Osvetom protiv korpor ativne Amerike

Piše Vladislav Panov

Iako je prepun tipične holivudske akcije film  „Napad na Vol strit“ je sve samo ne jeftina holivudska pucačka, nasilna i isprazna zdela ničega za praznoglave adolescente, što je inače decenijama preovlađujuća ponuda tamošnje industrije zabave

Ništa nije obećavalo ovakav iskorak od ustaljenih stereotipa modernog američkog filma. Ime nemačkog režisera Uve Bola koje stoji iza filma „Napad na Vol strit“ (poznatog i pod imenom „Spas: Doba pohlepe“) ponajmanje. Njegov je zamašni učinak od tridesetak naslova uglavnom niz teških razočaranja i promašaja u svakom smislu. A onda mu se desio ovaj film za koji je sam napisao scenario očigledno veoma nadahnut aktuelnim posledicama svetske ekonomske krize. U njemu posmatramo posledice krize u mikro svetu. U životu jednog poštenog, vrednog i poslušnog američkog građanina. U trenutku kada mu žena posle pobede nad rakom leči posledice teške bolesti, što zahteva dodatni, dakako skupoceni tretman, brokerska kompanija u kojoj ima ušteđevinu diže ruke od svojih klijenata i u borbi za sopstveni spas u vrtlogu krize, pohlepe bankara i posledica kolapsa „ekonomije“ ostavlja hiljade ljudi bez novca. Bukvalno preko noći mnogi od njih, uključujući i glavnog junaka filma (životna interpretacija robusnog Dominika Pursela, zvezde hvaljene TV-serije „Bekstvo iz zatvora“), ostaju na ulici. Sunovrat ovog čoveka, čija užasna sudbina predstavlja paradigmu bezbrojnih sudbina „običnih ljudi“ čiji se američki san pretvorio u najstrašniji košmar, namerno teatralan i prenaglašen, toliko je životan, uverljiv i potresan da je pozitivna identifikacija sa njim u srcu skoro svakog gledaoca obezbeđena praktično od prvih kadrova. Uve Bol je uspeo da vrati veru u američki film. Iako je prepun tipične holivudske akcije „Napad na Vol strit“ je sve samo ne jeftina holivudska pucačka, nasilna i isprazna zdela ničega za praznoglave adolescente, što je inače decenijama preovlađujuća ponuda tamošnje industrije zabave. Ovde je reč o hrabrom i beskompromisnom socijalno-političkom komentaru i osudi negativnih trendova u društvu kakvih u američkom filmu nije bilo još od sedamdesetih godina prošlog veka.

[restrictedarea]

Bes običnog čoveka Američki san je, rekosmo, košmar. Poštenje glavnog junaka, radnika u kompaniji koja obezbeđuje transport novca, potpuno ismejano, anulirano i razmonitirano u sudaru sa posledicama pohlepe korporativne Amerike. U klinču između gubitka ušteđevine, naraslih dugova i nepohodnog nastavka nepredvidljivo skupog lečenja, žena glavnog junaka odlučuje da se ubije! Ta njena odluka i scena u kojoj je sprovodi u delo je jedna od najtužnijih koju trenutno možete videti u američkom filmu. Jasno, taj gabarit emocionalnog naboja bio je neophodan za opravdavanje negativne transformacije glavnog junaka u osvetoljubivu ubilačku zver pošto bez svoje krivice ne samo da zapada u nesavladive dugove, da ostaje bez žene, potom i bez posla, kuće, dostojanstva i volje za životom, već mu zbog svega pomenutog biva razoren i životni vrednosni sistem. On postaje bezdušna osvetnička mašina. Naoružan do zuba započinje misiju tamanjenja svih koje smatra odgovornim za svoju nesreću. Omiljena tema američkog filma – uzimanje pravde u svoje ruke i opravdavanje krvoprolića zbog osvete – ovde nikako ne deluje isprazno, kao kliše ili kao jedini razlog snimanja filma. Tragedija u životu „običnog, poštenog Amerikanca“ je simbolična. Ona predstavlja sve, bezbrojne, gubitnike u savremenom korporativnom kapitalizmu u kome se i kroz filmove (nastavci „Vol strita“, serija „Gazda“, nekoliko filmova koji su se iz raznih uglova bavili tekućom svetskom ekonomskom krizom…), medije i na koži svakog američkog uživaoca njihovog tako dragocenog „načina života“, zarad kojih su dobar deo planete zavili u crno, a neke su i bombardovali (uključujući i nas) ne bi li taj najsavršeniji način života ostao dominantan, implementira bespoštedna utakmica svih protiv svih u kojoj su uvek jedini pobednici, razume se, bankari. U ključnom momentu filma, kada glavni junak dolazi do glavnog negativca, jednog od šefova brokerske kompanije koja je proćerdala njegovu ušteđevinu, Uve Bol nabraja sve jahače američke bankarske apokalipse, od Rokfelera do današnjih korporativnih ikona koje uspešno vode ovaj svet u haos. Tirada brokera u kojoj se razgolićuje nakaradnost „pravila igre“ (čerupanja klijenata) uspostavljenih od strane onih koji rukovode ekonomijama, novcem i bankama, drugi je bolno tužan momenat ovog filma, čak toliko da krvoločna osveta razbijenog poštenog čoveka uopšte ne pada teško, čak ni onima koji vole da se smatraju principijelnim protivnicima nasilja.

Na raskrsnici između spasa i haosa Teško je zamisliti bilo koga ko, makar skrovito i od samog sebe, ne oseća zadovoljstvo dok junak priče napada Vol strit i tamani bankarski ološ. Nasilje, svakako, nije rešenje iako je u ovom slučaju bolno prihvatljivo. Ono nije poruka filma. Ona nije ni u pravu na pravdu, stvarnu, a ne fiktivnu, na njenu neukaljanost, čistotu i univerzalnost, što su sve inače prepoznatljivi postulati teorijske demokratije za koje se zapadni svet principijelno zalaže. Iako deluje da je poenta filma u pravu na osvetu i uzimanju pravde u svoje ruke, nije tako. Doduše, decenijama je američki film krcat upravo takvim dramaturškim rešenjima. Od čuvenog serijala „Smrtna želja“ u kojoj je Čarls Bronson brutalno tamanio kriminalce, preko još čuvenijeg Skorsezeovog „Taksiste“, do poslednjih godina sve zastupljenijih filmova sa najvećim zvezdama Holivuda koje tumače osvetnike (Džodi Foster, Denzel Vošington, Mel Gibson, Nikolas Kejdž, Džerard Batler…), ta ideja od čistoj, politikom i korupcijom neukaljanoj pravdi do koje se dolazi jedino svojeručnim angažmanom pobesnelog „običnog čoveka“, jedan je od najpopularnijih zapleta američkog filma. Čini se, ipak, da je Uve Bolov pobesneli obični, dobri čovek nešto novo. Njegov je pomahnitali bes, najmračniji očaj duše i poraz svega što je činilo temelj moderne civilizacije daleko od bilo kakvih komercijalnih filmskim nastojanja. On je upozorenje da je svet pred nadolazećim haosom nezaustavljive anarhije koja može da bude i uvod u apokaliptični kraj. Iako, dakle, i posle gledanja ovog filma deluje kao da na zapadu nema ničega novog, upravo je suprotno. Samo što je to novo toliko strašno i nezamislivo loše, da ga je najlakše ne primetiti. Na žalost, to nije dovoljno da se izbegne. Ono što film takođe poručuje je upravo da više ne sme ništa ostati neprimećeno. Pohlepa više ne sme da bude dobra, kako to ponosno poručuju klonovi Oliver Stounovog Gordona Geka iz „Vol strita“ koji danas vode berzansku lutriju. Da bi se svet prenuo, promenio i spasao, neće biti dovoljno ni da svi uzmemo oružje u svoje ruke i potamanimo krivce za naše probleme i nesreće. Nužno je uložiti mnogo više truda od toga. Potrebno je što pre stvoriti društvo u kome svet više neće pokretati samoživost i pohlepa malobrojnih moćnika. Dakle, potrebna je nova revolucija. Prava, velika promena. Novi početak. Novo doba i novi čovek. Ko će pre stići do kraja naše civilizacije: pohlepni bankari, osvetnici, vesnici apokaliptične anarhije, ili ti pioniri novog vremena? Ta je trka, zapravo, poenta i poruka ovog filma. Ona je u toku. I vodi preko raskršća prema haosu ili spasenju. Ko zna, možda upravo jedna ovakva, naizgled malena, lična pravda bude odlučujuća prilikom izbora pravca na tom raskršću.

[/restrictedarea]