Srbi kao rezervni delovi za Globalistan

Piše Biljana Đorović

Najvažnija promena predloženog Zakona o transplantaciji sadržana je u članu 50, kojim je, ukoliko se predlog usvoji, „dozvoljeno uzimanje organa sa umrlog lica ukoliko se čovek za svog života nije tome izričito protivio“ pismenom izjavom i uz prisustvo dva svedoka. Predlog je u potpunosti protivrečan svim moralnim i etičkim normama…

Usvajanjem Predloga izmene Zakona o transplantaciji, koji čitaoci „Pečata“ mogu da pogledaju na sajtu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, građani Srbije bili bi, bez ličnog pristanka i slobodno izražene volje, pretvoreni u (post)humane resurse za jedan od najprofitabilnijih biznisa „Globalistana“: transplantaciju organa. Najvažnija promena sadržana je u izmeni člana 50 Zakona o transplantaciji, kojim je sada, ukoliko se predlog usvoji, „dozvoljeno uzimanje organa sa umrlog lica ukoliko se čovek za svog života nije tome izričito protivio“ pismenom izjavom i uz prisustvo dva svedoka. Svako ko odbije da svoje organe pokloni velikom biznisu, kako predviđa član 52 predloženog Zakona, bio bi evidentiran u poseban registar lica i pod kafkijanskim nadzorom Uprave za biomedicinu.

„BRIGA“ ZA DEČJI ŽIVOT Još uvek važeći Zakon o transplantaciji, članom 50 dozvoljava uzimanje organa sa umrlog lica zbog presađivanja u telo drugog lica radi lečenja, samo ukoliko je davalac pre smrti lično potpisao pismeni pristanak za doniranje izražavajući svoju slobodnu volju, a pri tom, čak i posle davanja pismenog pristanka članovi porodice mogu da spreče uzimanje organa uz navođenje jasnih i neospornih činjenica da je donor u međuvremenu promenio stav o doniranju.
Predlog promene Zakona, dakle, poništava slobodnu volju građana Srbije, a time potire i samu ideju doniranja na kojem se jedino može i sme zasnivati transplantaciona medicina.
Promena je dalekosežna i sprovodi se pod dirigentskom palicom „Globalistana“ koji svim organizacijama i institucijama bezočno pretvara čoveka u sirovinu za besomučnu eksploataciju, reciklažu i izvor profita. Na sajtu RFZO je međutim, transparentno demonstrirana suština ove dramatične promene sadržane u predlogu Zakona o transplantaciji. Naime već u uvodnom pasusu kojim se otvara stranica Fonda posvećena transplantaciji stoji: „Srbija je dobila podršku za što skorije učlanjenje u međunarodnu fondaciju ‚Eurotransplant‘, što će značiti lakše dolaženje do potrebnih organa i skraćivanje liste čekanja za transplantaciju“ (rečenica bi bila istinita ukoliko bi dopisali ime subjekta koji će lakše dolaziti do potrebnih organa: „Eurotransplant“). U nastavku su posetiocima data transparentna pojašnjenja o ovoj Fondaciji: „Međunarodna fondacija ‚Eurotransplant‘ je neprofitna organizacija koja podstiče i koordinira transplantacijom organa u državama koje su njene članice – Austriji, Belgiji, Hrvatskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Holandiji, Sloveniji i Španiji“. Transparentno, bez sumnje: Fondacija podstiče i koordinira transplantacijom organa u zemljama koje su članice EU. Srbija nije članica EU, a neće ni biti, ma koliko davala srce Srbije, Kosovo i Metohiju, za „datum“. No, sada je jasno o kakvom se podsticaju radi i zbog čega je došlo do poništavanja slobodne volje građana Srbije i ukidanja prava na odlučivanje o sudbini svojih organa. I, dok propagandno demonizovana Srbija nije dobrodošla u EU, organi njenih žitelja jesu. No, propagandna kampanja kojom se javnost kondicionira na status obespravljenih u životu i posle smrti, umesto medijske prezentacije sjajnih perspektiva koje će naši organi i tkiva dobiti u „željenoj“ EU, zahvaljujući „Eurotransplantu“, zasniva se na neverovatno velikoj i dirljivoj brizi kulturnih poslenika (propagandno ustoličenih brendova), novinara i službenika korporativne Imperije, za dečji život i to ne ugrožene dejstvom osiromašenog uranijuma, klimatskog oružja, biotehnologijama i genetičkim inženjeringom, već isključivo one koji zavise od transplantacije organa.

NEKROFILSKI I NECIVILIZACIJSKI Novi direktor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, prof. dr Momčilo Babić (koji je na čelo ove ustanove došao umesto dr Aleksandra Vuksanovića koji je podneo ostavku pošto ga je niko drugi do Mlađan Dinkić, ministar finansija i ekonomije, u Skupštini Srbije optužio da je dopustio da se nagomilaju dugovi bolnica) sasvim se slobodno i nemajući nikakvu obavezu da poštuje autorska prava služi sloganom Svetske zdravstvene organizacije, kojim ova globalitaristička organizacija i jedan od stožera „Globalistana“ promoviše transplantaciju organa (http://www.who.int/transplantation/organ/en/). Ta rečenica u originalu glasi: If we are prepared to receive a transplant should we need one, then we should be ready to give. Profesor Babić je plasira kao svoju duboku misao: „Ako smo svi potencijalno primaoci organa i ako bismo u takvoj situaciji želeli da dobijemo organ koji je neophodan za transplantaciju, onda valjda moramo dati mesto pretpostavljenoj saglasnosti da smo svi potencijalni davaoci…“ („Politika“, april 27, 2013). Neprekidna medijska pažnja usmerena na kondicioniranje populacije za status rezervnih delova „Globalistana“ je, posle neuspelog, iako besomučnog reklamiranja doniranja na medijima sa nacionalnom frekvencijom, stavilo veoma vidan i naširoko plasiran akcenat na spasavanje dečjeg života sa ciljem da nikom ne padne na pamet da problematizuje predlog Zakona koji se nalazi na sajtu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, iako direktor fonda, profesor Babić na to upućuje: „Što se Zakona tiče RFZO je napravio prvu radnu verziju izmena i dopuna Zakona o transplantacijama, koja podrazumeva pretpostavljenu saglasnost. Predlog je na sajtu fonda i svi mogu da daju predloge i primedbe.“
Argumentacija kojom se brani jedan ovakav necivilizacijski, nekrofilski, u nacističkoj tradiciji napisan predlog promene Zakona je nekoherentna i nije u stanju da izdrži proveru ni na nivou elementarne logike. Po argumentaciji koju izlaže menadžer, dr Babić, u cilju „spasavanja života dece u Srbiji“:„Najvažnije je obezbediti organe“, priznajući, međutim, da „smo devedesetih godina radili više transplantacija nego danas“ i da on, kao direktor RFZO tek namerava da napravi sistem „koji podrazumeva kadrove, prostor, znanje, mogućnost usavršavanja, da bismo transplantacije mogli da radimo ovde, što je naš glavni cilj“. Dakle, po rečima direktora RFZO, najvažnije je da mi obezbedimo organe, a oni će sačekati na kadrove, prostor, znanje, mogućnost usavršavanja… Zanimljivo i suprotno svim prirodnim zakonima, uprkos napretku medicinske tehnologije i unapređenim tehnikama prezervacije, jer kako to lepo piše na sajtu: www.donatelifeillinois.org/donatelife/faq.htm‎: srce i pluća mogu da budu prezervirani 4-6 sati; pankreas 12-24 sata; jetra do 24 sata, bubrezi 48-72; rožnjača 5-7 dana; srčane valvule, koža, kosti, krvni sudovi mogu doduše biti prezervirani tokom 3-10 godina (ukoliko imate uslove za njihovu prezervaciju, ali kako sam Babić kaže: „Radi se na tome da se obezbedi adekvatni objekat u kojem će biti ovakav transplantacioni centar“. Koji objekat? I šta ćemo sa organima dok se ne obezbedi?)

[restrictedarea]

GORDIJEVSKI ČVOR LAŽI Da bi iz ovog gordijevog čvora laži izašli, dovoljno je da direktor (novinar ili bilo ko, neko ko učestvuje u ovom igrokazu senki iz Platonove pećine) otkrije perspektive koje otvara dopisno članstvo organa građana Srbije u „Eurotransplantu“, no, nikako da se one u medijima i naslute. Na sajtu RFZO, rađenom pod budnim okom Velikog brata koji zahteva transparentnost, veoma pedantno piše: „Organizacija ‚Eurotransplant‘ je aktivno angažovana u razvoju preporuka najbolje prakse i smernica za dalje unapređenje raspodele organa…“ Ali, ko još od medijima sluđenog stanovništva Srbije čita predloge zakona na sajtovima „državnih“ fondova i ministarstava? I tako… Strogo prikrivajući prave razloge neverovatne namere da nas pretvore u rezervne delove za „Globalistan“, direktor i mediji uživaju u Babićevim upotrebama kondicionala sa emocionalnim nabojem: „Voleo bih da u narednu godinu uđemo sa novim transplantacionim centrom gde ćemo uraditi većinu transplantacija“.
Tekst kojim list „Politika“ sprovodi kondicioniranje populacije naslovljen je sa: „Osnivanje Fonda za lečenje dece u inostranstvu“, no, naslov nije ništa drugo do još jedna od podvala, budući da direktor RFZO na pitanje novinara: „Da li bi trebalo osnovati fondove ili da država sistemski organizuje fond za pomoć?“ odgovara: „To ne bi bilo uspešno ako bi radila država, jer bi svako rekao ‚mi plaćamo doprinose, zašto da dajemo novac‘“. Fondove za lečenje dece u inostranstvu, dakle, država neće osnivati. Zašto bi, uostalom, kada to i nije ideja Novog svetskog poretka, a ni direktora Babića po čijim je rečima najvažnija novina zakona usmerena na „obezbeđivanje dovoljnog broja organa za presađivanje“. Kome će se i gde oni presađivati dok se ne naprave „dva-tri dobra transplantaciona centra u zemlji“? „Ako uspostavimo sistem transplantacije koja će se obavljati u Srbiji, fond će moći da plati 30.000 do 35.000 evra za presađivanje srca, pankreasa, jetre…“ kaže Babić. A, do tada? Da li i kako će onda novi zakon obezbediti „spasavanje života naše dece“? Da li je najvažnije promeniti postojeći Zakon zato što, kako stoji na sajtu jedne druge „neprofitne“ NVO, američke sestrinske organizacije „našeg“ „Eurotransplanta“: „Organi mogu biti transportovani na hiljade i hiljade milja daleko kako bi stigli do primalaca zahvaljujući napretku medicinske tehnologije i unapređenim tehnikama prezervacije“.
Ali, ko još od „ovcoiziranih“, medijatizovanih „buljitelja“ u ekransku pustinju zahteva poštovanje elementarne logike koja upućuje da bi valjda trebalo najpre izgraditi te neophodne transplantacione centre, obezbediti infrastrukturu, kadrove i znanje, mogućnost usavršavanja… pa tek onda pristupiti propagiranju donatorskog statusa u Srbiji (i to podrazumevajući pod tom kategorijom isključivo dobrovoljni pristanak)?

Transparentnost zla

U članu 60 predloga o izmeni Zakona, dolazimo do najopskurnije (ako se izuzme sam predlog da postanemo rezervni delovi) formulacije:
Jedinstven republički registar
Član 60.
„Način i postupak, vođenje i upis lica u Jedinstveni republički registar, podaci koji se vode, čuvanje i zaštita podataka, postupak pristupa podacima koji se vode u Jedinstvenom republičkom registru, način i postupak davanja i čuvanja šifre za dobijanje odobrenja za pozivanje na podatke koji se vode, brisanje podataka, način i postupak memorisanja svih pozivanja na podatke koji se vode, kao i druga pitanja od značaja za vođenje Jedinstvenog republičkog registra davalaca, propisuje ministar (podvukla B.Đ.)“

Oh, kako je divan ovaj „Vrli novi svet“, u kojem ima tako divnih bića kao što je ministar po izboru Velikog brata. Transperentno: veoma, veoma transparentno! Zapravo i nema boljeg primera „transparentnosti zla“ o čemu je proročanski pisao Žan Bodrijar.

DIREKTOROVA TAKTIKA Direktor Babić računa na servilnu ulogu novinara čiji je jedini zadatak u Novom svetskom poretku da daju smer logistici percepcije i realizuju zadatak kondicioniranja (termin koji označava privikavanje na neku ideju serijom manipulativnih postupaka usmerenih na emocije i nesvesno!) populacije, prikrivajući relevantne činjenice; na ćutanje lekara, profesora Medicinskih fakulteta, stručnjaka sa VMA i lekarske Komore; na nepodnošljivu lakoću pristanka medijski preparirane populacije na ma kakvu novu operaciju kojom se pretvara u roblje i rezervne delove, na površnost i nemar kao idealne saputnike beščašća moći, te se tako izostavlja postavljanje veoma važnih pitanja: Zbog čega se u medijima ne govori o organizaciji „Eurotransplant“, te dalekoj perspektivi da organi „preminulih“ građana Srbije sačekaju ostvarenje pomenutih preduslova za njihovu transplantaciju u Srbiji? U navedenom intervjuu „Politici“, Babić (menadžerski ekpsert sa zavidnom praksom u SAD-u, stipendista Svetske zdravstvene organizacije, „Najevropljanin“ za 2011. za projekt „Zdravstvena politika u Srbiji do 2020 godine“; predsednik Internacionalnog udruženja „Doktori za ljudska prava“…) govori o specijalnoj vrsti partnersta sa američkim klinikama „Mejo“ i „Hjuston“, „sa kojima planiramo da sklopimo sporazum o slanju pacijenata i njihovom lečenju, a da kao partneri dobijamo specijalne cene za to“.
O kakvom se partnerstvu radi? Šta će ove renomirane klinike dobiti zauzvrat? I, kakve preporuke i smernice za dalje unapređenje raspodele organa možemo očekivati od „Eurotransplanta“, pošto je jedino Srbija (pored Hrvatske) svoj celokupni mrtvački bruto proizvod spremna da pokloni (poput svih drugih resursa) neutaživoj globalistanskoj potrebi za profitom?
Nikakve sličnosti sa zakonskim rešenjem o obaveznom uzimanju organa, kakvo postoji u Srbiji (i Hrvatskoj) sa zakonima koji važe u ostalim zemljama u Evropi nema. Dr med.sci. Zorica Mitić za „Pečat“ objašnjava da u svim zemljama u EU Zakon podrazumeva samo dobrovoljni pristanak i da ukoliko izuzeci i postoje oni se ne primenjuju zahvaljujući serijama dopunskih veoma strogih zakona i zakonskih odredbi koje praktično sprečavaju primenu zakona o pretpostavljenom statusu „donora“. „U Nemačkoj je na snazi Zakon o pismenom pristanku na donaciju organa. Dakle, nema pretpostavljene dobrovoljnosti. Nemačka je najrazvijenija zemlja Evrope i veoma vodi računa o demokratskim principima dobrovoljnosti svojih građana na davanje organa posle smrti. Norveška na drugoj strani sa manje od pet miliona stanovnika izvrši polovinu transplantacija od onog broja koji se izvrši u 80 milionskoj Nemačkoj. U Norveškoj Zakon dozvoljava uzimanje organa bez pristanka donora još od 1972/1973. godine, ali dopunski Zakon o zaštiti i informisanju pacijenta traži dobrovoljni pristanak donora kao i njegove familije. Ovaj Zakon o zaštiti pacijenta, koji je ublažio Zakon o donaciji, uveden je kao kontrola zdravstvenih radnika i države koji su u periodu od 1941. do 1974. lobotomisali preko 2.500 osoba, a u periodu od 1934. do 1954. sterilisali oko 3.700 žena i 420 muškaraca. Tako je Zakon u Norveškoj različit od prakse koja je znatno strožija od zakona.
Dr Mitić za naš list pokazuje i da su priče o ekonomskim benefitima transplantacije neodržive, te da farmakološke kuće na transplantaciji enormno zarađuju: „Sama transplantacija je postupak zamene bolesnog organa živog pacijenta zdravim organom od žive osobe (samo bubreg) ili zdravim organom umrloga. Jedna studija u Norveškoj kaže da 50 odsto osoba sa presađenim srcem (prvo presađivanje izvedeno je 1983. godine) živi 12 godina posle transplantacije. Pacijenti koji dobiju tuđi organ moraju doživotno da uzimaju imunosupresivnu terapiju. Nove studije pokazuju da ovi pacijenti imaju 65 puta veći rizik da dobiju neku formu raka. Čak 80 odsto transplantiranih dobije rak kože.“
Često se navode ekonomski razlozi za sprovođenje transplantacije. Kaže se da se jednom transplantacijom bubrega štedi oko 600.000 kruna za godinu dana dijalize u Norveškoj. No, niko nije izračunao koliko košta doživotna imunosupresivna i ostale prateće terapije kod transplantiranih, a posebno ne koliko košta lečenje raka kod tih pacijenata. Verovatno bi se ova priča o ekonomskoj računici brzo izgubila kada bi se izračunala cena operacija i svi drugi troškovi koji je prate. Mislim da je vrlo netačno govoriti o ekonomiji kao razlogu transplantacije, osim ako pod ekonomskom računicom nemamo u vidu da farmaceutske korporacije zarađuju na lekovima milijarde evra na godišnjem nivou samo na osnovu transplantacije.
U EU, se, smatra dr Mitić, u stvari izvede veoma malo transplantacija na godišnjem nivou: „Norveška ima najveći centar za transplantacije organa u Evropi i prva je u Skandinaviji po broju donora na milion stanovnika. Godine 2011. je izvršeno 469 transplantacija, od čega 302 bubrega. Samo 127 osoba su bili donori. Uprkos tome što 79 odsto Norvežana kaže da je za donaciju, 188 pacijenta čeka u redu za transplantaciju bubrega.“
Zorica Mitić govori i o ogromnoj potrebi za organima u „Eurotransplantu“: „U Evropi pored Skandinavskog udruženja postoji i ‚Eurotransplant‘ koji obuhvata samo osam evropskih zemalja sa ukupno 135 miliona stanovnika. U ovoj zoni 15. 027 pacijenata čeka na transplantaciju, dok je 2012. godine transplantirano 7.357 organa. Samo u Nemačkoj na transplantaciju čeka 12. 000 ljudi, a Nemačka ima 14,4 donora na milion stanovnika. Statistika kaže da je u 2012. godini bilo samo 915 transplantacija sa mrtvog donora.“

PROFIT IZNAD SVEGA Brojke pokazuju da se radi o veoma profitabilnom biznisu, a samo cenovnici u SAD-u nedvosmisleno potvrđuju da donor ne poklanja svoje organe životno ugroženim pacijentima, već onima koji na tome zarađuju. Cene nabavke organa koje na svom sajtu navodi UNOS (United Network for Organ Sharing) su: srce-$80,400; jedno plućno krilo $73,100; oba plućna krila $90,300; jetra $71,000; bubreg $67,200; pankreas $65.000; crevo $78.500. Ukupna cena troškova transplantacija koje navodi UNOS, prema tabeli prikazanoj na njihovom sajtu su: srce $997.700; jedno plućno krilo $561.200; oba plućna krila $797.300; jetra $577.100; bubreg $262.900;: pankreas $289.400; crevo $1.206.800.
Troškovi za dalje lečenje pacijenata kojima je transplantiran bubreg, na godišnjem nivou iznose oko 14.000 evra u Nemačkoj, kaže dr Mitić. Farmaceutske kompanije zgrću milijarde evra godišnje od prodaje svojih proizvoda. Švajcarska kompanija „Novartis“ je u protekloj godini zaradila više od 900 miliona dolara samo na jednom leku, dok je konkurent „Roš“ u 2011. godini sa sličnim lekom zaradio skoro milijardu švajcarskih franaka.
Pitanja koja se nameću u vezi sa predlogom izmene Zakona o transplantaciji: kako funkcioniše i kome je u svetu dostupna centralizovana baza podataka (Jedinstveni registar u Srbiji), zbog čega nisu organizovane javne debate o predlogu Zakona, zbog čega stručna javnost nema uvid u softversku podršku promenama koje se najavljuju, predstavljaju razlog za veliko nespokojstvo i zabrinutost građana Srbije. Koliko smo sa stanovišta bezbednosti ličnih podataka i lične bezbednosti ugroženi predlogom Zakona o transplantaciji, za „Pečat“ govori Aleksandar Arsenin, predsednik Pokreta za elektronsku privatnost Srbije i direktor Instituta „BioDATA“ za informatička istraživanja u oblasti bionike:
„Zakon o transplantaciji nagoveštava kreiranje baze podataka – elektronskog registra potencijalnih donora koji, sagledan  iz aspekta tehničke (informacione) bezbednosti i pristupa podataka, otvara mnoga ozbiljna pitanja o zaštiti privatnosti, pristupa i same fizičke bezbednosti vlasnika podataka.“
Osnovno polazno pitanje je usmereno ka vlasništvu i kontroli podataka, kao i povezanosti evidencije (baze) donora sa ostatkom računarskih sistema (elektronskih zdravstvenih kartona, matičnom bazom građana…)
Ukratko, možemo izvući nekoliko činilaca koji ovu bazu čine visokorizočnom i krajnje nepoželjnom u konceptu u kojem je predstavljena:
* Baza podataka donora bez dileme mora biti odvojena od celine državnih evidencija iz razloga zaštite privatnosti, pristupa podacima, sprečavanju zloupotreba i drugih rizika koji mogu dovesti do zloupotreba, a u ovom slučaju dovode i fizičku bezbednost građana u pitanje.
* Član 50. naglašava: „Dozvoljeno je uzimanje organa sa umrlog davaoca ukoliko se umrli davalac za života nije izričito protivio uzimanju organa“. Ovo se tumači da su svi građani u osnovi davaoci, osim pojedinaca koji se nisu „odjavili“ sa liste davalaca. Odjava se vrši kod izabranog lekara, a pretpostavlja se da veliki broj zdravstvenih osiguranika neće biti upoznat sa pravilima o odjavi, te će se smatrati davaocima! Prilikom kreiranja bilo kakvih evidencija podrazumevaju se vrednosti koje su u osnovi u skladu sa životnim okolnostima. U ovom slučaju, građani u zdravstvenoj evidenciji nikako i ni pod kojim uslovima ne mogu biti podrazumevani davaoci, već bi upis trebalo vršiti prilikom dobrovoljnog izjašnjavanja građana. Slučaj evidencije o davaocima krši nekoliko moralnih načela, i umnogome se kosi sa osnovnim ljudskim pravima.
* Niz pitanja se postavlja u vezi sa protokolom upotrebe baze, pa i samog njenog kreiranja. Ko može pristupati evidenciji (predlog Zakona navodi širok krug ovlašćenih lica), koja pravila važe u vezi odliva podataka iz evidencije, kakve su garancije koje će obezbediti sigurnost podataka, privatnost, krađu, prodaju podataka…
* Ko i na koji način kontroliše Upravu za biomedicinu kada je u pitanju ovako rizična evidencija podataka?
* Koja su ovlašćenja vlasti i Vlade Republike Srbije?
* Da li je baza o donorima (a shvatamo da jeste) povezana sa elektronskim zdravstvenim kartonima i na koji način je u daljoj vezi sa evidencijama o građanima?
* U predlogu izmene Zakona naglašava se da Uprava za biomedicinu vodi poseban registar lica koja su dala izjavu o protivljenju! Ova stavka iznova otvara sva pitanja bezbednosti, pristupa, zloupotrebe… radi se o jednoj novoj celini i evidenciji podataka o građanima.
* * *
Ukoliko bi detaljno iskomentarisali predlog Zakona doveli bi u pitanje celokupan  zdravstveni sistem Srbije i bezbednost građana. Ovaj dokument, gledajući iz pozicije manipulacije elektronskim podacima govori da se kreira lista za „odstrel“ građana koji ne žele biti donori (kreira se posebna visokorizična baza podataka), dok se građani „po rođenju“ posmatraju kao dobrovoljni davaoci organa.
Predlog je u potpunosti protivrečan svim moralnim, etičkim i ljudskim normama, a kompletan registar predstavlja dve crne liste i u svakom slučaju, svaki građanin je na gubitku!
Softverski rulet čeka da zavrti prvi odgovarajući haplotip. Objasnimo čitaocima, naravno – laički, šta je „haplotip“, inače pojam od najvećeg značaja za transplantaciju organa. To je grupa tela glavnog kompleksa tkivne podudarnosti koji se nasleđuje od jednog od roditelja, pa se stoga nalazi na jednom hromozomu!

[/restrictedarea]