Carstvo nebesko – u zemaljskom

Piše Saša Hadži Tančić

Obeležavanje godišnjice Milanskog edikta u medijima je velika tema.Čemu nas sama proslava može da vodi? Veri i pobožnosti? Ponajmanje! Moralnom preobraženju pojedinca i društva? Naprotiv! U to ime sve više je propadanja i štete, laži i pretvaranja. Slavimo li bez dublje svrhe, sa ubeđenjem da se sve to podrazumeva?

oš se indijski car – filozof Ašoka Verhana (271. do 231. stare ere) proslavio svojim budističkim ediktima o verskoj toleranciji i sve svoje podanike oglašavao za svoju decu. I rimski filozof na prestolu Marko Aurelije učio je da su „sve stvari međusobno povezane svetom vezom i nisu jedna drugoj strane. Sve one zajedno sačinjavaju jednu celinu i sve zajedno doprinose jednom i istom redu u svetu.“
Pored svih nevolja koje su svet snalazile – pustošenja, gladi i strašnih bolesti, izbijanje ustanaka i revolucija, dugotrajnih ratova, bilo je vladara opet koji su valjano upravljali državnim brodom, spajajući u sebi mudrenu pamet s vladarskom praktično- političkom veštinom. Kao što su veoma savesno pazili da se zakoni čvrsto drže, čak i za trajanje rata, tako su i u upravljanju nad državnim finansijama bili veoma čuvarni i štedljivi.

POMIRENJE NOVOM VEROM  Novo doba najavljeno je novom verom ravno pre milenijuma i sedam stotina godina Milanskim ediktom 13. juna 313. godine u maloazijskom gradu Nikomediji, zapravo Zakonom o slobodi i ravnopravnosti hrišćanske vere u Rimskom carstvu, prvim takvim zakonskim aktom ovakve sadržine od samih početaka hrišćanstva. To i danas posvedočava reskript pošto, prema crkvenim istoričarima Evseviju iz Cezareje i hrišćanskom latinskom piscu Laktaniju, originalni tekst ovog zakona nije sačuvan. Vladarski dvojac Konstantin i Likinije potpisali su načela sažeta u jezgrovitu poruku: „Svako neka veruje kako mu srce hoće.“ Koautorstvo je docnije svedeno na prvoga vladara, i zato je otada retko koje pitanje u istoriografiji toliko raspravljano koliko odnos Konstantina Velikog prema hrišćanstvu.

[restrictedarea] Pomirenje novom verom, vidne nade u nepobedivost znaka krsta koji mu se usudno ukazao na nebu, vladarskom nadmoćnošću nad ljudima upravljeno je prema dvema najvećim zapovestima: o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem. I dok će obeležavanje ove značajne godišnjice trajati cele godine, iz meseca u mesec, do oktobra, nad nizom prigodnih državnih i crkvenih programa, sve dramatičnije i problematičnije nadvija se pitanje što je, u mraku i prljavštini carstva kojim je vladao, vremenom Konstantin zaslužio da se zbog svojih navodnih hrišćanskih vrlina naročito ističe i u njega ulaže toliki trud?
Pa šta nas još zadržava nad ediktom kao izvorom iz kojeg je crpljena snaga hrišćanstva kao državotvorne religije i očuvanja duhovne ravnoteže i pored svih gorkih doživljaja vere i pobožnosti kroz vekove za nama? Pripadnošću ljudskome društvu, prema promisli za jednog cara na zemlji kao jednog boga na nebu, podseća se (i uvek opominje) da su oba sveta međusobno povezana.
Za sticanje pravilnog suda o proslavi sedamnaest vekova od pojave Milanskog edikta nesumnjivo pitanje je – pa čemu nas sama proslava može da vodi?
Samo i jedino veri i pobožnosti? Ponajmanje!
Moralnom preobražaju pojedinca i društva? Naprotiv! U to ime sve više je propadanja i štete, laži i pretvaranja.
Slavimo li bez dublje svrhe, sa ubeđenjem da se sve to podrazumeva?
Etički značaj hrišćanstva pretpostavljen je društvenoj nomenklaturi i ovako se prepoznaje: misli na to da vlast i država zahtevaju samo ono što traže od tebe, i ne pomisli nešto više, nešto što nije u skladu sa njenim zakonima na zemlji, sačekavši božje zakone na nebu. Velikodušnost, sloboda, jednostavnost, pravda i dobrota, napose pobožnost, nisu mnogo poželjne. Moć vlasti i njenog uticaja u svim oblastima javnog života nepogrešiva je i postiže uspeh.

UDALJAVANJE OD VERE I POBOŽNOSTI  Od učenja Hristove nauke ljubavi udaljujemo se danas zavedeni materijalizmom kao principom, izdignutim iznad duše kao supstrata različnog od materijalnih elemenata; vladara je Bog dao čoveku za nadzornika i vođu.
Ova podela je presudna osnova savremenog vladanja čovekom, i na nju se vlast uvek oslanja. Za nju su, kod nas i u svetu, ljubav, vera i nada najteža opasnost, tako da ona za etiku uzima izraz „uzmi sve što ti život pruža“. Ali u odnosu prema nagonskim snagama uzimanja, koje sve više podzemno deluju kao vetrovi iz Eolove pećine, duh savremenog čoveka može sačuvati svoju slobodu ako se samo služi prirodom svoje ljudskosti, onim jačim i božanstvenijim, nepobedivim u nama. Makar se i bez uspeha opirao, ugrožen sa svih strana, jak je kao tvrđava.
Prepreke za rasprostiranje vere danas su brojne, tim pre što se ispoljava sav paradoks „božanskog blaženstva u realnom svetu“. Umesto da se rukovodi metafizičkim i teloškim razlozima uspostavljanja carstva nebeskog – u zemaljskom, uznemiruje proces izgradnje (tačnije, razgradnje) nebeskog zemaljskim.
Ne stvara li se kao klima sasvim nepodesna za Veru Isusa novim putevima hrišćanske filozofije i teologije pomirenjem nauke i religije, da odgovara duhu novog vremena „kosmičkog Hristosa“, hristogenezom, hristosferom hrišćanstva. No, da li veličanjem kosmosa nastaje bolje hrišćanstvo?
A šta ako se i time izražava stanovište Crkve u smislu njenog prećutnog odobravanja i prihvatanja određenog ponašanja vernika. Čak se veoma zalaže da održi prevlast vere nad politikom, ideološki, umesto etički. Samo „ostajući uz Boga“, međutim, ostvarujemo u sebi unutrašnju punoću, verovanje i mir.

OD NAISA DO NIŠA  Da je vernik danas pragmatist, da ga interesuje sreća i slava trenutka, da samo dobije, ali ne i da daje, očituje se i po nosiocu proslave, gradu ozakoniteljevog rođenja, davnašnjem Naisu, sadašnjem Nišu. Nesustalo propada, a tako biva i sa celom državom. A ipak raspoloženo slavi li slavi, veseli se i gozbuje – ni u propadanju ne posustaje, umesto da sija obnovljenom duhovnom svetlošću. Odupire se površinom, umesto dubinom. Da bar ne klizi i ne pada. Ali se razliva i utuljuje umesto da se prostire, čvršći onim što ga pogađa, silama koje ga udaraju da ga sruše.
Usred svih promena, nestalnosti, grad ozakoniteljevog rođenja ne samo da ne odoleva udarcima spoljnih moći i pritisku nezasluženih nedaća, nego ni ne čuva i ne štiti unutrašnju slobodu i snagu svoje sopstvene istine, baveći se nekakvim Konstantinovim raskršćem i kopljem, umesto duhovnim oklopom.
Pa zar da onda budemo zadovoljni rešenošću da prema svojim mogućnostima zajedno sa velikim silama izgrađujemo novi svetski poredak? Zar da težimo za ciljem sveta bez Boga i čoveka? A ipak ne prelazimo granice usred huke političkog života, empirijske filozofije interesa i potrošnje. Čovečuljci se bave danas državničkim poslovima. Grad učestvuje u nekakvom državnom uređenju, ponašajući se na neki način kao država, umesto kao prema otadžbini. No, voleći ljudski rod, između dobra i zla, u prirodi je božanskoj da voli i one koji greše.
Kakvo je zlo pred nama, tek će se videti. Novi svetski poredak uzeo nas je u službu. Borićemo se dok ne iznemognemo u borbi, ali nepobeđeni.

[/restrictedarea]