Pustinjak podgorički

Piše Dragan Lakićević

„Na Savinoj lomači, 1594. godine, plamen se nije mogao dotaći Savinog jezika – nadmaterijalnog iskaza čovekove službe Bogu i rodu… Na sličnoj lomači srpski jezik se nalazi i danas: ne gori vatra, ali gori obraz, ako je od obraza išta preostalo“, kaže pesnik

Poznato je da srpski pesnik mora napisati pesmu o Svetom Savi ili o Kosovu. Stari Zmaj ili, recimo, Vasko Popa. Uzmimo, Rakitić…
Momir Vojvodić je o Kosovu ispevao nekoliko knjiga, po jednu ili dve o voždu Karađorđu i o „usjekovanju Lovćena“… O Svetom Savi mnogo pesama, a sada evo i cele zbirke, tako reći speva o Svetom Savi.
Izvorno liričar, pesnik „mirisa mrtvih trava“, Vojvodić se u obilju knjiga zauzeo da istorijski opeva i raspravi sudbinu i suštinu roda i jezika.
Na spev upućuje prvi deo knjige „Milosna svetlost Svetoga Save“: „Po Savinim monasima Domentijanu i Teodosiju, njin učenik grešni Momir“. Tako glasi podnaslov ove knjige, a odnosi se i na prvi, prozni, i na drugi poetski deo knjige.
Pustinjak podgorički, Momir Vojvodić, živi „u Zeti na Ribnici, gde je – po rečima sina Save – primio sveto krštenje“ Stefan Nemanja, pošto se onamo rodio. Slučaj je hteo da tu, na ulici, koja se u socijalizmu zvala Nemanjina obala, stoje upravne i partijske zgrade u kojima je osnovni i možda jedini politički državni program – antisrpski: otklon od Srbije i poricanje srpskog elementa u sebi. Usamljen, pesnik bugari nad razrušenim lovćenskim hramom i grobom i sveopštom svetinjom koja je više u duhu i umu nego na trošnim zemaljskim zidinama.
Vojvodić je pesnik kojem nisu dovoljne samo bele stranice: on pesme štampa i na forzacima svojih mnogih knjiga (forzec je hartija na unutrašnjim stranama korica – povezuje knjižni blok s koricama). Na prvom forzacu knjige nalazi se pesma o Siluanovim stihovima posvećenim Svetome Savi. Monah Siluan iz 14. veka napisao je metrički i zvukovno savršenu pesmu o našem svetitelju, sa jedinstvenom aliteracijom slova S (Slovo slavi Save splete Siluan). Siluanovim delom bavio se ruski lingvista Roman O. Jakobson („Lingvistika i poetika“, „Nolit“, Beograd, 1966). Siluanova pesma za Momira je „slovo, opojnije od carskoga vina“, a Savino delo je uspelo da „vrati prvi miris gorskoga cvijeća“ – svekoliku izvornost i prirodnost vere iz koje „klikuje“ metohijski pogorelac Vojvodić.
U prvom delu Vojvodić je pesnički pročitao i na savremeni jezik „preneo“ slavna žitija Svetoga Save, da ih, u vidu lekcije, približi savremenom čitaocu i da tog čitaoca pripremi za duhovnu materiju u drugom delu knjige koji čini spev od četrdesetak pesama. Tom spevu pripada i sonetni venac „Zov milosnog doba“ koji i formalno potvrđuje pesnikovu poetsko-religijsku opredeljenost-posvećenost svetosavskoj službi „reči i misli“.

[restrictedarea] Uvodna Vojvodićeva prozna eruditna beseda, na stotinak strana, čini pesnikovo dokumentarno-istorijsko preslišavanje i uokvirenje prostora za lirski: patriotsko-polemički i filozofsko-religijski recital na temu Sveti Sava, njegovo delo i život, vreme i trajanje.
Sonetnim vencem pesnik započinje retorsku liturgiju, svu od predanja, istorijskih podataka, „dokumentarnih detalja“. Obilje osećanja za Svetog Savu i za njegov udeo u nama prati obilje jezika – u klasičnim ritmovima i integralnim rimama. „Magistrale“ i „Nadmagistrale“ svedoče o pesnikovom nadnaporu i angažovanju na formi kao izrazu savršenstva kojem teži materija ovog pesništva.
Starije i novije pesme i teme poređane su po hronologiji. Zvukovima i slikama prethodnika, kao što su usmene ili srednjovekovne formule, ili poznati distisi Vojislava Ilića, Momir se odaziva svojom leksikom i svečanom atmosferom tamnog sveta i „zlodoba“ kojem je potrebna „milosna svetlost Svetoga Save“: vera u kojoj su duh, um i misao način postojanja. I poezija, koja sve to obuhvata. Staroj predstavi Rastkovog dolaska na Svetu Goru (kroz noć, „po daždu i buri“) Momir dodaje i novu predstavu – Nemanjinog dolaska: „Kad mnih Otac dođe mnihu Sinu“. Otac i Sin na početku sveta i vere stvorili su oca i sina na početku srpske svetosavske vere. To saznanje „pokreće“ pesnika Vojvodića. Epska formula „Bjel Vilindar nasred Gore Svete“ ima strukturnu funkciju ne samo u pesmi „Vilindar“, nego i u celom spevu Momira Vojvodića.
Ceo jedan mali ciklus pesama posvetio je Vojvodić Bogorodici Trojeručici. „Hilandarka“ je i ovom srpskom pesniku poklonila dve reči kojima se zamenjuje njeno Ime: Vilandarka i Ostajnica.
Svoje hodočašće na Svetu Goru i svoja pesnička tumačenja hilandarskog svetosavskog pojmovnika pesnik izražava u distisima, katrenima i sonetima, stihom od deset slogova sa cezurom posle četvrtog. Pojavljuje se i simetrični dvanaesterac, a u „Molitvi na Savinoj vodi“ strofa od sedam stihova sa specifičnim rasporedom rima. Pesma „Šta se iza Prokletija čuje“ sadrži tri oktave u epskim desetercima sa uzastopnim rimama.
Posebnu temu i u ovoj knjizi Momir posvećuje jeziku: „Srpski jezik moja je država“ – veli on. Na Savinoj lomači, 1594. godine, plamen se nije mogao dotaći Savinog jezika – nadmaterijalnog iskaza čovekove službe Bogu i rodu… Na sličnoj lomači srpski jezik se nalazi i danas: ne gori vatra, ali gori obraz, ako je od obraza išta preostalo. Pesnička rasprava o jeziku sva je od gordosti i gorčine – tako se peva o otadžbini… Za Vojvodića, srpski jezik je zidanica kojoj svaki pesnik daje svoj udeo. Momirov udeo se uveliko vidi – svetli i peva, sav u čarolijama lirskih i epskih slika i rima.
Tematska proširenja prema našem dobu sugerišu život Svetoga Save u pesnikovom narodu i njegovoj savremenosti. Tako, i na delu, Vojvodić potvrđuje poslednju rečenicu svoje opširne bio-bibliografije koja glasi: „Vjeruje u Boga i u Srpstvo i sluga je srpskoga jezika.“ I ovom knjigom naš pesnik taj svoj visoki zadatak ispunjava. [/restrictedarea]