Iranski izbori i zaludne nade Zapada

Piše Zoran Milošević

Ponašanje iranske elite je dostojno divljenja planete, jer je na predsedničkim izborima pobedio predstavnik reformatorskog krila iranske političke elite, ali i čovek koga cene i konzervativci.

Na predsedničkim izborima u Iranu, održanim 14. juna, pobedio je 65-godišnji Hasan Rouhani, koga zapadni mediji predstavljaju kao predstavnika reformatora. Rouhani nije politički anonimus, vodio je tokom poslednjih 16 godina Visoki savet nacionalne bezbednosti Irana, ali i pregovore sa „šestorkom“ u vezi sa pitanjem nuklearnog programa Irana. Prema rezultatima glasanja dobio je poverenje više od 18 miliona birača (pravo glasa ima oko 50,5 miliona stanovnika), a izlaznost birača bila je izuzetna i iznosila je 72,7 odsto (više od 36,5 miliona glasača), tako da niko ne može osporiti rezultate izbora. Rouhani je, prema mišljenju iranskih analitičara, pobedio jer je obezbedio podršku druge dvojice predstavnika reformatora, bivših predsednika Mohamada Hatamija (1997–2005) i Aliakbara Hašemija-Rafsandžanija (1989-1997). Vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei čestitao je novom predsedniku pobedu i pozvao stanovništvo i političare „da mu pomognu, kako bi bio predsednik sveg naroda“.
Novi predsednik stupa na dužnost u avgustu 2013. godine. Posle oficijelnog prijema dužnosti, ima obavezu da u roku od dve nedelje parlamentu dostavi predlog nove vlade.

[restrictedarea]

IZAZOVI Novi predsednik trebalo bi da se suoči sa stagnacijom ekonomije, visokom inflacijom i nezaposlenošću. Sam Rouhani je istakao: „Došao sam da spasem ekonomiju Irana. Formiraću kabinet koji će obnoviti permanentni razvoj ekonomije i uneti u društvo istinske vrednosti, te uspostaviti sa svetom dobre odnose“. Prema mišljenju političkih analitičara, Rouhani je spreman na kompromis sa Zapadom u zamenu za ukidanje sankcija, ali „uz poštovanje nacionalnih interesa Islamske Republike Iran“. To niz eksperata za Iran tumači da nuklearni program neće biti obustavljen. Sporedni zadaci novog predsednika su da ujedini društvo, koje se raspolutilo tokom predsednikovanja Ahmadinedžada, posebno posle 2009. godine.
Prema mišljenju Jalda Zarbaha i Olge Kapustine iznete za „Dojče vele“, Ahmadinedžad tokom osam godina svoje vladavine nije ispunio svoja predizborna obećanja, i ostavlja državu sa inflacijom od oko 30 odsto, recesijom i nezaposlenošću od 12 odsto. Cene rastu, posebno hrane, stanarine i prevoza. Ekonomija je u teškom stanju, pre svega zbog sankcija Zapada, ali i neodgovarajućeg usmeravanja novca iz budžeta, pre svega u sektor bezbednosti. Do Ahmadinedžadovog dolaska na vlast BND je rastao po stopi od sedam odsto na godišnjem nivou, a sada je u padu i prema prognozama MMF-a 2014. imaće rast od tek oko 1,3 odsto, što znači da nije moguće otvarati nova radna mesta. Državni prihodi umanjili su se sa 117 milijardi dolara na 77, što se odražava na socijalne programe. Iako je Zapad uveo sankcije na kupovinu Iranske nafte tokom 2012.  to nije bio razlog pada ekonomije, već nepravilno trošenje novca iz budžeta, pre svega na realizaciju spoljnje politike: podršku islamskim organizacijama u inostranstvu (Hezbolah i Hamas), trošenje novca za vojsku i kupovina inostrane robe. Sve se ovo navodi kao opravdanje izbora Iranaca, ali i kao argumenti da je Iran primoran da popušta.
Predstavnik za medije predsednika SAD Džej Karni prokomentarisao je izbor Hasana Rouhanija za predsednika Irana kao pozitivan, i dodao da će Vašington ići „u direktne pregovore sa Teheranom, da bi se postiglo diplomatsko rešenje nuklearnog programa Irana“. Francuska je pozdravila pobedu Rouhanija i istakla spremnost da sarađuje sa novim predsednikom, a i Velika Britanija je postupila slično, istakavši da očekuje da novi predsednik Irana „povede državu drugim putem: da ukloni zabrinutost međunarodne zajednice u vezi sa pitanjem nuklearnog programa i uspostavi konstruktivne odnose sa međunarodnom zajednicom, kao i da popravi političku situaciju s pravim čovekom za narod Irana“. I Nemačka je naglasila da očekuje popuštanje Irana po svim spornim pitanjima…
No, da li će Iran zaista popustiti?
Dmitrij Sedov za ruski „Fond strateške kulture“ pita se šta se zaista događa u ovoj velikoj državi, bastionu antiamerikanizma i nepokolebive čuvarice islamskih vrednosti? Zapad, ukoliko ne potčini Iran, teško može da računa da će pokoriti Zakavkazje i prikaspijski region, tako bogat energentima neophodnim za očuvanje američke dominacije u svetu. No, to bi značilo da će i šiitski islam zadobiti odlučujući udarac Zapada, i morati da menja svoju kulturnu matricu. Sedov misli da je Iran sve uradio da izbegne pojavu političara sposobnog da vodi politiku „a la Gorbačov“.
Sličnog je mišljenja i Igor Pankratenko, direktor Centra za proučavanje savremenog Irana i glavni urednik naučnog časopisa „Savremeni Iran“. Pankratenko smatra da je ponašanje iranske elite dostojno divljenja planete, jer je pobedio predstavnik reformatorskog krila iranske političke elite, ali i čovek koga cene i konzervativci. Drugim rečima, kod izbora u Iranu su najvažniji unutrašnji manevri i pozicija pred velikim silama. Upravo u vezi sa ovim pitanjima iranske elite su postigle konsenzus. Tačno je da je Rouhani reformator sklon normalizaciji odnosa sa Zapadom, čak i po cenu nekih ustupaka. Međutim, potpuno utapanje Irana u zapadnu politiku nije moguće, jer on za to nema autoritet, niti administrativnih resursa. Spoljna politika, vojna pitanja i pitanja državne bezbednosti nisu u njegovoj nadležnosti. U Iranu predsednik se bavi ekonomijom i socijalnom sferom.
Pankratenko ističe da postoje moguće posledice iranskih predsedničkih izbora. Prvo, iransko društvo konsolidovalo se oko svog rukovodstva više nego što je Zapad spreman da prihvati; narod ima poverenje u vlast, bez obzira na složenu ekonomsku situaciju. Drugo, nijedna od dve suprotstavljene iranske elite nije ovim izborima dobila dramatično preimućstvo i nadmoć. Naprotiv, cilj verskih vođa, postizanje unutrašnjopolitičke ravnoteže, ponovo je ostvaren. Treće, novi predsednik će svakako ublažiti antiameričku i antizapadnu retoriku, ali to neće značiti da će Islamska Republika Iran poći na jednostrane ustupke, što Zapad jedino i želi. Razumni kompromis se podrazumeva, ali samo pod uslovom uzajamnosti popuštanja i ravnopravnosti.

[/restrictedarea]