Odlomci iz Dnevnika: OBIČNA NEDELJA

Piše Milovan Danojlić

Kuća u kojoj živim – kao i sve gradske stambene zgrade – podseća na bolesnika koga veštački održavaju u životu: kiseonik, hranu, krv i snagu dobija kroz splet izukrštanih cevi, kablova i aparata. Savremena prebivališta zavise od tzv. infrastrukture: struju, vodu, gas, pa i sam vazduh dobijaju kroz tehničke uređaje. Nek se desi kakav kvar na dovodnoj mreži, neka ih kakva zemaljska sila isključi, i kuća će istog časa zamreti, ohladiti se kao lešina, kanalizacija će se zapušiti, telefon i televizor zanemeti, kompjuter će postati nekorisna krntija.
Koliko nam je tehnički napredak olakšao život, toliko ga je učinio zavisnim od nadmoćnih i nedokučivih sila. Tolika podčinjenost ponižava, i zastrašuje. Nad našom udobnošću lebde pretnje svakojakih kvarova, prirodnih nepogoda, nestašica i nemogućnosti plaćanja. Svaka vanredna okolnost nas, u prvi mah, vraća u Kameno doba. Prošla su vremena kad je za održavanje dobre kućne atmosfere bilo dovoljno nacepati naramak drva u ćošku avlije, doneti vedricu vode sa šumskog izvora, pripaliti žižak natopljen svinjskom mašću, pa da odaja živne, a vazduh zaigra i propeva.
Današnji stanovi su goleme mrtve kutije, bez peći i dimnjaka, bez mogućnosti da se čovek osloni na sopstvenu snalažljivost i na prirodu. Nestane struje, zaglavi se lift, i oni koji žive na desetom spratu ukorače u pakao. Lakoća življenja nas je učinila invalidima. Onamo, u seoskoj idili koju povremeno iskušavam u zavičaju, valja danonoćno održavati vatru, te izjutra, po mrazu, iznositi pepeo na stvrdnut sneg, a posle, umesto praćenja TV programa, zadovoljiti se buljenjem kroz prozor. A opet, tamo sam gospodar svog života i njegovog smisla, za koji se na svakom koraku moram boriti. A toplota od hrastovih cepanica sasvim je druge vrste od one koja nam se udeljuje kroz „grejna tela“.

*
Prozor ispred kojeg sedim – to su, u stvari, zastakljena prizemna vrata – otvara pogled prema desnom uglu drvene baštenske kućice u kojoj držim alatke, roštilj, kosačicu i nešto zimnice. U tesnom prolazu između brvnare i ograde od čempresa povremeno se pojavljuje živahan, zdepast crvendać. Dođe, pokljuca, kao da ga onde čeka redovan obed, zavrti repom, i zamakne u susedno dvorište. Svojevremeno sam nabavio krletku za ptice, okačio je o zid brvnare i napunio je mrvama hleba. Crvendać ni da proviri, a kamoli da se počasti; sve što mu je potrebno, nalazi na dlanu zemlje obraslom u retku travu. Usput je, nehotice, osujetio moj pokušaj da ojačam travnjak: semenke je primio kao da ih je zasejala nebeska, a ne ljudska ruka. A mrve u pletenom kaveščiću sasvim je prezreo. Da se oslanjao na dobru volju onih koji ga, iz tople sobe, posmatraju kroz prozor, odavno bi uginuo od gladi. Sa ljudima nikad nije načisto. Jednog dana hrane, a drugog dana se pojavljuju sa vazdušnim puškama, i ubijaju.

[restrictedarea] *
Posmatram majke koje dovode u crkvu malu decu, onu u drugoj godini života. U prvo vreme, deca radosno bauljaju: crkvena lađa je dugačka i široka, zastrta debelim tepisima, uslovi za puzanje povoljniji nego u pretrpanim stanovima. Dete pojuri što ga noge i ruke nose, a majka ga, poizdalje, prati, pazeći da što ne obori ili da ne upadne u oltar; često ga, u poslednjem trenutku, zgrabi za okovratnik ili kapuljaču, i odvuče natrag, na startnu crtu. Obično ih je dvoje-troje, a muvaju se kao da ih je dvadesetoro. Zaustavljena u napredovanju prema zabranjenom prostoru, neka cičeći negoduju, a druga ćute, spremna da ponove juriš. I tako se, naporedo sa službom, u crkvi, uvek, još nešto dešava.
Posle nekoliko nedelja, dete se počne uspravljati na noge i, malo-pomalo, prohoda. Sad se, kao pratilac, odjednom javlja otac, da ga odvrati od nastojanja da obori nalonj ili da opipa zapaljene sveće. Ispada da su majke zadužene za bauljanje, a očevi za hodanje. Posebno je simpatičan jedan dečačić koji korača sa rukama na leđima; to je, verovatno, video od oca.
Sveštenik je, razume se, zadovoljan zbog prisustva najmlađih, mada njihova cika, na mahove, nadjača pevanje hora. Prošle nedelje pop je završio redovnu propoved jednom više nego jasnom opomenom, rekavši da smo svi mi božja deca, ali bismo, u svetom hramu, morali biti malo disciplinovaniji… Deca nisu razumela aluziju, a roditelji su se pravili da je nisu čuli.
*
U prikazu života i opusa savremenog rumunskog filozofa Jona Janošija, objavljenom u TLS-u, profesor Teksaškog univerziteta Kostika Bradatan daje, usput, zanimljivo zapažanje o društvenom i psihološkom položaju srednjoevropskog čoveka. Karakteristika se, unekoliko, odnosi i na nas. Ubeđeni marksista, internacionalista, rusofil u rusofobskom okruženju, Janoši je svašta doživeo i otrpeo, kako od vladajućih komunista, tako i od osvetoljubivih antikomunista. U vezi s tim, profesor Bradatan primećuje: „Biti srednjoevropejac, znači navikavati se na sve što te snađe, a tajna preživljavanja je u stavu da ništa – pa ni sebe samog – ne treba uzimati odveć ozbiljno.“
Ivo Andrić je, imajući na umu surovost i klimatsku prevrtljivost našeg podneblja, izrekao onu zastrašujuću dijagnozu, rekavši da je na Balkanu, u svakom času sve mogućno. Uz to, nevolje kojima je izložen naš severni sused poznajemo i mi.
*
Posle operacije karotide mlada bolničarka, menjajući zavoj na rani, teši me:
„Imaćete lep ožiljak, to je obeležje ratnika, privlačno za žene.“
Mislim kako je predstava o rani nanesenoj mačem ušla u kolektivno iskustvo Francuza, u njihov jezik, pa i u govor mlade, moderne žene, koja se sa ovakvim ožiljcima susreće jedino na Odeljenju za posebnu negu, po obavljenoj hirurškoj intervenciji. Slika iz epohe viteških dvoboja našla je odraz u vremenu ekografije, skenera i mikrobioloških analiza. U povredama od koplja i mača, pa i u samoj smrti od hladnog oružja, bilo je dostojanstvene ratničke sudbine, nezamislive u bolovanju od oslabljenog uranijuma. Ožiljci od tog oružja su nevidljivi, i peku, skriveni, duboko u duši.
*
Rodoljubi, da ne rečem normalni ljudi, govore o manama svoga naroda sa ljubavlju, sa blagim podsmehom i prigušenim bolom, a izdajnici i otpadnici o nedostacima govore sa mržnjom i vidnim uživanjem. U životu se, i inače, često laže sa dobrim namerama, a istina se iznosi sa mržnjom. I od mrzitelja se dakle, može čuti ponešto tačno. Rodoljublje je svest o pripadnosti jednoj organskoj celini, to jest jezičkoj i kulturnoj zajednici. Sasvim je sporedno da li se u takvoj zajednici osećamo prijatno ili mučno. A to, što je moj narod zaostao, siromašan i nesrećan, dodatni je razlog da mu ne okrećem leđa.
*
Na sve strane se ističu izrazito ljudske vrline novog pape. U opasnosti da budem neskroman i počinim svetogrđe, moram reći da posedujem gotovo sve osobine koje svet kod Argentinca hvali. Osetljiv sam na patnje siromašnih i poniženih, ne vozim auto, nemam ličnog šofera; u Srbiji kao i u Francuskoj vozim se gradskim saobraćajem. Godinama sam sebi pripravljao hranu, pa mi se i danas dešava da spremim obed za sebe i ženu, kad se kasno vraća s posla. Konzervativan sam koliko to traži tradicija, i moderan koliko je potrebno da se održim u životu. Imam sve preduslove za najviši položaj u Rimskoj crkvi, uz jedan čisto formalan nedostatak: nisam katolik.
A i to bi se, uz blagoslov ekumenizma, dalo urediti… [/restrictedarea]