Nikolaj Tabakov: Generalštab bi trebalo da ostane porušen

Razgovarao Miodrag Zarković
Fotografije MILAN TIMOTIĆ

Za razliku od Sofije, u kojoj je savremeni urbanizam mnogo toga porušio, rekao bih da je Beograd očuvao svoj duh i mnogo mi je drago zbog toga – kaže Nikolaj Tabakov, jedan od poznatijih i čitanijih bugarskih književnika današnjice

Povodom predstavljanja njegovog romana „Da“, koji se u izdanju kuće „Klet“ pojavio u srpskom prevodu, bugarski pisac Nikolaj Tabakov boravio je proteklih dana u Beogradu. Bio mu je to prvi dolazak u srpsku prestonicu posle pune decenije, koliko je prošlo od objavljivanja njegove prethodne knjige.

Dostojevski je rekao da su piscu neophodne nedaće kako bi mu stvaralaštvo bilo uspešno. Da li je Vama, onda, lakše ili teže da pišete od kako je Bugarska u Evropskoj uniji? Da li Vam je EU otežala život i olakšala stvaralaštvo ili obrnuto?
Mišljenja sam da, ako se nešto pojavi bitno na umetničkom nebu, sasvim sigurno neće doći sa Zapada, jer tamo su ljudi navikli na ustaljen život, na život po šablonu. Zato očekujem da najviši umetnički dometi nastave da dolaze sa Istoka, iz ovih naših krajeva, Mađarske, Češke, Poljske… Što se mene lično tiče, ništa se nije promenilo od kako smo ušli u Evropku uniju. Ili barem ja ne vidim promenu. Ne čini mi se da pišem lakše ili teže. Sa te strane, sve je kao što je i bilo. U celoj oblasti kulture je tako.
[restrictedarea]
A koliko Vam se život promenio?
Odavno sam se preselio iz jedne male sredine, iz provincije, u veliki grad, gde sam prošao sve i svašta, da bih na kraju došao do toga da imam svoju izdavačku kuću. Moj životni put nije bio nimalo lak, ali barem imam zadovoljstvo da znam da sam sve postigao sam, sopstvenim radom, bez spoljašnjih uticaja. Smatram to izrazom lične slobode. U svakom slučaju, rekao bih da društvene okolnosti, kao što je bio ulazak u Evropsku uniju, ne utiču preterano na mene u tom smislu da mi remete svakodnevicu, ni u povoljnom, ni u nepovoljnom smislu.

Globalizacija? Da li preti književnosti?
To je složeno pitanje. Rekao bih da književnost traži i nudi odgovore na pitanja koja su suštinski važna: ko sam, šta sam, zašto sam, kako da vaspitam decu… Zato mislim da globalizacija, kao i trenutni društveni tokovi inače ne utiču previše na umetnika. Ma koliko da tehnologija uznapreduje, teme kojima se bavi književnost nikada neće zastareti. Ako čitamo „Bibliju“, svejedno je da li je čitamo u štampanom obliku ili sa ekrana, recimo. Važno je da je čitamo. Zbog toga smatram da tehnologija, pa i globalizacija koja proističe iz tehnološkog napretka, ne može da izmeni uobičajene vidove u kojima književnost obogaćuje naš život.

Koja pitanja vas kao književnika najviše zanimaju?
Pitanja kao što su: zašto sam; da li sam deo zajednice ili sam prvenstveno pojedinac; da li mogu da se otrgnem od okolnosti u kojima sam svakodnevno zarobljen…

Kako Vi lično odgovarate na ta pitanja?
Mislim da svaki čovek ima u sebi neki talenat. Zato je i moguće da naletite na drvodelju koji od drveta može da napravi Mona Lizu. Čovek bi samo trebalo da otkrije takvu darovitost u sebi i da se bavi nečim u čemu će mu ta darovitost koristiti. To je, naravno, mnogo lakše reći nego postići. U mom slučaju to se ostvarilo. Nadam se da neće zvučati prepotentno ako kažem da sam srećan čovek zbog toga što radim ono što volim, što sam našao „svoje“ zanimanje i što se bavim njime, što mi to zanimanje pričinjava veliko zadovoljstvo.

Koliko poznajete srpsku književnost?
Nažalost, vrlo malo. Kao mlađi sam se bavio prevođenjem, pa sam tako prevodio i Boru Stankovića. To mi je, inače, bilo veoma teško, zato što je srpski jezik dosta složen, ima veoma tešku gramatiku.

Složeniju od gramatike bugarskog?
Da, zbog toga što imate mnogo padeža. Bugarski jezik je analitičan, a padeži mnogo pomažu u pisanju poezije. Zato je teže prevoditi pesme sa srpskog na bugarski, nego obrnuto. Mnogobrojni padežni oblici daju slobodu da se sa stihovima radi šta poželiš. Od savremenih srpskih pisaca čitao sam jedino Mihajla Pantića. Ali, pitanje koliko sam vam ja merodavan, zato što ni bugarsku književnost ne pratim nešto prilježno. U svakom slučaju, iskreno mi je žao što su kontakti između srpske i bugarske književnosti toliko slabi. Nadam se da će u budućnosti biti čvršći i brojniji.

Šta čitate?
Od toga šta čitam, mnogo mi je bitnije šta volim da čitam. Najviše se divim jednom sjajnom američkom piscu, koji je umro pre tri godine. Reč je o Džeromu Dejvidu Selindžeru, vrsnom pripovedaču. Mene on oduševljava prvenstveno zbog toga što piše „običnim jezikom“, a ipak uspeva da nadilazi puko pripovedanje. Njegovih „Devet priča“ su u stvari „Biblija“, samo napisana u devet priča. Isto tako bih svima preporučio Turgenjeva, a od bugarskih Jordana Radičkova. Mislim da postoje dve vrste pisaca. U jednu vrstu spadaju oni koji se poigravaju rečima, kao što su Selindžer i Radičkov. Oni uživaju dok pišu. Drugu vrstu sačinjavaju disciplinovaniji stvaraoci, koji imaju nacrt i čvrsto ga se pridržavaju. Mogu slobodno da kažem da sam u prvoj grupi, pošto se veoma zabavljam dok pišem, prosto uživam. Pričam o samom radu, naravno, a ne o dometima.

Prošlo je deset godina od kako ste prethodni put bili u Beogradu. Koliko se srpska prestonica promenila od tada?
Ne primećujem nekakve značajne promene. Kada sam bio ovde 2003. godine, veoma upečatljiva bila mi je zgrada bombardovanog Generalštaba. Vidim da je niko nije popravljao. Mislim da bi trebalo i da ostane takva kakva je, kao znamenje napada koji su izvršili na vašu zemlju. Ovog puta imao sam prilike da obiđem i Skadarliju. Tamo se vidi sjajna mešavina boemskog, savremenog i esnafskog. Ono što je meni najvažnije, to je da je Beograd sačuvao svoj duh. To naročito dolazi do izražaja u poređenju sa Sofijom, gde je savremeni urbanizam uzeo svoj danak i mnogo toga narušio.

Hoće li Beograd ući u neku od Vaših knjiga?
Već je ušao. Odavde idem pravo u Moskvu, gde će biti održana promocija jedne moje knjige „Neće uvek biti ovako“. U tom romanu govori se o izmišljenom ratu. Radnja se dešava u savremeno doba, kada svi balkanski narodu ulaze u rat jedni protiv drugih: Bugari, Srbi, Grci, Turci. Taj sukob je, naravno, izmišljen, a na kraju je jasno da u njemu, kao i u bilo kojem drugom ratu, niti je bilo pobednika, niti je moguće da ga bude. Tako da, eto, već sam se u svojim romanima bavio Beogradom i Srbijom.
[/restrictedarea]