MISLI GLOBALNO, DELUJ LOKALNO

Piše VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Kako drugosrbijanska kulturna politika trijumfuje i mimo prestonice 

Ovčarsko-kablarska klisura, prostrta duž Zapadne Morave, između Čačka i Požege, odavno je proglašena za predeo izuzetnih odlika prve kategorije („Službeni glasnik RS br.16/2000“): zbog prirodnih lepota, ali i retkih vrsta ptica koje u njemu obitavaju, kao i zbog toplih banjskih voda u Ovčar Banji. Međutim, srce predela su manastiri „srpske Svete Gore“, koji čine da je ona, uz Frušku Goru i njene manastire, najpoznatija u našem narodu. Vavedenje, Vaznesenje, Jovanje, Svete Trojice, Sretenje, Preobraženje, Blagoveštenje, Nikolje, kao i crkvice Ilinje i Savina voda, nastali su u srednjem veku, a obnavljani u 16. stoleću i za vreme svetog vladike Nikolaja. Ovih dana našli su se na udaru „lenjirske mudrosti“ (Nikolajev izraz) koja je rešila da usvoji, na nivou grada Čačka, „Plan generalne regulacije za Ovčar Banju“.

[restrictedarea]

 

SVE U „DUBAI” STILU Iako je Ovčar Banja deo predela izuzetnih odlika, pa za njega ne može da se donosi parcijalni plan pre plana za klisuru u celini, nekome se, očito,( komercijalno) žuri da sve „odradi“ pre no što se nađu mudra rešenja. Manastiri Sretenje i Blagoveštenje, koji imaju imanja u Ovčar Banji, ukazali su lokalnim vlastima na niz propusta u vezi sa planom. Pre svega, to nije samo oblast sa termalnim vodama, već jedinstveno versko područje u Srbiji, pa se kod predloga izrade objekata, njihove namene i određivanja vrste turizma mora voditi računa o geografskoj i ambijentalnoj celini, jer je ona neposredno okruženje manastira i tiče se života velike monaške zajednice. Nedopustiv je razvoj turističkih sadržaja koji narušavaju pravo monaških zajednica na život bez buke i štetnih utisaka. Stil izgradnje objekata ne sme da odudara od kulturno-istorijskih temelja srpske Svete Gore. Donošenje regulacionog plana bez aktivnog učešća SPC, koja mora da da svoje stručno mišljenje, opasan je presedan, s obzirom na to da se pominju izgradnje hotela sa pet zvezdica, ali i akva parka, i drugih sličnih objekata. Dakle, verski turizam – da, zdravstveni turizam – da (i jedan i drugi podrazumevaju mir i tišinu kako monaških zajednica, tako i pacijenata), zaštita kulturno-istorijske baštine – da, zaštita ptica – da (jer je Ovčarsko- kablarska klisura međunarodno značajno područje za ptice)… Ali, svemu tome planeri su rekli ne, pošto planiraju rušenje sadašnje Ovčar Banje i izgradnju neke druge, u „Dubai stilu“ (čak i rušenje Vile sirotice, koju je pre rata podigao vladika Nikolaj, za banjsko lečenje siromašnih Srba, koja pripada Blagoveštenju). Primedbe manastira Sretenje i Blagoveštenje, pogađate, nisu usvojene.

ŠKOLSKI KUMOVI Pažnje vredan događaj, naizgled bez ikakve veze sa prethodno pomenutim, ali – verujemo – u skladnoj „harmoniji“ sa njim, zabeležen je na sednici SO Ljig, 26. aprila 2013, kada je vladajuća koalicija (SPS-PUPS, NS, SNS, URS, DSS) sa 19 glasova usvojila, na predlog predsednika opštine Miodraga Starčevića, odluku da se lokalna gimnazija preimenuje iz „1.300 kaplara“ u „Vladan Sredojević“. Sredojević je bio profesor marksizma i prvi direktor škole osnovane pre pet decenija, i bio je, kako reče „tavarišč“ Starčević, Ljižanin, a 1.300 kaplara su, u Kolubarskoj bici, samo ginuli na teritoriji Ljiga (iako je i među njima bilo ljudi iz ljiškog kraja). Đaci gimnazije su se pobunili, ali im je Prvi opštinar rekao da ih se ne plaši, i postavio policiju da vršnjake srpskih heroja iz Prvog svetskog rata spreče da uđu u opštinu na dan glasanja. Odbornica „Dveri“ Danijela Gajić postavila je, na skupštini zaduženoj za preimenovanja, prosto pitanje: ako se krene lokal-patriotskom logikom, zašto se lokalni Dom zdravlja ne nazove po Ljižaninu dr Živoradu Pavloviću, tvorcu „Pavlovićeve masti“? Tribine i protesti su se nastavili: između ostalog, u njima je, do sada, učestvovala Nadežda Vinaver, snaha Stanislava Vinavera, autora monografije o 1.300 kaplara (i sam je bio jedan od njih), kao i pukovnik srpske avijacije u penziji Dragan Krsmanović. Podršku protestu protiv promene naziva škole uputio je i jedan od tamošnjih najslavnijih „zavičajaca“, akademik Milovan Danojlić. Za sada, ništa ne vredi. Jer, vladajuća koalicija u Ljigu je hrabra nekom, kako bi Dučić rekao, „hrvatskom“ hrabrošću – ne zato što se protesta ne plaši, nego zato što se upravo o Stogodišnjici Kolubarske bitke ničega izgleda – ne stidi.
Drugosrbijanska kulturna politika počela je da trijumfuje i u provinciji. A to, naravno, znači, kako bi rekao Dragomir Antonić – EU Gvidovdan umesto srpskog Vidovdana. Nisu nam potrebni manastiri, ni junaci Kolubarske bitke: uskoro ćemo možda dizati spomenike i Homeru Simpsonu, koji je prodao dušu za krofnu.

[/restrictedarea]