Stiže i maj mesec

Piše Dragomir Antonić

Toliko su me plašili prethodnih nedelja, da sam pomislio da ako ne potpišemo papir u Briselu, jedino u Srbiji neće biti meseca maja

Plašili su nas da ako se ne odreknemo Kosova i Metohije mesec maj će zauvek biti izgubljen za našu decu, zapretila je neodoljiva Keti sa saradnicima iz evrounijatske menažerije.

ISTORIJSKA DILEMA Naši pregovarači što ležeći na patosu, što cupkajući u hladnim briselskim hodnicima nisu imali kud, te posle konsultacija sa onima što su klečali u Srbiji prihvatiše sve što je od njih traženo i maj mesec stiže u Srbiju, te možemo živeti kao svi normalni ljudi. Bez maja bi bilo mnogo teže. Posebno onima koji primaju redovne mesečne plate. Bili bi uskraćeni za jedno mesečno primanje. Doduše, oni koji otplaćuju kredit na mesečne rate bili bi na dobitku. Platili bi jednu ratu manje. (Ili bi banke našle način kako da nadoknade gubitak jednog meseca). Istorijska dilema. Na čiju stranu se okrenuti. Ka prošlosti i onima koji otplaćuju kredit ili ka budućnosti i onima koji su se navikli na redovna mesečna primanja? Teško je doneti odluku. Lakše je bilo car Lazaru, Karađorđu, Milošu Obrenoviću i stotinama iza njih koji su se nosili i živeli sa Kosovom i Metohijom. Svi su se oni borili kako su znali i umeli. Kosovo dobijali, čuvali, ratovali, gubili, delili, dovijali se, ali ga nikad nikakvim parafom nisu dobrovoljno predavali.
Jedino su se današnja braća iz vlasti odlučila da našim potomcima, bez njihovog pitanja, oduzmu nasleđeno od očeva i dedova. Teško im da se nose sa nasleđem, jer ga trenutno ne koriste, a održavanje košta, pa bi ga se ratosiljali. Ne sme se tako ponašati prema kolektivnom nasleđu, poštovana braćo na vlasti. Nije državna teritorija privatna prćija sa kojom vi možete činiti šta hoćete. Razmislite. Imate vremena. Spojili ste praznike.
Sem maja, Bogu hvala, stiže i Vaskrs. Najvažniji datum za sve hrišćane. Slavićemo Vaskrsenje sina Božjeg, sesti za trpezu i uživati u darovima koje praznik donosi. Dobismo i ove godine Vaskrs, bez uslovljavanja i otimanja. Bez novih parafiranih sporazuma. Potpis koji su pre devet vekova stavili Nemanja i Rastko važi i danas. Nikakvi aneksi, dopune i parafi nisu potrebni. Naši preci su mudro pravi put izabrali. Mislili su na svoje potomke i uz mnogo ličnih žrtava odabrali put pravoslavlja.

[restrictedarea]

 

ZADATAK UNAJMLJENE PETE KOLONE Tad je takođe bilo lakše i za vladare mnogo povoljnije da se nekoj drugoj veri priklone. Da se pod skute rimskog biskupa sklone, šizmu prihvate, a zauzvrat dobiju sve moguće ovozemaljske lične privilegije. No, Nemanja beše mudar. Znao je da su Latini stare varalice i da će materijalna dobra koja su se nudila, vrlo brzo biti potrošena, a dobijanje novih dobara biće uslovljeno novim zahtevima i tako unedogled. Dok ima države Srbije i Srba. Svedoci smo ponovnih napada na Srpsku pravoslavnu crkvu i njene velikodostojnike. Bestidni napadi na episkopa Vasilija Kačavendu (napadači ne poznaju episkopa, ali imaju „dokaze“, sa vladikom sam prijatelj 35 godina, nemam „dokaze“, ali znam šta su laži) su napadi na pravoslavlje i njega kao zaštitnika srpskog naroda. Oplesti po Srbiji, Srbima zadatak je unajmljene pete kolone. Ništa novo. Na sreću znamo sa kim imamo posla. Šta se zahteva i šta će se još zahtevati. Život na ovom prelepom tlu je naš Usud. Izabrali su ga davno, pre sedam hiljada godina naši preci, sami ili po nečijem savetu. Mi nastavili na njemu da živimo. Pritisaka, pometnje, meteža, ratova uvek je bilo. Oko lepog i bogatog svi se otimaju. Bilo je i radosti, sreće, razvoja, napretka. Tako je u ovozemaljskom životu. Smenjuju se radost i tuga, sreća i nesreća, ratovi i pomirenja. U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne ponizi, zapisano je u starostavnim knjigama. Na muci se poznaju junaci – kaže usmeno narodno predanje. Zato se moramo braniti. Neće drugi umesto nas to činiti, ali će pomoći kad vidi da smo u odbrani uporni. Hrabri i odlučni uvek pomoć dobiju. Usmena i pisana znanja ovoga sveta – ne samo kod Srba, već kod svih naroda – kazuju ove jednostavne činjenice.

I „ONO MALO DUŠE“ Od činjenica je ovozemaljski život čovekov i sastavljen. Dodajmo i „ono malo duše“ (po čuvenom neuropsihijatru Veselinu – Vesku Saviću duša ima između 17 i 30 grama) i stvoren je čovek. Sveti duh ulaskom život – udahnjuje, a završava ga izlaskom – izdisajem. Na početku udahneš i na kraju izdahneš. Sve prođe između uzdisaja i izdisaja. Onda dođe Vaskrsenje „i život budućeg veka“. Da nema vaskrsenja ne bi se morali mnogo brinuti šta radimo za ovozemaljskog života. Vaskrsenje postoji. Strašni sud – takođe.
Svako od nas ima izbora, ali su mnoge stvari i uslovljene. Ne odlučujemo kad ćemo se roditi, u kojem vremenu ćemo živeti. To odlučuju drugi i ne vredi se zaplakivati nad zlehudom sudbinom. To vam je – što vam je. Kako ćemo živeti je naš izbor. Mi biramo hoćemo li živeti časno, molitveno, nezlobivo, milosrdno ili nečasno, bezverno, zloguko, pohlepno. Hoćemo li biti pregaoci i stvaraoci ili lenjivci i dembeli? Hoćemo li svet oko sebe voleti ili mrzeti? Biti hrabri ili kukavice? Spremni na žrtvovanje, odricanje ili uživaoci lagodnog života po svaku cenu? Korumpirani ili čestiti? U ovim rečima je sakriven i odgovor na čuveno kafansko pitanje koje stiže u sitne sate, da li je čovek kovač svoje sreće ili postoji sudbina? Nije ga teško pronaći. Upalite sveću za zdravlje svih zatočenih Srba. Naša su braća. Sledeći Vaskrs, ako Bog da, slavimo u Prizrenu. Hristos vaskrse!

[/restrictedarea]