Rok trajanja

Piše Nikola Vrzić

Usvojeni Plan implementacije Briselskog sporazuma ne sadrži ni jednu jedinu garanciju za kosmetske Srbe, izuzev garancije da Srbiji na njenom Kosovu i Metohiji rok trajanja ističe do kraja ove, 2013. godine

Tek što ga je premijer Ivica Dačić parafirao prošle srede, a Vlada Srbije ga u nedelju uveče i zvanično potvrdila, Dačić, njegovi prvi i drugi potpredsednici i ministri već su uspeli da prekrše Plan implementacije Briselskog sporazuma s Tačijevom Prištinom. Zato što taj plan, već u svojim uvodnim rečenicama, „obema stranama“ nalaže da „nastave da ulažu sav napor u cilju informisanja svojih biračkih tela o sadržaju ‚Prvog sporazuma‘ i Plana implementacije“, a Vlada Srbije plan do sada (sreda popodne, nedelju dana posle parafiranja, tri dana posle usvajanja) nije čak ni obelodanila, barem na svom internet sajtu, a kamoli da se neko od njenih predstavnika obratio javnosti ili makar parlamentu, ili makar skupštinskom odboru za Kosovo i Metohiju, i objasnio im, od tačke do tačke, šta u tom planu zaista piše.

TAJNA I LAŽI Zašto ga kriju, zašto se kriju, ako nemaju šta da kriju? Evo odmah jedne znakovite paralele: za razliku od svog beogradskog kolege i sagovornika, Hašim Tači i njegova vlada su Plan implementacije uputili svojoj Skupštini na ratifikaciju, a prištinski mediji – koje moramo da iščitavamo da bismo saznali šta nam se zapravo dešava – detaljno analiziraju plan i citiraju Tačijeve zvaničnike koji njegove odredbe jednako detaljno pojašnjavaju kosovskoj javnosti.
Urednicima medija koji izlaze na srpskom jeziku, pak, na kraj pameti nije palo da objave plan – on je, uprkos zvaničnoj blokadi, ipak procurio – da ga prevedu i da ga citiraju. I da svojim novinarima nalože da predstavnike vlasti propitaju o njegovoj sadržini, umesto što ih puštaju da nas ubeđuju kako će „sporazum ojačati Srbe“, da su njime dobijene „međunarodne garancije“ za kosmetske Srbe, da je sporazum „statusno neutralan“ čime je „garantovano pravo Srba na svoja dokumenta, državljanstvo i diplome“… Pri čemu se, uporedo sa ovim (neispitanim i nedokazanim) tvrdnjama, to ključno državno i nacionalno pitanje, pitanje Kosova i Metohije, u medijima koji izlaze na srpskom jeziku brižljivo i sistematično gura u stranu tako da smo, na kraju, čitajući te medije podrobnije informisani o prvom seksualnom iskustvu neke pevačice („Uopšte nije bilo prijatno iskustvo. Užas“) i broju njenih dosadašnjih seksualnih partnera („dva“), nego o sadržini dokumenta koji će – ma koliko ga prećutkivali i sakrivali – uskoro odrediti sudbinu desetina hiljada naših sugrađana, naše južne pokrajine i čitave države Srbije. A taj je dokument pravi užas.
Za razliku od ostalih ovdašnjih medija, „Pečat“ (naravno) analizira Plan implementacije. Ne raduje nas ovaj ekskluzivitet, zato što on zapravo pokazuje koli(c)ko je u Srbiji slobodne Srbije, naspram ostale, okupirane…
Za razliku od „Prvog sporazuma o principima koji uređuju normalizaciju odnosa“ Srbije i Kosova od 19. aprila, koji su Dačić i Tači parafirali na odvojenim papirima, prošlonedeljni Plan implementacije ova dvojica parafirala su na istom papiru. Očigledan korak bliže pravom međunarodnom sporazumu dve suverene države.
Tek, i letimično, i detaljno iščitavanje četiri stranice ovog zajednički parafiranog plana, pokazuju isto: nikakve garancije za Srbe na Kosovu i Metohiji u njemu nema. Oni su ostavljeni na (ne)milost Hašimu Tačiju. Ali plan i ne služi zaštiti Srba, jer služi sasvim drugačijoj svrsi – postepenom gašenju države Srbije na prostoru njene južne pokrajine, i istovremenom uspostavljanju nezavisne države Kosovo u granicama naše pokrajine. Plan, ukratko, utvrđuje rok trajanja Srbije na njenom Kosovu i Metohiji, a taj rok ističe do kraja ove godine… To je Dačić parafirao sa Tačijem, to je Dačićeva i Vučićeva vlada usvojila u nedelju uveče.
To je, najzad, potvrdio i sam Tači, obraćajući se svojoj vladi prošlog petka: „Mogu slobodno da naglasim da je po drugi put Kosovo dobilo najtežu bitku u sprovođenju ovog sporazuma. Dogovoreno je da će Zajednica opština biti funkcionalna tek posle lokalnih izbora, a strukture bezbednosti i pravosuđe će odmah biti integrisani u jedinstven sistem kosovske policije i pravosuđa, ali tek pošto prođu kroz naše zakone i procedure koje su predviđene. To će nam omogućiti da se na sever Kosova povrati vladavina zakona Republike Kosova, što će dovesti do onoga što nam je bio cilj za više od 14 godina – prostiranje i jedinstvo Republike Kosovo na celoj njenoj teritoriji.“

ELEMENTI Ili, možda, Tači laže svoje ministre? Avaj, ne laže. Uostalom, iščitajmo plan.
Implementacija će se, navodi se, „sastojati od šest glavnih elemenata: usklađivanje pravnih okvira, asocijacija/zajednica, policija, pravosuđe, opštinski izbori, opšte odredbe“. Za svaki od ovih elemenata dati su vremenski rokovi i utvrđeno je šta ima da se uradi do kraja maja, do sredine juna, jula, oktobra, konačno do kraja godine.
„Do kraja maja“, to jest već do ovog vikenda, dve strane će Komitetu za implementaciju dostaviti „detaljne planove i rokove za zakonske izmene potrebne za implementaciju ‚Prvog sporazuma‘“ – ne precizira se o kojim je zakonima reč – i uspostaviti radne grupe koje će „razviti detaljne planove i rokove“ za „integraciju bezbednosnog osoblja Srbije u kosovske strukture“ i „integraciju pravosudnih struktura Srbije u kosovske strukture“; i toliko o pitanju ko će, zahvaljujući „Prvom sporazumu“ i planu za njegovu primenu, iz korena morati da menja svoj ustav i zakone, jer nije reč o integraciji bezbednosnih i pravosudnih struktura Kosova u srpske strukture, već obrnuto. Uz to, već do ovog vikenda će „Srbija omogućiti detaljan pregled finansiranja svih institucija na Kosovu“, i, što je mnogo važnije, ovaj je vikend, izgleda, i rok za ukidanje postojećih opština Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i Kosovska Mitrovica. „Dve strane će“ do kraja maja (31. maj je ovaj petak) „kreirati Upravljački tim za uspostavljanje asocijacije/zajednice“, pri čemu će taj Upravljački tim „u prelaznom periodu imati nadležnosti predviđene članovima 4 i 6 ‚Prvog sporazuma‘“; ovi članovi, podsećamo, definišu nadležnosti opština i njihove asocijacije/zajednice (u skladu sa Ustavom Kosova i njihovim Zakonom o lokalnoj samoupravi), a kako iste nadležnosti ne mogu paralelno da obavljaju i sadašnje opštine koje su u sistemu Srbije i ovaj Upravljački tim koji će biti formiran, logičan je zaključak da bi opštine trebalo da budu ukinute uporedo sa nastankom Upravljačkog tima. On će, navodi se dalje, „biti sastavljen od predstavnika iz četiri severne opštine“; ko će ih odrediti, i po kakvim kriterijumima, ne precizira se, i time otvara mogućnost da to ne budu sadašnji, legalno i demokratski izabrani predstavnici tamošnjeg naroda, već bilo koji nesrećnik iz ovih opština koji je spreman da se uključi u sprovođenje sporazuma, ne predstavljajući pri tom nikoga do samog sebe. I što je još grđe, čak i takav Upravljački tim „biće formiran (tek – prim. aut.) posle odobrenja nadležnih kosovskih vlasti“!
U nastavku ove nevesele sage o gašenju Srbije na Kosmetu, „do prve sedmice juna“ započeće „razgovori o održavanju opštinskih izbora“, koji se pak imaju održati „do kraja oktobra“; shodno tački 11 „Prvog sporazuma“, ti će se izbori održati „u skladu sa kosovskim zakonima“. I time dolazimo do sledećeg logičnog i mučnog pitanja: sa kojim će dokumentima Srbi tada glasati? Naravno, pod uslovom da ih nateraju da promene svest (kao što, u onih svojih 7 uslova za datum, traže poslanici Bundestaga predvođeni Andreasom Šokenhofom), pa Srbi na te izbore izađu. Kosovski Zakon o lokalnim izborima (br. 03/L-072) i njihov Zakon o opštim izborima (br. 03/L-073) na koji se ovaj o lokalnim izborima mutatis mutandis („uz potrebne ispravke“) poziva, potpuno su jasni. Glasaće, shodno članu 7.1.a. kosovskog Zakona o opštim izborima, oni koji su „u Centralnom registru građana svih birača sa pravom glasa registrovani kao državljani Kosova“, i glasaće (čl. 90) s „važećim kosovskim ličnim identifikacionim dokumentom“ ili „validnim pasošem“, ili „važećom putnom ispravom“, ili „važećom kosovskom vozačkom dozvolom“, „važećom legitimacijom interno raseljenog lica“, ili „važećom izbegličkom legitimacijom“. Što će reći da važeće lične karte, pasoši i dokumenta Srbije ne dolaze u obzir, i da će pravo glasa – sasvim logično, inače – imati samo državljani Kosova.
Srbija je – sudeći po izjavama Ivice Dačića („Oko toga se upravo vode razgovori sa ključnim partnerima u EU“), Aleksandra Vučića („To je bila jedna od stvari koje smo mi tražili“) i šefa diplomatije Ivana Mrkića („Sve činimo u tom pravcu. Nadamo se da ćemo sve to i ostvariti“) – zamolila da se citirane odredbe kosovskih zakona promene, i da se kosmetskim Srbima ipak omogući da glasaju s dokumentima Srbije. Smemo li da se nadamo da će im molba biti uslišena? Da, otprilike kao što smemo da se nadamo i sedmici na lotou, pri čemu smo uplatili tiket sa zaokruženih samo šest brojeva; zato što se sa održavanjem lokalnih izbora po kosovskom zakonu Srbija već saglasila. Imajući to u vidu, kakvu tačno motivaciju Tačijevo Kosovo ima za promenu onih zakonskih odredbi? Da su naši vrli pregovarači zaista nameravali da ostanu istrajni u zahtevu o kojem govore, svoj bi pristanak za održavanje lokalnih izbora po kosovskim zakonima vezali za pristanak Prištine da te zakone promeni, i Srbima dozvoli da glasaju sa srpskim državljanstvom i dokumentima. Ali to nisu učinili, nego su se samo obavezali da će ovi izbori biti sprovedeni „do kraja oktobra“, tačka. Tako da će pre biti da je u toku samo još jedno zamazivanje očiju naše javnosti, kao kada se Borko Stefanović hvalio što se izborio da Srbi mogu da koriste statusno neutralne KS automobilske tablice; i samo je zaboravio da spomene da je prištinskim vlastima ostavio diskreciono pravo da same odluče šta je od dokumenata potrebno za dobijanje tih statusno neutralnih tablica, a one odlučile da su potrebne lična karta i vozačka dozvola nezavisnog Kosova, koji se izdaju, naravno, samo državljanima takvog Kosova…
Konačno, da onom popustu ne smemo ni da se nadamo, svedoči i član 45 Ustava Kosova, koji navodi da pravo glasa tamo imaju samo državljani Kosova, ne i oni koji to nisu, a prištinske su vlasti sasvim rezolutne da ni slovo njihovog ustava zbog briselskih sporazuma neće biti promenjeno pošto su, je l’, ovi sporazumi u potpunom saglasju sa tim parčetom papira.
No, vratimo se mi Planu implementacije. Već za dve nedelje („do sredine juna“) oni (ne)spomenuti zakoni će biti doneti, „uključujući i Zakon o amnestiji“. To je odredba koja savršeno pokazuje koliko je našim pregovaračima, zapravo, stalo do srpskih državljana na Kosmetu. Koga će, naime, ovaj zakon amnestirati, a koga pak neće? O tome nema ni reči, što će reći da je Hašimu Tačiju na volju i milost ostavljeno da napiše taj zakon i sam odluči koga će da pomiluje a koga ne, i to unosi dodatnu, zlokobnu dimenziju u, ionako zlokobne, reči Danijela Servera koje smo citirali prošle nedelje, da bi onim Srbima kojima se ne bude dopadao novi poredak stvari „trebalo da bude omogućeno da odu“…
Istovremeno, „do sredine juna“ otpočeće i gašenje srpskih bezbednosnih i pravosudnih organa, pri čemu će onima koji se odluče da se integrišu u kosovske strukture Kosovo „ponuditi pozicije unutar policije Kosova“, odnosno „unutar svojih pravosudnih struktura“. Ali i tu postoji jedna sitna nedorečenost od koje zavisi život tih ljudi; ni u jednom od dva dokumenta ne potvrđuje se da će, oni koji na to pristanu, biti integrisani na pozicije odgovarajuće svojoj stručnoj spremi, radnom iskustvu, i poziciji koju trenutno zauzimaju, a to znači da su opet prepušteni samo Tačijevoj milosti…
I tako „do kraja godine“, kada će se i poslednji, tužni ostaci države Srbije na Kosovu i Metohiji ugasiti tako što će „članovi bezbednosnih struktura Srbije na Kosovu biti u potpunosti integrisani u odgovarajuće kosovske strukture“, a „integracija pravosudnih institucija će biti završena. Sve ustanove sudstva Srbije na Kosovu biće zatvorene do tada.“
Koliko sada verujete Dačićevim i Vučićevim tvrdnjama da je plan statusno neutralan?
I to nije sve. Tačka 6 plana nalaže i „punu implementaciju svih dosadašnjih dogovora“; pobrojani su sporazumi za koje znamo (od predaje matičnih i katastarskih knjiga nadalje), ali i dva o kojima javnost uopšte nije obaveštena ni da su postignuti, o oficirima za vezu i „naplati carina/fondu za razvoj severnog Kosova“, a kamoli da znamo njihovu sadržinu. I opet pitanje: ako nemaju šta da kriju, pa, zašto kriju?
A tu je i poslednja rečenica plana, kojom se dve strane obavezuju da „nastave svoj politički dijalog“. O čemu, ne navodi se, ali je čitaocima „Pečata“ već poznato da je, kao sledeću tačku dnevnog reda tog političkog dijaloga, Evropska komisija izričito navela učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, to jest u Ujedinjene nacije. Dodatna potvrda da nam se baš to sprema stigla je ove srede, pokaznom vežbom sa otkazivanjem Ohridskog samita Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi, koji je trebalo da okupi lidere regiona. Srbija je (s BiH i Rumunijom) iskoristila svoje pravo i sprečila prisustvo predsednice Kosova jer Kosovo nije suverena država, članica UN, zbog čega je usledila najava bojkota Albanije i Hrvatske i, na kraju, otkazivanje samita. „Ovo je jasan signal za Evropu, koji oslikava realnost u našem regionu i trebalo bi da bude upozorenje“, saopštio je makedonski predsednik Đorđe Ivanov, dajući nama jednako jasan signal da će, podveden pod onu famoznu normalizaciju odnosa, kao sledeći biti izručen upravo zahtev za ulazak Kosova u UN.
Hoće li i to biti dovoljno da Srbiji, skraćenoj za Kosmet, Nemci udele Datum? Sudeći po „Politici“ koja citira izvore iz dve najveće nemačke partije, neće. Traže Nemci i „ponovno otvaranje mosta na Ibru“, i da se „carinicima Prištine omogući da normalno dolaze na svoja radna mesta na sve granične prelaze, a ne da ih prevoze EULEKS helikopteri“ (inače, to je šesti na listi od 7 ultimativnih zahteva Andreasa Šokenhofa). Kako, bez sile uperene protiv Srba na severu Kosova? Teško. A preduslove za to nasilje već je stvorio Ivica Dačić, svojim parafima na briselskim sporazumima sa Hašimom Tačijem.