epoha u Holivudu obeležena protivindijanskim filmovima. Niti da je nemačka kinematografija iz nacističkog doba bila izrazito antisemitska.
Zašto je onda toliko teško prihvatiti i samu mogućnost da su neki filmovi naprosto protivsrpski, kako po zamisli, tako još više i po posledicama?

DEHUMANIZOVANI NACIONALISTI Naravno da navodno uvređeni filmski „stvaraoci“ znaju ili barem predosećaju, šta je protivsrpsko u njihovim filmovima. Ono što im smeta, jeste da se o tome javno priča, zbog čega izbegavaju ma kakvo dublje zalaženje u značenja i ishodišta onoga što su snimali.
Goran Marković, na primer, pre dva meseca ni časa nije časio da nazove Živorada Ajdačića huljom, kada se ovaj usudio da Markovićevu „Turneju“ uvrsti među protivsrpske filmove. Kako je Ajdačić došao do svog zaključka, najbolje bi Ajdačić mogao da objasni, ali svaki gledalac iole upućeniji u samo Markovićevo stvaralaštvo lako bi izdvojio pojedinosti u „Turneji“ koje duboko vređaju osećanja i ponos svakog Srbina.
Marković bi verovatno želeo da nas uveri da je „Turneja“ vaspitno-popravni film, tj. njegov pokušaj da Srbiju kao društvo primora da se zamisli nad zločinima počinjenim „u njeno ime“ u ratovima devedesetih. Ali, njegovi filmovi iz osamdesetih koji su se opirali tadašnjim društvenim i političkim zabludama, poput „Variole vere“, „Tajvanske kanaste“ i „Već viđenog“, bili su poprilično drugačiji ne samo u zanatskom smislu („Turneja“ im tu nije ni do kolena), već prvenstveno u moralnoj ravni. U tri ranija ostvarenja niko nije dehumanizovan, niti iskarikiran do izopačenosti: ni zagriženi komunistički karijeristi, ni ogorčeni, a poniženi antikomunisti, ni zaludna mlada pokolenja ogrezla u budalastoj bezazlenosti… Bilo je tamo negativaca, pregršt njih, ali niti jedan nije bio toliko dramaturški ponižen poput književnika Ljubića u „Turneji“, lika kojim se Marković svirepo narugao nečemu što sam nameće kao otelotvorenje srpskog nacionalizma. Ljubić (igra ga Voja Brajović) je osion a glup, ohol a slab, drzak a kukavica, naklapa o poštenju iako je gramziv i sebičan… On nema niti jednu pristojnu osobinu, nekmoli vrlinu. I zato njegova smrt na kraju filma ne samo da ne potresa nikoga od ostalih junaka, već muslimanski vojnik koji Ljubića osudi na streljanje još biva dramaturški nagrađen monologom u kojem se iskazuje njegova milosrdna strana.
Niti u jednom Markovićevom filmu koji se protivio komunističkoj demagogiji, naprosto nema nijednog lika toliko odbojnog kao što je Ljubić u „Turneji“. Da li ta činjenica zaslužuje osvrt? Svakako. Šta nam govori? Da je Marković smišljeno, sa namerom, srpskom nacionalisti podario najogavnije mesto u svom celokupnom opusu. Čak i sama za sebe, sa svojim površnim i politički ostrašćenim dijalozima, „Turneja“ je bezobrazluk najniže vrste po tome kako prikazuje srpske nacionaliste (ne samo kroz Ljubića, već i kroz srpske vojnike na koje glumačka trupa naleće). Ali, kada se uporedi sa ranijim Markovićevim filmovima, dobija se još crnja slika, koja više nego opravdava ocenu: „Turneja“ je protivsrpski film.
DRSKOST BEZ OPRAVDANJA Slično se može raščlaniti mnogo, ako ne i većina, ovovekovnih srpskih filmova. I ne radi se tu ni o kakvom nametanju „patriotskih“ vrednosti. Umetnik nije dužan da se uopšte bavi nacionalnim pitanjem, niti se iko zalaže za takvu obavezu. Ali, ako se već bavi, onda to mora raditi na primeren i odmeren način. Umetnička sloboda jeste dobrodošla, kao i hrabrost, kao i provokacija… Ali, ništa od toga ne može biti opravdanje za nepristojnost, pa i drskost, primetnu u savremenom srpskom filmu.
To što je drskost redovno usmerena protiv srpstva, dodatni je razlog za zaprepašćenost. Zbog čega se poreski obveznici Srbije, čiji su novci presudno pomogli snimanje svakog od tih filmova, ne bi zapitali kako niti jednom od filmadžija ne pade na pamet da snimi priču o nekom od srpskih junaka?!
Ili, da se vratimo na početak priče: kako to da su „proevropski“ delatnici onako olako potezali „mafijaški tabloide“ i slične opise, a da nikome sa suprotne strane ideološke podele nije palo na pamet da, recimo, nazove „Blic“ izdajničkim tabloidom?! Taj dnevni list vrlo često, i to nimalo prikriveno, zastupa interese nemačke države. A nemačka država je na srpskim prostorima samo u bliskoj prošlosti pobila i unesrećila daleko više ljudi nego sve balkanske mafije zajedno. Pa opet, nikome od rodoljubivih javnih delatnika nije palo na pamet da „Blic“, a i ostale medijske zastupnike stranih interesa (B92, TV „Prvu“, „Danas“, „Vreme“) vređa onako kako ovdašnji „evropejci“ vređaju svoje kritičare?!
Bitka za pojmove, možda i najvažnija u današnjoj Srbiji, uveliko traje. Pa ipak, samo jedna strana zahteva povlašćen položaj. Takozvana građanska strana: ona je ta koja zapoveda da se gavranu ne sme reći da je crn.
[/restrictedarea]