Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ
Impresivna prošlost, bleda sadašnjost i neizvesna budućnost: najstarija nemačka politička stranka gubi pod neoliberalnom diktaturom kapitala i zahuktale globalizacije, iskonski profil zaštitnika nemoćnih, radništva i socijalno ugroženih slojeva, a iz njenog političkog vokabulara uočljivo čile pojmovi „socijalističko“
Veliki jubileji – a onaj koji je nedavno (23. maja) označio sto pedeseti rođendan najstarije nemačke političke stranke, Socijaldemokratske partije, to zaista jeste – bacaju više svetla na ono što je bilo, ali i prodorne, nemilosrdne, gotovo rendgentske svetlosti na situaciju u kojoj se stranka u sadašnjem času nalazi. A rezultat tog „prosvetljavanja“ mogao bi u slučaju SPD da se sažme u onespokojavajuću konstataciju: velika prošlost, bleda sadašnjost i neizvesna budućnost stranke koja se gotovo više ne može prepoznati kao partija njenog velikog lidera Vilija Branta.
BLEDI NASLEDNICI Konzervativni „Velt“ konstatuje da su članovi i prijatelji stranke „podeljenih osećanja“: imaju, s jedne strane, razloga da se ponose njenom istorijom. Moraju, međutim, s druge strane, da se suoče s činjenicom da ta velika istorija ni u kojem slučaju nije garancija velike budućnosti: četiri meseca pred izbore za Bundestag stranka stoji prilično loše.
Bilo je, naravno, u njenoj dugoj istoriji zaista zvučnih imena i istorijskih ličnosti, od njenog osnivača Ferdinanda Lasala, preko Karla Kautskog, Augusta Bebela, Ota Grotevola do Kurta Šumahera, ali je, posebno za nas koji smo dobar deo života proživeli u drugoj polovini dvadesetog veka, ova partija najviše vezana za njenu veliku „ikonu“, Branta.
Ne samo zbog činjenice da se nalazio na njenom kormilu gotovo četvrt veka, i što je, s njim, prvi put posle Drugog svetskog rata došla na vlast, nego i zbog toga što su njegovi naslednici na partijskom kormilu, izuzimajući njemu najbližeg među čuvenim „političkim unucima“ Oskara Lafontena, bili svi odreda, uključujući i sadašnjeg predsednika Zigmara Gabrijela, politički blede ličnosti, bez lične harizme, uverljivosti i vizije.
Iako se njeni čelnici zaklinju u njegovo ime, to gotovo da više i nije Brantova partija. Skrećući s „njegove staze“, a najveći zaokret udesno napravila je pod vođstvom trećeg posleratnog kancelara Gerharda Šredera (Vili Brant, Helmut Šmit, pa Gerhard Šreder), ostavila je na cedilu svoju tradicionalno najverniju „klijentelu“, radništvo i sirotinju. Ona joj je, u znak razočaranja i osvete, okrenula leđa.
Posle Šrederove (famozne) „Agende 2010“ – koja je najbolnije zasekla u ono što je Nemačku označavalo kao (zaista uzornu) socijalnu državu, sve u ime „fleksibilnosti“ tržišta radne snage – došlo je do drastičnog i dramatičnog osipanja članstva. Od 1990. do 2008. Socijaldemokratska partija je izgubila 400.000 članova i njeno članstvo spalo je na pola miliona: u Brantovo vreme premašivalo je milion!
Statistika je samo posledica jednog puta u bespuće: stranka koja je po svojoj prirodi i suštini trebalo da bude zaštitnik žrtava i gubitnika zahuktale globalizacije, ušla je pod Šrederovim vođstvom u neoliberalističke vode i (divlji) kapitalizam „bez alternative“.
List „Nirnberger nahrihten“ piše da Nemačka može biti ponosna na stranku koja se od prvog trenutka postojanja borila za egzistenciju ljudi sa margine društva, ističući da bi taj svoj angažman morala da praktikuje i danas: socijalna pravda u ovoj zemlji ni izdaleka nije postignuta, bahata tržišta, nenaklonjena čoveku, nisu obuzdana, jaz između siromašnih i bogatih biva sve dublji. Zadataka za najstariju nemačku stranku ima napretek.
Uz konstataciju da je SPD uvek bila „glas malog čoveka“, „Vestfalenpost“ upozorava: kad god je taj glas utihnuo, remetila se socijalna ravnoteža u zemlji. A novinar „Špigla“ Jakob Augštajn (sin počivšeg osnivača i vlasnika najuticajnijeg nemačkog političkog magazina) primećuje da je sada teško razlikovati SPD od njenog zakletog političkog protivnika, konzervativne Hrišćansko-demokratske unije, postavljajući drastično formulisano pitanje: da li je SPD uopšte više potreban!
Odstupanje od Branta vidi se i po jeziku kojim se sadašnje rukovodstvo služi: umesto (vremešne) Socijalističke internacionale (osnovana u Parizu 1889. godine) na skupu u Lajpcigu promovisana je „Progresivna alijansa“. Komentator „Zidojče cajtunga“, serioznog i uglednog minhenskog dnevnika, primetio je tim povodom da se ova stranka sve upadljivije kloni upotrebe pojmova „socijalizam“ i „socijalistički“.
Kada je reč o socijalizmu, SPD se ponaša kao „unuk koji se stidi nekadašnjeg dedinog govora“. Vili Brant u tome, konstatuje list, uopšte nije bio uzdržan: za njega su pojmovi socijalističkog i socijaldemokratskog – kako je sam često naglašavao – bili manje-više isto.
OD POKRETA DO STRANKE Ima, dakako, dosta i pohvala upućenih slavljeniku, koje u nekim slučajevima idu do egzaltacije, ali opet, i pre svega, zahvaljujući istoriji. Kakav upečatljiv jubilej, piše ushićeno novinar „Mitelbajeriše cajtunga“, uz opasku da u vremenu u kojem „nove stranke padaju u zaborav brže nego što su formirane“, stranka koja je „u odlučujućim trenucima usmeravala sudbinu Savezne Republike Nemačke stazama koje i danas određuju našu svakodnevicu“, slavi 150 godina postojanja.
Socijaldemokrate, inače, svoje „izvorište“ vide, i kao datum za svoj „rođendan“ uzimaju dan kada je Ferdinand Lasal, 23. maja 1863, osnovao u Lajpcigu „Opšte nemačko radničko udruženje“. Taj radnički pokret je krajem 19. veka preimenovan, i prerastao, u Socijaldemokratsku partiju Nemačke.
Onog trenutka, pisalo je u Lasalovom osnivačkom i programskom tekstu, kada pokret bude okupio 100.000 radnika, biće stvorena snaga bez koje neće moći da se donose važne odluke. I to se zaista ubrzo dogodilo, ali s masovnošću koja je uveliko prevazilazila njegova najoptimističkija predviđanja: pokret je, u vreme vladavine osnivača nemačkog Rajha Ota fon Bizmarka, narastao (čak) na milion članova, uglavnom radnika.
Zahtevi ovog pokreta uznemirili su i uzdrmali „gvozdenog kancelara“. Posegao je za rigoroznim zakonima kako bi ukrotio lavinu. Posledica represije bila je suprotna od onoga što se želelo njome postići. Ti zakoni su praktično doveli do razvoja socijaldemokratije, kaže jedan od prvaka, ideologa SPD još iz Brantovog vremena, Erhard Epler: lideri pokreta postali su mučenici i broj radnika koji su, pokretu i njima, pružili podršku je, uprkos nesalomivom Bizmarku, osetno porastao.
U pružanju snažnog otpora represiji je i izvorište radikalizacije pokreta u kojem je jačala marksistička struja, koja je zahtevala rušenje sistema revolucionarnim sredstvima, što je krajem Prvog svetskog rata, u novembru 1918, dovelo do definitivne podele u radničkom pokretu. Posle abdikacije cara Vilhelma Drugog, socijaldemokrata Filip Šajderman je u Rajhstagu proglasio „demokratsku republiku“. Njegov rival Karl Libkneht okrenuo se – komunizmu. Nije to bio prvi put da Libkneht „pliva uz struju“; među svojim kolegama poslanicima u Rajhstagu našao se „sam protiv svih“ kada je pacifistička stranka „obukla šinjel“: na iznenađenje njihovih kolega i istomišljenika u Evropi, glasali su listom, izuzimajući Libknehta, za famozne ratne kredite i ulazak Nemačke u rat i – katastrofu.
Udeo socijaldemokrata u dolazećoj, još većoj katastrofi, takođe nije zanemarljiv: bili su važna politička snaga, najčešće u vlasti, u Vajmarskoj republici, koja pod teretom obaveza prema pobednicima, dotad nezapamćene inflacije i masovne nezaposlenosti, nije uspela da spreči Hitlera i dolazak nacista na vlast. Zapamćene su odlučne, i hrabre, reči socijaldemokratskog poslanika Ota Velsa upućene fireru – „Slobodu i život možete nam oduzeti, ali čast nikada“ – koje nacističkog vođu nisu mnogo impresionirale.
Socijaldemokrate će postati prva njegova žrtva. Sačuvali su čast – bili su, do kraja, Hitlerovi protivnici, neki od njih i učesnici (neuspelih) atentata na firera – mnogi su, međutim, to platili glavom.
Posle Drugog svetskog rata Socijaldemokratska partija je delila, umnogome, sudbinu podeljene zemlje. Ideja koja je bila u opticaju neposredno posle rata – da se obnovi jedinstvena stranka, koja će „pokrivati“ čitavu zemlju uprkos njenoj podeljenosti – doživela je krah.
Na istočnoj strani, u okupacionoj zoni pod Sovjetima, došlo je do prinudnog zagrljaja socijaldemokrata i komunista (prvi su imali brojno članstvo, drugi, predvođeni rukovodstvom koje je pristiglo direktno iz Moskve, želju da vladaju) i stvaranje Jedinstvene socijalističke radničke partije Nemačke. Na zapadnoj strani je, pod rukovodstvom Kurta Šumahera, „oživela“ Socijaldemokratska partija Nemačke, koja je u prvom izbornom obračunu sa tek osnovanom Hrišćansko-demokratskom unijom, predvođenom Konradom Adenauerom, za „dlaku“ izgubila.
Uslediće potom duga vladavina konzervativaca, sve dok se, u funkciji gradonačelnika Zapadnog Berlina, nije pojavila nova, snažna ličnost u socijaldemokratskom taboru – Vili Brant. On će socijaldemokrate dovesti, prvi put posle rata, na vlast, najpre preko „velike koalicije“ s konzervativnim kancelarom Kurtom Kisindžerom, u kojoj je Brant bio šef diplomatije i vicekancelar. Brant je 1969, u novoj, crveno-žutoj (liberali) formaciji, preuzeo kancelarski tron, koji će neprikosnoveno držati do 1974. i izbijanja famozne „Afere Gijom“, nazvane po istočnonemačkom špijunu Ginteru Gijomu, koji je podmetnut Brantu u najuži krug njegovih saradnika. Bez lične krivice, Brant je preuzeo političku odgovornost i – otišao. Nasledio ga je Helmut Šmit, ali je Brant ostao na kormilu stranke. Ostaće upamćen kao jedan od najomiljenijih i najosporavanijih, kao tvorac čuvene „istočne politike“ – za koju je ovenčan „Nobelovom nagradom za mir“ – i čovek koji je klekao pred spomenikom žrtvama holokausta (geto) u Varšavi kako bi njegovi zemljaci mogli „uspravno da hodaju“.
