Ирански избори и залудне наде Запада

Пише Зоран Милошевић

Понашање иранске елите је достојно дивљења планете, јер је на председничким изборима победио представник реформаторског крила иранске политичке елите, али и човек кога цене и конзервативци.

На председничким изборима у Ирану, одржаним 14. јуна, победио је 65-годишњи Хасан Роухани, кога западни медији представљају као представника реформатора. Роухани није политички анонимус, водио је током последњих 16 година Високи савет националне безбедности Ирана, али и преговоре са „шесторком“ у вези са питањем нуклеарног програма Ирана. Према резултатима гласања добио је поверење више од 18 милиона бирача (право гласа има око 50,5 милиона становника), а излазност бирача била је изузетна и износила је 72,7 одсто (више од 36,5 милиона гласача), тако да нико не може оспорити резултате избора. Роухани је, према мишљењу иранских аналитичара, победио јер је обезбедио подршку друге двојице представника реформатора, бивших председника Мохамада Хатамија (1997–2005) и Алиакбара Хашемија-Рафсанџанија (1989-1997). Врховни лидер Ирана ајатолах Али Хамнеи честитао је новом председнику победу и позвао становништво и политичаре „да му помогну, како би био председник свег народа“.
Нови председник ступа на дужност у августу 2013. године. После официјелног пријема дужности, има обавезу да у року од две недеље парламенту достави предлог нове владе.

[restrictedarea]

ИЗАЗОВИ Нови председник требало би да се суочи са стагнацијом економије, високом инфлацијом и незапосленошћу. Сам Роухани је истакао: „Дошао сам да спасем економију Ирана. Формираћу кабинет који ће обновити перманентни развој економије и унети у друштво истинске вредности, те успоставити са светом добре односе“. Према мишљењу политичких аналитичара, Роухани је спреман на компромис са Западом у замену за укидање санкција, али „уз поштовање националних интереса Исламске Републике Иран“. То низ експерата за Иран тумачи да нуклеарни програм неће бити обустављен. Споредни задаци новог председника су да уједини друштво, које се располутило током председниковања Ахмадинеџада, посебно после 2009. године.
Према мишљењу Јалда Зарбаха и Олге Капустине изнете за „Дојче веле“, Ахмадинеџад током осам година своје владавине није испунио своја предизборна обећања, и оставља државу са инфлацијом од око 30 одсто, рецесијом и незапосленошћу од 12 одсто. Цене расту, посебно хране, станарине и превоза. Економија је у тешком стању, пре свега због санкција Запада, али и неодговарајућег усмеравања новца из буџета, пре свега у сектор безбедности. До Ахмадинеџадовог доласка на власт БНД је растао по стопи од седам одсто на годишњем нивоу, а сада је у паду и према прогнозама ММФ-а 2014. имаће раст од тек око 1,3 одсто, што значи да није могуће отварати нова радна места. Државни приходи умањили су се са 117 милијарди долара на 77, што се одражава на социјалне програме. Иако је Запад увео санкције на куповину Иранске нафте током 2012.  то није био разлог пада економије, већ неправилно трошење новца из буџета, пре свега на реализацију спољње политике: подршку исламским организацијама у иностранству (Хезболах и Хамас), трошење новца за војску и куповина иностране робе. Све се ово наводи као оправдање избора Иранаца, али и као аргументи да је Иран приморан да попушта.
Представник за медије председника САД Џеј Карни прокоментарисао је избор Хасана Роуханија за председника Ирана као позитиван, и додао да ће Вашингтон ићи „у директне преговоре са Техераном, да би се постигло дипломатско решење нуклеарног програма Ирана“. Француска је поздравила победу Роуханија и истакла спремност да сарађује са новим председником, а и Велика Британија је поступила слично, истакавши да очекује да нови председник Ирана „поведе државу другим путем: да уклони забринутост међународне заједнице у вези са питањем нуклеарног програма и успостави конструктивне односе са међународном заједницом, као и да поправи политичку ситуацију с правим човеком за народ Ирана“. И Немачка је нагласила да очекује попуштање Ирана по свим спорним питањима…
Но, да ли ће Иран заиста попустити?
Дмитриј Седов за руски „Фонд стратешке културе“ пита се шта се заиста догађа у овој великој држави, бастиону антиамериканизма и непоколебиве чуварице исламских вредности? Запад, уколико не потчини Иран, тешко може да рачуна да ће покорити Закавказје и прикаспијски регион, тако богат енергентима неопходним за очување америчке доминације у свету. Но, то би значило да ће и шиитски ислам задобити одлучујући ударац Запада, и морати да мења своју културну матрицу. Седов мисли да је Иран све урадио да избегне појаву политичара способног да води политику „а ла Горбачов“.
Сличног је мишљења и Игор Панкратенко, директор Центра за проучавање савременог Ирана и главни уредник научног часописа „Савремени Иран“. Панкратенко сматра да је понашање иранске елите достојно дивљења планете, јер је победио представник реформаторског крила иранске политичке елите, али и човек кога цене и конзервативци. Другим речима, код избора у Ирану су најважнији унутрашњи маневри и позиција пред великим силама. Управо у вези са овим питањима иранске елите су постигле консензус. Тачно је да је Роухани реформатор склон нормализацији односа са Западом, чак и по цену неких уступака. Међутим, потпуно утапање Ирана у западну политику није могуће, јер он за то нема ауторитет, нити административних ресурса. Спољна политика, војна питања и питања државне безбедности нису у његовој надлежности. У Ирану председник се бави економијом и социјалном сфером.
Панкратенко истиче да постоје могуће последице иранских председничких избора. Прво, иранско друштво консолидовало се око свог руководства више него што је Запад спреман да прихвати; народ има поверење у власт, без обзира на сложену економску ситуацију. Друго, ниједна од две супротстављене иранске елите није овим изборима добила драматично преимућство и надмоћ. Напротив, циљ верских вођа, постизање унутрашњополитичке равнотеже, поново је остварен. Треће, нови председник ће свакако ублажити антиамеричку и антизападну реторику, али то неће значити да ће Исламска Република Иран поћи на једностране уступке, што Запад једино и жели. Разумни компромис се подразумева, али само под условом узајамности попуштања и равноправности.

[/restrictedarea]